НАЈКРАЋЕ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ...

                     Пише: Игор Ђурић

                       ПЕТ ЋЕВАПА – МИНИМУМ...

Нема ничег горег, у датом времену и на датом месту, него кад ти испадне ћевап, тек што си изашао из ћевабџинице. Јер, дуго си се пре тог чина и инцидента припремао и пребројавао, вадио задњи ситниш из џепова да скрпиш макар за пет комада и сомун. Куд ћеш испод тога?! И ако си гладан и жељан ипак те је срамота да тражиш два ћевапа и лепињу. Пет је минимум.

Кад си се већ сабрао у сакупио новаца, и храбрости, ступаш у храм: прљаву ћевабџиницу, притиснуту тешким мирисима и још тежим муштеријама. Прво се, као, премишљаш колико ћеш узети, па онда кажеш: „Дај ми пет ћевапа у сомуну, биће доста, нисам нешто гладан“. Онај што продаје, гледа те испод ока и подозриво, зна те као стару пару и зна да би ти могао да поједеш и двадесет комада, само да имаш паре – можда и целих: двадесет и пет.

Стави ти он пет ћевапа, ти му потврдно климнеш главом да кашичицом дода соли и туцане паприке, па са завијеним сомуном, и то у хартију која најчешће није ни прикладна нити чиста (старе новине), кренеш напоље да негде на миру све то поједеш (обично код чесме на Центру). Али, не можеш да издржиш па почнеш још са врата да отпетљаваш ту хартију. И онда се деси малер: испадне ти ћевап из симита, некад и два!!!

Шта тада да се ради, бого мој?!? Радо би се ти сагнуо и узео га, није се нешто посебно ни испрљао, ништа ти не би фалило да га и таквог поједеш. Али не можеш. Сви те гледају (јер ту увек има неког ко ће те гледати). Сви те познају (јер свако свакога познаје). Не можеш да брукаш породицу, да неко пренесе деди или оцу како му унук, или син, једе са земље!! „Зар је толико гладан, дајете ли му шта да једе кући?“ – злобно би коментарисали и прљаво уједали као што се то зна радити у провинцији, много прљавије него што је твој ћевап испрљан падом на земљу.

Очи ти се напуне сузама, гледаш онај ћевап, па се окренеш према онима што те гледају а са изразом лица: „Ма нема везе, није уопште важно“.

Наравно, цео дан је пропао. Нису ти више били укусни ни она четири што су ти остала а које си правилно распоређивао са хлебом: један ћевап на једну четвртину сомуна. Макар ти је бивало лакше да поделиш на четвртине него да је по старом остало: на петине.

Ко зна када ћеш следећи пут скрпити новца за пет комада у симиту?! Зато те још болније пече рана за оним изгубљеним. Заклињеш се да ћеш га следећи пут узети са земље (јер увек испада) па таман да те буде гледао и покојни баца, којег су сви у породици поштовали и чијег су се култа (и: штапа) по мало и прибојавали.

Најболније је, ипак, кад се неко појави са пуним симитом ћевапа, па пред свима на Центру, густира и присмаче, а ти нит си тај да га гледаш, нит можеш да издржиш да га не гледаш: макар осећаш мирис.

Било је оних који се нису срамили. Купе парче хлеба (хлеб се својевремено продавао и на четвртине као што су се и цигарете продавале на комад) па стану са тим хлебом испред ћевабџинице, кроз стакло гледају роштиљ где се пеку ћуфте и ћевапи: и једу онај хлеб. Једу сув хлеб а замишљају да су у њему ћевапи које управо посматрају кроз стакло. Тако му је лакше: и слађе. И, мирише! По некад се ћевабџија смилује па га позове унутра. Премаже му хлеб преко масних решетки од роштиља и да му један ћевап. Кад ова изађе он каже другима: „грота је“, а ови што једу му са пуним устима и са одобравањем климају главама.

Да ти је неко, у то време, понудио да поједеш педесет ћевапа. Пристао би. Мислио би да можеш. Макар умро: пристао би. Макар црко: пристао би.

Није ствар у томе јеси ли гладан или сит: ћевапа си увек жељан. Не, нисмо гладовали, далеко било, али: ћевапе смо увек желели и хтели. За ћевап смо били спремни издати; за два: преварити; за три: продати; за четири: оставити девојку коју још нисмо ни имали јер смо били још млади и зелени. Пет ћевапа: нема цену. Има цену у новцу али нема у жељи.

И ћуфта је била на цени. Ал' не као ћевап. Ваљда зато што је био онако мали па се самим тим и рачунао вреднијим. Суџук је друга категорија а опет испод ћевапа а изнад ћуфте. Тако су ствари тада стајале.

                                      ПИВО: ПРЕД ЗАДРУГУ...

Нисмо имали продавнице и самопослуге, иако смо их имали. Изградила се чак и једна робна кућа. Не, нисмо имали ништа од тога. Имали смо само задруге, тако смо волели да крстимо места где смо трговали. Тако се, искључиво испред задруге пило пиво. И ако то није била задруга већ продавница мешовите робе гласовитог нам Кореника.

Пивци пред задругом су углавном доброћудни пијанци.

Јесте ли некада гледали сељака (у најбољем и најлепшем смислу те речи) како пије пиво испред задруге?! То је еротика, то је ужитак, то је предавање чулима, најзад, то је прави слачак!!! Он се, испред задруге, предаје пиву онако како се никада није предао својој жени (јер, углавном, то му је за живота и једина жена). Тај тада ужива више него у сексу икада. Он у сексу и не ужива, то више личи на тешки физички рад, на копање или резање дрва. Човек о коме је овде реч не води љубав – он се празни.

Прави испред-задружни пивопија никада не дозвољава продавцу да му он отвори пиво. Он то воли да ради сам. Или отвори пиво о ивицу тезге, или упаљачем. Било је и оних који су штампу са пивске флаше скидали зубима. Било је и оних који су прави отварач носили везан за канап о каиш панталона или у горњем џепу од сетре. Штампа је затварач. Кад отвори пиво, наш пивац онда штампу искриви прстима или је неискривљену стави између два прста, па кад пуцне њима а она попут летећег тањира одлети далеко.

Испијање пива испред продавнице (зими и по великим врућинама и у њој, унутра) је ритуал и свакако нешто много више од конзумирања текућине. Поклоници тога ритуала су у неку руку секташи. То је затворен круг са својим правилима и кодексом понашања. Прво, они презиру кафане и сматрају да је то улудо бацање пара без икаквих других сатисфакција. Друго, они углавном и искључиво пију само пиво: ујутро, увече, лети, зими. Већина њих не окуша друге врсте алкохола а добар део њих и не пије осим испред продавнице. Они никада не пију из зелене флаше (из разноразних али увек нејасних разлога) или траже искључиво зелену флашу. Пију увек из флаше. Прво мало проспу из ње, затим храпавом и не увек чистом руком „очисте“ врх грлића а затим добро потегну. Први гутљај прве флаше је дуг. Од прилике, тада попију пола флаше пива. После тога цевче и присмачу. Између присмакања: пуше дуван. Углавном седе на празним гајбама. Некад је ту негде направљена и клупа. Са стране су прислоњене разне алатке, по неко бицикло. Често је у близини и паркирана запрега, коњи или волови мирно пасу и чекају да газде попију пиво. Касније, како је стандард растао нашао би се испред задруге и по који трактор.

Пиво се пије соло или у друштву (није ово нека грандиозна мисао), сасвим је свеједно, јер је ту свако због пива а дружење „мож' да бидне ал' не мора да значи“. Пивци знају некад да седе сатима, испијају пиво и ћуте. Само с врeмена на време неки од њих уздахне или прозбори нешто у стилу „јаштаттијеживот“ или „овасушасвеживоизгоре“, па припали дуван и док испуста дим и уједно натегне гутљај. Онда други вели „манеживисестогодинамајсторедајјошпоједно“.

Пиво испред задруге се најбоље слаже са бајатим месним нареском. Може да буде хладно или млако али ако се нарезак умочи у вегету просипану на новинску хартију онда пиво има непревазиђен укус. Нарезак, даље, мора бити тешког и опорог укуса, понављам: обавезно бајат.

                                         МОЈ ГАЛЕБЕ

Некако: к'о пред рат, што би рекли људи, у месту се појавише галебови. Прво само неколико а касније читава јата. Читава јата Ливингстона. И остадоше те прве зиме, не одоше кад се мраз, снег и ветар спустише са планине на метохијску равницу. Рибњак пастрмке, један од највећих на Балкану, био је непресушан извор хране за њих. Морске птичурине: галебови, једу лепотицу планинских брзака: пастрмку. Таква комбинација није могла изаћи на добро. Радници рибњака су их гађали пушкама како би умањили губитке рибе. И убијали су их, али њих је бивало све више и више - као пред рат. 

                                     СТАБИЛИЗАТОР

Источки напон бејаше слаб, поготову са „наше централе“. Без стабилизатора није могао да ради ни један телевизор или замрзивач. И кад би прорадио, убрзо би пресвисн'о, јер је струја нестајала сваки час а кад би се поново укључила све би живо поцркало. Телевизор, који нам је био најважнији, по околним селима и делом Истока, није могао чак ни да се укључи без стабилизатора.

Сећате ли се шта то беше стабилизатор и која је његова функција била?

Стабилизатор је чедо руралних подручја, тамо где је напон струје бивао слаб и где чешће струје није било него што јесте. Стабилизатор је био анђео чувар тада скупих и ретких кућевних апарата. Ритуално се укључивао или искључивао (у већ уснулој кући отац би из мрака друге собе викао: „Јесте ли искључили стабилизатор?“, а онда би ми скакали и проверавали; или: „Прво укључи стабилизатор десет минута п тек онда телевизор“), гледало се на њега као на култну ствар. Ко је имао стабилизатор тај је био високо на хијерархији варошких и сеоских домаћина јер то је значило да има шта да стабилизује са истим. Наиме, шта ће ти стабилизатор ако немаш телевизор?!

Најчешће се стабилизатор набављао ради очувања телевизора од струјних осцилација или недовољног напона, или, да би просто могао да се покрене. Једноставно, негде уопште не би могао да ради било који апарат без стабилизатора. Сијалица би једва чкиљила, давала би светлости тек нешто више од свеће, и то би био знак да је „струја слаба“ („Све нам живо поцрка“), да није имала тамо некакаве „фазе“, те да се ништа у кући не може укључити без стабилизатора.

Апарата и није било много: по неки радио, ретко телевизор, чешће фрижидери, нешто касније и замрзивачи. Шпорети су били „Смедеревци“, на дрва,  касније се јесу појавили и такозвани „штедњаци“ на струју али су се и зими и лети веома ретко употребљавали већ се кувало на дрва. Зими: на шпорету који нас греје. Лети: на шпорету у шупи или летњој кујни. То је то.

Ипак, нити један телевизор у вароши није радио без стабилизатота, чак ни на местима где није био потребан. То је био стандардни пакет. (Као што данас нико неће да купи мобилни телефон без камерице). Телевизор се није ни куповао уколико се пре тога није куповао стабилизатор. У својим дечаким данима нисам видео ни један телевизор а да није био прикључен преко стабилизатора.

Некад су знали да буду бучни ти апарати (Мајка: „Главу ми проби, цео дан“). Знали су да се прегреју („Баба заборавила да га синоћ искључи“ – да себе извучемо). Знали су да буду „лењи“ па би чекали прво да се покрену („Пусти га прво да се угреје“), па би онда тек укључивали телевизор („Пусти и њега да се угреје, па га удари са стране“). Чували су се јер нису били јефтини: „Искључи тај телевизор, цео дан гледаш, пући ће стабилизатор!!!“. Задњи дан у години: „Немојте укључивати телевизор до осам увече јер ће радити целу ноћ па због стабилизатора...“.

Али су били и поштовани: следовало им је мало парче хекланог „миљеа“ исто као и телевизору.

                         КАКО ДОШО – ТАКО ОШО...

Школе званично нису биле затворене али нису ни радиле по распореду. Осећала се нека празнична атмосфера, опуштеност и затегнутост - истовремено. Тога дана је требало да Тито посети град тридесетак километара удаљен од наше вароши.

- Превоза нема – рече разочарано наставник – Све чиме се располагало: ангажовано је.

- Па како ћемо видети Тита – заграјаше инструирани ђаци.

Наставник је немоћно слегао раменима.

Онда неко викну (чини се председник одељењске заједнице):

- Идемо пешице!!!

Сви раздрагано прихватише. Добро, не баш сви. Али, сад се није имало куд. Не кренути са другима значило је унапред себе осудити на грдне невоље.

Сатима смо се батргали по прашњавом друму. Нисмо били сами, мназина је кренула пешице да види Тита. Пред сам циљ, свега километар-два, из супротног правца заплави се стари аутобус и стаде поред нас.

- Улазите!!! – викну шофер.

- Идемо да видимо Тита!!! – викнусмо ми углас.

- Ош'о Тита – рече чича накићен ордењем, што сеђаше иза шофера.

Брже боље сви јурнусмо у аутобус да уграбимо седишта. Карте нам нису наплаћивали тога дана. Председник одељењске заједнице и активиста пионирске организације са сузним очима обрати се чичи:

- Како бре ош'о?!

                                   МАЛИ СИ ТИ...

Седамдесетих година прошлог века, почела су да пристижу контрацептива средства, у виду куртона, у варошке и сеоске продавнице, и задруге. Старији од нас су нас учили да је правилно рећи ''хигијенска гумица'' а не куртон. ''Презерватив'' је било сувише компликовано за изговарање.

Свима је бивало непријатно: продавцима да их продају, купцима да их траже. Чекао би се погодан тренутак, кад нема никога у продавници, кад је у смени продавац мушкарац, да није неки род, итд., па да се затражи дотична гумица.

У једној продавници, један продавац, се зато договорио са сталним муштеријама ''хигијенских гумица'', а ако у продавници има још кога, поготову жена, да кад им ''то'' треба кажу ''да их боли глава и да им треба нешто за главу'', а он ће већ знати шта ће извадити испод тезге, упаковати, наплатити и дати. И функционисало је то.

Једном приликом, у журби, један од муштерија, пошаље братанца, дечкића од неких десетак година, да му брзо купи куртоне док се он спреми и крене у ''штету'', и научи га како да каже продавцу ако у задрузи буде било још кога.

Клинац потрчи према продавници и задихан већ са врата викне:

- Добар дан! Боли ме глава, треба ми нешто за то.

Продавац га одмери, затакну оловку за уво, па пред зачуђеним женама рече дечаку:

- Иди кући. Мали си ти још да те боли глава.