BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

недеља, 10. март 2019.

Халапљиве тврдице!


Мозак халапљивих тврдица је кучка у терању. Али: непрестаном терању. Халапљиве тврдице данас и код нас зову се контраверзни бизнисмени, али су ту политичари бирократе и остала трговачка боранија. Свакодневно, непрестано, њихов мозак заскачу керови незајажљивости, незаситости и похлепе.
*
Не може без борбе. Ако лоше стојиш: да се избориш. Ако си нешто постигао: да одбраниш.

Не може без борбе. И кад нећеш: мораш. Да се браниш: некад. Да узмеш шта ти припада: најчешће. Чак и кад се не бориш – у борби си: па како ти драго.
Не мораш да будеш јак да би се борио, као што не мораш да будеш најјачи да би победио. Све се може: али у борби. И кад изгубиш борбу лакше ти је јер си се борио: ниси се предао.
Никад нећеш бити остављен на миру осим можда кад никоме не сметаш а и тада ће те нападати да би те кињили из чисте обести.
*
Давно ми стих није закуцао на капке. Одавно ми невина девојка није ушла под јорган. Шкрт сам на осмеху, тежак на сузу. У магли сам и лепо ми је. Густа је, није она што плови тик изнад земље, већ права и ја изгубљен у њој. Давно стих нисам описао, ни неверницу љубио. Човек ли сам или шта?! Сећам се једне зиме, једног дана, једне магле, сијало је Сунце (што уосталом стално и чини), пред или после празника, ходајући заволех невину неверницу. Од тада са реченицом бој бијем, немам стих. Са маглом бој губим, немам поглед. Волим и трпим...
*
Ми никада не знамо на шта је наш живот изашао, уколико тога нисмо свесни истог тренутка, сада. Уколико, пак, то сазнање очекујемо у будућности – никада до њега нећемо доћи. Или: веома касно ћемо схватити. Дакле, срећу не треба чекати. Не тврдим да је нешто друго решење по том питању али чекање није сигурно. Треба срећу тражити у истом трену у коме живимо и о њој размишљамо. Неће она доћи – или је ту или није. По некад, најчешће, ми срећу не препознајемо и распознајемо.
Најгоре је да дозволимо да други своде рачуне о нашој срећи (или: несрећи). Када се то догоди, значи да је готово са вама и да је овима што траже ваше место на скали среће сасвим свеједно. Најчешће погрешно процене.
*
Дух се супротставља физичкој сили. Тако мора да буде да би овај свет имао смисла и наде. Није важно што дух најчешће изгуби битку. Ми неки, појединци, ретки, морамо се разликовати од већине. Само тако испуњавамо своју мисију и само тако има смисла што смо се рађали. Наравно, ту је и крст који ми ''такви'' морамо носити и на који на крају бивамо разапети. То тако мора да буде. Ми не знамо шта је дух али знамо да га имамо. Ми ''неки''. И: морамо да га бранимо и ако је неуништив.
*
Људска глупост се најбоље доказује и види када се у мртвачком сандуку нађе заковано тело човека који је цео живот посветио стицању богатства.
*
Остало ми је у сећању као нешто врло укусно (нешто што је легло у правом тренутку) у мензи Пољопривредног факултета (тада сам био студент тог факултета): кајгана са ситно исецканом шунком. Како сам то слатко појео?! У међувремену, између два залогаја, читао сам Књижевне новине или Књижевну реч, и ништа нисам разумео. Нису разумели ни они около мене: чуш', Књижевне новине на Пољопривредном факултету?! А, ја сам био гладан хране и тога да разумем оно што читам.

Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog