Меша Селимовић: Слaвно је Србин бити, али – скупо!

Пише: Игор Ђурић

У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо на доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.

*

„Кад Србин хоће да буде објективан, он обично преузима мишљење свога непријатеља“.

Стеван Сремац

*

Небојша Васовић:

У књизи интервјуа са Соломоном Волковом, Јосиф Бродски се сећа да је у време руске окупације Чехословачке имао снажну потребу да оде из Совјетског Савеза и да је главни разлог за то „осећање стида“. И, најзад, као што знамо, Бродски је и отишао и настанио се у Америци. Али, не лези враже. За време његовог боравка у овој земљи, Американци су извршили још већи број инвазија на туђе земље него Руси. Па опет, Бродски због тога никада није осетио стид, нити потребу да из Америке оде.

*

Гладан човек не пада у депресију тако лако. Има пречих брига. Тек када се преједе онда му није ни до чега и живот почиње да му изгледа бесмислено суров и неправедан и тада страх надвладава. Док је гладан, углавном се бори за парче хлеба.

*

Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то понекад није мало.

*

„Mи овамо знамо само једно: слaвно је Србин бити, али – скупо“.

„Да смо Шиптари, да смо Mађари, да смо Турци, били бисмо по неком кључу узети у обзир. Али – ми смо Срби из Босне“.

„Мени се то неће десити, јер сам 1941 године био довољно луд да за време усташа напишем да сам Србин. То сам и немам шта да размишљам“.

Меша Селимовић, Необјављена писма Меше Селимовића

*

Једном је Волтер при проласку Светог сакрамента скинуо шешир. На питање неког од присутних „зар није атеист?“, Волтер је оговорио:

- Са богом не говоримо, али се поздравимо.

*

Не разумете?!

Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.

Ово се може рећи и овако:

Знате, прерачунавају се назови уметници који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевност у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.

*

Пиздоклек – руга оним људма кои свое дневе у залуду около женског пола шједи и о безпослицама разговара се...

Вук Врчевић (1811-1882), скупљач народних умотворина

*

„Глупост лепој жени даје посебну драж. Лепота ствара невиђена чуда. Уместо да побуде одвратност, душевни недостаци лепотице постају необично привлачни, јер и сам порок у њима одише љупкошћу. Међутим, кад та лепота нестане, жена мора да буде двадесет пута паметнија од мушкарца да би пробудила, ако не љубав, а оно бар поштовање према себи“.

Гогољ, Невски проспект

*

Част, образ и поштење, не могу бити укаљани оним што о вама неко говори, већ једино оним што ви сами чините. Не може вас, дакле, нико увредити ако о вама говори лоше и ружно, уколико то није истина; као што вас не може похвалити говорећи лажи о вама. Сами ви чињењем: вређате и хвалите себе!

*

„Сен челеби, мен челеби, ати ким кашар“ –

Ја господин, ти господин, ко ће коња да тимари?

Арапска пословица

Вратите осмех у град!

Пише: Игор Ђурић

         Тако је време дошло, да се човек осети добитником и знатно боље, чак и кад местимично засија сунце иза облака.

*

Не срећем више мудре а насмејане људе. Насмејаних будала има колико вам душа иште. Дочим, добри и мудри људи, којих и онако има мало, нису насмејани. А лепо би било, по некад некога срести, ко се од срца смеши и чији вам је лик милина гледати. Увек човек има разлога да буде насмејан. Није то стање тела и фацијалних мишића, већ стање духа и филозофски став. Боље је около сејати осмех него мудрост, боље је бацати осмех него новац.

Тако је то кад размишљате у 'артију. У животу је другачије. Осмех се увек одлаже за нека друга времена, сматра се да ће их он (осмех) препознати (боља времена) и да ће се дати сам од себе, кад за то дође време. У већини случајева се никад не појави. Остане човек без свог осмеха, остану људи без туђих осмејака. Осмејака као окрајака од целог бића. Од душе.

И док се на уснама, ајде, по некад и код неког појави затитрали враголанко, осмех, нигде, али нигде у Србији данас, не можеш срести и угледати очи које се смеју и срећне су, а то је најважнији део овог размишљања. Очи које се смеју припадају само испуњеним и срећним људима. Уколико се смех са усна не види у очима онда је то лажни и вештачки смех. Онда то није истина.

У очима се може видети све. Боже, како изанђала фраза која већ смрди од многе употребе! Али!, као и све изанђале фразе и рабљена општа места: до бола је истинита-е. Јер фраза је увек била најближа истини. У очима је све: истина, туга, лаж, радост, љубав, мржња, страст, равнодушност... Осмех се мора видети у погледу да би био прави, онај на уснама без њега не важи. На уснама без очију видимо углавном лаж.

*

Недавно сам добио мејл са питањем једног девојчурка, сумњам чак и у пунолетност, и која ме сматра писцем, а које гласи: „Шта тренутно радите?“. 

Било је рано преподне. Како јој искрено одговорити, како бити сурово реалан ван света маште и претеривања те идеализовања уметности и уметника па рећи: „Управо сам срао, па сам морао да перем дупе и да га мажем неким мастима, јер имам хемороиде који ми живот загорчавају а који су узрок нередовног и нездравог живота“?! 

Како то написати? Зар се тако руше идеали младе девојке која би да дадне тело и душу уметности?! И онако их у овом времену има мало, све би да буду фолк певачице и старлете са великим сисама, спонзоруше и намигуше, а идоли су им криминалци и политичари. Њена младост и невиност је нашла за сходно да ми се јави, не као мушкарцу - већ као писцу, не као човеку - већ као уметнику, потпуно платонски и духовно. Желела је да изрази поштовање према књижевности, вероватно много чита и уместо да ми ласка што је прочитала и нешто од мојега рада, ја се спремам да будем суров и да јој огадим и то мало вере у лепоту и духовност. 

Зато сам само отписао и одговорио: „Стварам!“ - и прекинуо даљу комуникацију, да ме због поганих времена не прогласе педофилом. Јер, нема везе то што се нека гимназијалка (ретко, али се дешава) заљуби у твоју књигу и тебе, платонски и узвишено – ново време вели да си педофил, јер она нема осамнаест и ако изгледа као да има двадесет и пет. Ти, са друге стране, изгледаш као да си зашао дубоко у шесту деценију, и ако ти није толико, па им је самим тим и заљубљивање сумњиво. Уколико се, пак, изјасниш да би волео да будеш педер, те да те неко појебе у дупе, сви ће ти одобравати и подржавати те (можда те и придржавати), чак ће ти помоћи да усвојиш дете са којим после можеш да радиш шта год хоћеш. Нико се неће питати је ли малолетно или није?! 

Да, само сам „рекао“ у жицу преко тастатуре: „Стварам!“, ма колико ми нестварно изгледала та реч и појам са својим значењем. По некад лаж више вреди од свих истина на свету, лековитија је, добронамернија, има лепши циљ. Истина углавном боли, сурова је и мало ко хоће да је чује. И, на крају, истина скоро ништа не мења на боље, осим што по некад прекине везе међу људима.

*

 Много ускогрудих и себичних људи около. Не тражим ништа од њих те ми тако ништа лично не ускраћују, али се чудим откуд такви људи у тако великом броју и како могу да живе сами са собом у тако одвратном друштву?! Погубили се идеали чак и у најбенигнијој форми. Људи не гледају даље од тањира и не иду дубље од свога џепа. Не постоји општи интерес, само лични. Без културе општег интереса нема ни цивилизованог и хуманог друштва. Нигде не видим пожртвовања за друге. И када га наизглед има оно је естрадно, за спољашњу употребу. Има, само мало, родитељско-анималног инстикта, па ни то не свуда и у истој мери. Све је евидентније да прихватамо кодексе западне цивилизације и да родитељи бивају љубоморни на младост своје деце. То говори да нас је захватио западњачки трулеж, само, као и све са запада што стигне до нас: у балканској верзији.

Питам се, притом, и што је све мање мудрих старих људи? Макар одређени број, ни пре нису сви били такви. Где се изгуби онај искусни поглед и тихи савет, разумевање према младости и грешкама које она носи? Углавном су стари људи џангризави и себични, данас. Mеђу њима је некада било мудраца који нису показивали страх од смрти него су се радовали да виде младост око себе.

Знам!!!, нема више ни младих паметница и идеалиста. Нема занесењака. Нема младости која заслужује старачку мудрост.  Све је го интерес и политика, општа или лична. Па доказ за то колико смо оболели као нација и оволики број младих људи који желе да се баве политиком.

Рупица Божанског Далија!

Пише: Игор Ђурић

Ево шта је Салвадор Дали говорио у перо Алену Боскеу о Федерику Гарсији Лорки:

Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“.

*

Изгледа да са годинама постајем мудрији јер све чешће чујем из својих уста реченицу: „Не знам“. И немам више мишљење о свему, чак ни илузију да ја све најбоље знам. Све више сумњам да могу разумем пуно ствари, видим да све има неку дубину и ширину које нисам у стању да досегнем, трудим се да не тумачим догађаје по првом утиску и онако како наизглед изгледају. Све се више трудим да слушам друге, све мање желим да будем чувен. Старији сам али сам мудрији јер све више схватам како је мудрост релативна ствар и како зависи од много ситница и крупница, то, је ли нешто мудро или није. Мудрост је најчешће непримењива у пракси. Мудрост је знати када треба прећутати мудрост, када је треба заштити од огољености свакодневнице а када је треба положити на пиједестал узвишености.

*

Ајкуна је служила у кући где је одрастао Андрић. Након тога, повремено би се видела са све славнијим писцем. Она је у међувремену живела све бедније и сиромашније али се Андрић није претрзао да јој помогне и ако је већ имао много новца. Када је Коста Димитријевић Андрићу пренео Ајкунине поздраве из Вишеграда и њену поруку да народ тешко живи а да се функционери богате, Димитријевић вели да је нобеловац скочио ко попарен, да више није хтео да чује ни реч о томе, говорећи: „Никако не разумем Ајкуну шта ми приреди? Она зна да сам ја под старост постао члан партије, нисам се тамо ни препоручивао ни гурао, али кад су ме кандидовали, није било друге па сам морао пазити да се не дешавају оваква изненађења. Зар вам није познато да сам ја данас на функцији члана Савета федерације?“.

*

Реплика из неког америчког филма коју изговара блаженопочивши Робин Вилијамс, један од ретких америчких глумаца који је личио на човека (јер како каже Емир Кустурица: Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно), те отуд није могао ни да издржи до краја, гласи у парафрази овако:

Мењајте политичаре често као пелене: због истог садржаја и истог разлога због чега се мењају пелене!

*

На десетине пута сам пустио да ме преваре, чак и када ми је било више него очигледно и јасно да то чине. По некад ме је било срамота што сам прозрео преваранта, што сам га ухватио у превари, па сам скретао поглед и црвенео. Кад ми иде дужник у сусрет, ја пређем на другу страну улице, да се не сретнемо. И тада, и сада, мислио бих: нека га, нека ме вара, нек' лаже, није ни њему лако чим мора то да ради и то му је довољна казна. И најчешће сам се варао у томе. Било их је брига а моје понашање и васпитање су те битанге тумачиле као моју слабост и страх. Нису имали никаквих дилема, нити гриже савести. Сматрали су да чине оно што треба и шта уопште није лоше.

*

Ко секс сматра само коитусом или његовим најважнијим делом, тај не зна ништа о томе и није осетио оно најбоље. Коитус је само нужно зло, убрзавање ствари за немаштовите сировине. Секс је игра, машта, непрестана промена, истраживање, увођење новог. Добро, то је некада и коитус, или-ти што би рекли: сношај. Сношај, сам по себи, представља и јесте вулгаризација секса. Машта од секса може учинити уметност. Чак и од порнографије. Само се треба играти.

*

Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.

РАСКРСНИЦЕ НАШЕ

Пише: Игор Ђурић

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза преводилаштва у нас, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци нису начитани, много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљују, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

Тако сам ових дана, после десет страна шутнуо Дена Бруна а узео Шчедрина. И један и други су преведени, само Салтиков много пре и те скаске за разлику од Браунових понекад имају у себи уметности и смисла.

*

Мудра и паметна риба је она која не заврши у чорби, схватих читајући скаске. Брз је онај зец који не заврши на ражњу. Али, људи су покварени! Кад не могу да упецају рибу, или ухвате зеца, онда они поједу своје кућне љубимце, оне које у хранили у оборима и рибњацима, давали им имена, присуствовали њиховом доласку на свет. Онда их одеру, изрежу, испију крв. Толико о хуманом друштву.

Није мудро научити сваког човека да лови. Неко треба да лови а неко да чува да се не лови много. Неко треба да лови а неко треба да оре. Неко треба да лови а неко да пише песме. Неко треба да лови а неко треба да рађа и гради. Погрешно схватамо мудрости којима нас засипају са истока и запада. Људи их углавном не разумеју и ако су бесмислене. Треба некад дати рибу другоме (у сваком погледу и свакакву рибу) и нахранити га, стално га хранити, не морамо сви знати да пецамо. То је хуманост. Солидарност. Јер све друго значи да ће опстати само најјачи, најбржи и најбољи ловци. Слажем се ја и са тим, али онда нека остану старе вредности на снази: мушко иде у лов и рат а женско остаје кући да кува, рађа и бива силована. А не овако, на снази су нова правила која говоре како смо сви једнаки, само су неки једнакији зато што су јачи и богатији. Схватате апсурдност: правила су нова а обичаји стари?!

            *

Нема нити једне раскрснице где човек може стати и размислити на коју ће страну. Својом вољом. У Србији брале, јашта. Па кад одлучиш, и погрешиш, макар знаш до кога је грешка, и супротно, кад успеш, да будеш задовољан својим избором и поносан сам на себе, а не као данас да мораш да захваљујеш кад ти дају нешто што је иначе твоје.

Српске раскрснице су једносмерне, слепе и једноставне. Оне не постоје. Не крсте се, нити крижају, нити клањају. Увек је стихија иза човека. Она га гура и не да му да скрене лево или десно, да стане, окрене се и врати се. Кад лоше прођеш: кривиш друге, гурали те. Кад успеш: није твоја заслуга јер те је маса ћушкала, па је успех општи.

И када се човек у Србији нађе на раскрсници онда је то обично избор по систему бирања мањег зла. Од успостављања парламентаризма у Србији, (да се послужимо тим примером, иначе је то свеопште стање у сваком сегменту бивствовања и делања), до данас, увек су људи били у ситуацији да бирају између два зла, па су мислили да својим избором бирају мање. А, они који би гласали супротно, чинили су то у инат овим првима.

И код других народа је слична ситуација, поготову на просторима бивше Југославије. Све иста говна. Апсолутно не постоје разлике а приче о добрим и лошим момцима су приче за малу децу и глупсоне. Појединачно смо ми добри или лоши, само што се код нас створила могућност да искажемо своје зло. Омогућите безакоње у било којој земљи западне Европе или Скандинавије, па ћете видети шта је зло. Ми би смо изгледали као мала деца горе поменута, наспрам њих, било би крви десет пута више но код нас, јер смо ми овде поред зла имали и нешто људскости у себи - а они то немају.

Раскрснице, дакле. Нема их. Ништа ми не бирамо, ништа се ми не питамо, ни о чему не одлучујемо. Нама раскрснице служе само да би на њима бивали прегажени. Евентуално, да би залутали и отишли на погрешну страну.

             *

Читам Божидара Кнежевића („Мисли“), историчара и филозофа којега је Уб дао отечеству, (поред Бранислава Петронијевића) - да се не каже да одатле долазе само фудбалери и трафиканти (јер су са Уба и Раша Плаовић, Љубиша Јоцић, Александар Поповић, итд.), па издвајам понеку мисао да је поделим са вама, пре него вас саблазним са неким другим и личним премисленијима:

''У Бога се најбоље, најдубље и најискреније верује ћутке''.

''Религија зида, фантазија слика, ум пише''.

''Религија је филозофија масе људи, филозофија и наука јесу религија само појединих духова''.

''Религија полази од Бога, филозофија га тражи''.

''Душу имају и животиње, духа има само човек, и душу имају сви људи, духа само мало њих, душа се човекова не мења, само се дух мења, који стоји према души као појам према представи''.

''Уметност је филозофија чула; поезија је филозофија осећања; филозофија је уметност ума''.

''Колевка је зора гробне ноћи''.

Удружене државе:

''Ујединити је погрешан израз: разне индивидуалне ствари не могу постати једна ствар, једно; оне се могу само удружити''.

            *

Када се багери и тешке машине зауставе на рубу Амазонске прашуме онда једно наспрам другог стоје (по данашњим стандардима који нам се намећу): цивилизација против дивљине, технолошки напредак против заосталости, тековине либералне економије и демократије против примитивизма и племенске заједнице. Само: је ли то заиста тако? За кога човек да навија: за багере или шуму? За напредак или да ствари остану такве какве јесу? За револуцију или еволуцију? За своју њиву или за европску превару? Наша њива је примитивна па даје здраву храну, таман толико колико нам треба. Европа је технолошки напредна али тражи непрскано поврће и чисту воду.  Има ли средине?

Средина је једино решење!!!

*

Књига текстова Александра Тијанића Шта ће бити с нама, осамдесетих печаћена. Свакако боља од ове нове. Тад је још био новинар. Добар. О политици он вели ту: Политика јесте врста сексуалног односа зато и може бити сирова и отмена, плитка и дубока, романтична, али и смртно досадна. Но, за разлику од споменуте примитивне активности, у политици не вреде контрацепцијска средства: кога год дотакне, дотични прелази из првобитног у друго стање. И другови, и другарице, подједнако. 
      Владимир Дворниковић у својој књизи Карактерологија Југословена, по сличној теми пише: Нарочито у политици и трговини може да се осети по која циганска кап и по која јаснија црта циганског менталитета.

Два цитата и ето вам дефиниција наше политичке сцене данас: курвање и циганлук.