среда, 06. децембар 2017.

Другосрбијанштина је као хомосексуализам...


                        О ПИСЦУ И ПИСАЊУ –

УВОД У КЊИГУ О ПИСЦИМА!
Добар део навода у овој књизи треба узети са резервом. Није моја кривица. Више говори о карактеру оних о којима сам писао – што ми је и био примарни циљ. На жалост, добар део писаца, критичара и историчара књижевности, писали су своја сећања и научне књиге у доба када то није имао ко да демантује, а дневнике су подешавали накнадном памећу и прилагођавали времену и потребама. Готово је опште место таквих књига да наводе разговоре и мисли великих људи изговорене у четири ока, њима, без сведока – а то би се обелоданило када други саговорник више није био у животу. Тако су, у очима промућурних и студиозних пратилаца, какав сам и ја, више казали о свом карактеру него о својој „величини“.
Посебно забавља једно опште место код већине таквих: случајан сусрет и разговор са неким од наших великана (Андрићем, Црњанским, Ћосићем...). Обично би наш „хроничар“ случајно набасао на некога од њих, најпре у Ташмајданском парку или на Калемегдану (неки су Црњанксог „хватали“ чак и у шетњама код хотела Југославија), велики писац би их позвао да се прошетају, или да га испрате до куће, и тада би чули неку велику истину, неку похвалу, покуду, или трач. На крају би великан похвалио њихов рад и позвао их да се поново виде. Најчешће о том другом сусрету нема ни трага ни гласа. Други, исто тако доста коришћени сценарио јесте телефонски разговор после којега следи посета у стану, где никога сем њих двојице није било, и најзад, трећа: сусрети по кафанама.
На жалост, тај дневнички и мемоарски тренд код наших књижевних стваралаца није се ограничио само на великане. За све оно што им је одговарало а никако не би могли да докажу на другачији начин, користили су се горе поменутим методом. Поред великана увелико су користили своје колеге, обичне људе, секретарице, љубавнице, супруге.
Ја сам се трудио да овде наведем само део таквих извора, некад као могућу варијанту, а некада више као куриозитет и образац. Најзад, некада би анегдота била тако лепо смишљена да нисам могао да одолим. Постоји и доза субјективности, где сам вођен личним анимозитетима према неким људима био мање селективан када су извори у питању а у намери да оправдам своју нетрпељивост.
Овде сам често користио поделу писаца, не према књижевним правцима, већ по политичким опредељењима. Једноставно, тако је било лакше и било ми је то потребно да бих осликао њихове карактере. У суштини нема велике разлике у њиховом карактеру у односу на политичку оријентацију и припадност: нема ту много моралних громада. Напротив! Али су неки од њих били велики писци. Тако сам могао да им „опростим“ то што су лоши људи. Али, како опростити лошим људима који нису добри писци?! Ту сам био субјективан. Најзад, било је  оних који су били добри људи али лоши писци – њима сам посветио најмање пажње у овим списима. Једно је сигурно, сви они горе побројани волели су књигу, на овај или онај начин, и служили су јој, опет на различите начине. Сад, по неко је претакајући мед, по мало и олизао прсте. Није то наш изум а није ни да га нисмо прихватили као да је наш. У позадини много књижевних сукоба, у већини случајева, био је тај мед који се претаче, то јест чији ће се прсти наћи у њему.
Посебну пажњу сам посветио такозваним другосрбијанцима, до краја остајући у дилеми како тај појам заправо треба написати?! Шта је и ко је другосрбијанац? Другосрбијанштина је као хомосексуализам – целога живота се трудиш да будеш оно што ниси. Узроци другосрбијанштине леже пре свега у користољубљу и политици (што је најчешће повезано). Постоји и још један узрок који је чисто клиничке природе: то је комплекс везан за порекло. Било то порекло етничко, расно, верско или породично, код неких људи постоји тај психички поремећај који се одражава срамом и порицањем, најзад отвореном побуном која се огледа у тоталном одрицању и нападима на све што их подсећа на порекло. То сличи оној клише(л)изираној ситуацији када побегнете са села у град, завршите школе, попнете се на лествици друштвене хијерархије, стекнете пријатеље одређеног нивоа, а онда ћутите о свом пореклу, измишљате ново, стидите се својих родитеља и родбине, кријете их од својих пријатеља јер се плашите да ће вас исти одбацити због вашег порекла. Ето, то је сликовито другосрбијанштина!
Другосрбијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико другосрбијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки другосрбијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи другосрбијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.
Међутим, другосрбијанштина као идеологија пропала је у пракси баш као и његова духовна потпора комунизам. Знате ли шта је највећа негација другосрбијанштине и доказ да је то све го демагошки преварант до преваранта?! Па они су дочекали својих пет минута. Њихова идеологија је на власти од 5. октобра да дана данашњег. И, шта? Пљачка, корупција, медијски мрак, пад система вредности, узлет кича и неталената, срозавање стручности, негација демократије! Наравно, није све горе побројано узрок доминације система вредности другосрбијанштине. Резултат је узрок трвења између првосрбијанаца и другосрбијанаца, ма шта то значило. Србија је поприште духовно опустело.
Десетине и десетине књига, на хиљаде страница – прочитао сам због настајања ове књиге. Није увек било лако читати непочинства и глупости. Нисам нигде пронашао, у редовима другосрбијанаца, нити једног искреног реда, реченице, разумевања за српску страну, о злочинима над Србима, лепу реч о народу којем су припадали рођењем, језиком и пореклом. Истина, нису они били искрени ни када су писали о другима добро и са разумевањем – али су писали. Рећи ће неко: за новац су то чинили. Да! Али су у својим животима они много више потрошили српског него Сорошевог новца. Требали су нешто да одраде и за добијени српски новац.
Слободан Антонић, у тексту Самомрзитељи, о томе вели овако: Угричић је идеалиста, баш онакав каква је и Ела у Нушићевом Мистер долару... Тако је и Сретен Угричић велики идеалиста. Он би јако волео Србе, он би баш био велики српски патриота, само када би Срби били бољи, лепши и паметнији – говорили енглески, живели у швајцарски чистим и уређеним селима и градовима, били немачки приљежни и педантни, имали америчке фондове за откуп слика и књига, били хладнокрвни и толерантни као Холанђани и, наравно, редовно слушали Пешчаник и читали Бетон... О, какав би само патриота он тада био, како би он онда волео Србе... Али, пошто овај народ није такав, шта друго да ради један идеалиста-патриота него да свима саопшти како је „презрење народа највиша форма родољубља“.
То су углавном себичњаци који су бринули о својим потребама, кукавице које су свој страх оправдавале и заогртале плаштом антиратних, пацифистичких и демократских флоскула; профитери који су зарађивали на патњи и смрти свога народа, обичних људи који углавном никада нису чули ни за њих, ни за њихове књиге. Профитирали су и они други, они који су кобојаги заступали националну опцију а, уистину, су служили режиму из истог разлога као и први: из користољубља. Они су јахали на леђима популизма. И међу њима је било много кукавица, себичњака и профитера. Било је, дакле, важно само то ко се на којој страни налази, ко ће на крају или у неком периоду, надвладати. На жалост, најмање је било оних писаца које можемо окарактерисати као храбре, поштене и пожртвоване. Да, и најважније, да су оставили дело иза себе. Џаба ти што си поштен и храбар ако ниси написао добру књигу!
Ко су првосрбијнаци. То су људи који су се приклонили победничкој страни на чувеној Осмој седници. Они који су били из скуте Милошевићевог режима или су фингирали опозицију. Има међу њима и оних који су били у заблуди и оних који су се добро овајдили од тог режима. Добар део је направио подједнако велику штету као и другосрбијанци. Што се тиче, генерално, послератне генерације писаца, нису они дали бог зна колико великих дела. Али, није било других, квалитетнијих или било каквих, за упоређивање, па се чинило да је то најбоље могуће. У годинама непосредно после рата када су комунисти кубурили са мањком писмених људи свако ко се иоле служио словима на задовољавајући начин добијао је место по редакцијама, министарствима и издавачким кућама. Ако је био на линији (или макар није био против исте), штампало се све што се напише. Факултети су се тек обнављали, добар део старог кадра више није радио – из разноразних разлога, па се у том периоду и до школе долазило лако. Добијала су се добро плаћена радна места, путовали су по свету, стамбено су ситуирани, хонорари нису каснили а најчешће би их сами себи одређивали. Све је то трајало до деведесетих година. Онда их је политика поделила. У суштини они су исти, из истих корена изникли, исте грехе су починили према слободи, истини, правди и писаној речи. До Осме седнице. После тога су грешили свако на своју страну а подмиривали се са различитих корита.
Највећи део њих је радио за УДБ-у. На овај или онај начин. Писали су извештаје, достављали информације, потказивали, писали наручене текстове, шпијунирали емиграцију, састајали се по граду или кафанама са удбовцима. Опште је познато да је при сваком путовању и преузимању пасоша бивао обављен разговор у којему је скренута пажња да се обрати позорност на наше људе напољу. Зар је један од њих, у то време, могао постати  уредник, директор, стипендиста, професор, да добије стан, а да није добио одобрење од службе?! Зар би и једнога пустили у иностранство, дали му пасош, доделили му средства, запослили жену, дозволили да убире хонораре – да им то на неки начин није било враћено. Некада конкретним чињењем а некада једноставно: нечињењем. Некада им је служба гледала кроз прсте кроз контролисани начин бунта. Знате ли за једну отворену побуну, за једно одбијање по цену губитка привилегија? Не по цену губитка слободе, далеко било, они нису хтели да се одрекну привилегија зарад слободне речи. То је био удбашки систем и они су се одлично сналазили у њему. Част изузецима. У даљем тексту биће речи о томе. Служба је контролисала и такозване дисиденте, добар део њих она је створила. Били су то салонски и по систем безопасни „дисиденти“. На тај начин су пратили и евидентирали остале. На питање „због чега власт не прогони писце који изигравају дисиденте и упражњавају модернистички стил писања противан реализму и реалсоцијализму?“, Милојко Друловић, тадашњи организациони секретар СКС, рекао је Михаилу Марковићу: Они јесу сероње, али баш зато с њима немамо никаквих проблема.
Овде ће бити речи и о писцима, па и великанима, нашим и светским, који су имали среће да оду са овога света „на време“, у периоду када се знао некакав ред, док нису могли да се упрљају новим временом и обичајима. Бавио сам се, пре свега, њиховим животима, покушавајући да их представим и прикажем као обичне људе, са врлинама и манама, невезано за њихово стваралаштво и уметничка достигнућа. Прозборио сам нешто о њиховом начину писања, стилу, проблемима, апсурдима које им је живот приређивао. О њиховом односу према женама и критичарима, и супротно. Посебан део у овој књизи заузимају размишљања о дисидентима. Али, пре свега о лажним дисидентима који су били карактеристични за ово поднебље и одређене периоде. То је посебна врста дисидената који никада нису били затварани, забрањивани, којима није фалила длака са главе, који су се штампали, преводили, који су били директори и уредници, који су путовали о трошку режима, тако се и школовали, и најзад који су живели у лепим кућама и становима – такође добијеним од тог истог режима. Биће речи о „отпадницима“ којима се још није осушила крв са руку а приказивани су као апостоли демократије. Најзад, прозбориће се која и о скрибоманима.
Ово је водич. Водич за странпутицу којом смо кренули сви који су се подали писаној речи. Држим да ће младим нараштајима бити лакше се кретати кроз ту недођију уколико имају некакву мапу, кад већ нису били толико паметни и рационални па да на тај пут не крећу уопште. Али, мало рационалних размишљања ће се наћи овде. Откуд рационалности у ходању странпутицом?! Упорном ходању!
Фусноте нисам обележавао зато јер сам желео да књига буде лакша за читање,  а право да вам кажем нити имам научне амбиције, нити ме је брига хоће ли неко наћи грешку или ману. 

Нема коментара:

Постави коментар