Мозак халапљивих тврдица
је кучка у терању. Али: непрестаном терању. Халапљиве тврдице данас и код нас
зову се контраверзни бизнисмени, али су ту политичари бирократе и остала
трговачка боранија. Свакодневно, непрестано, њихов мозак заскачу керови
незајажљивости, незаситости и похлепе.
*
Не може без борбе. Ако
лоше стојиш: да се избориш. Ако си нешто постигао: да одбраниш.
Не може без борбе. И кад
нећеш: мораш. Да се браниш: некад. Да узмеш шта ти припада: најчешће. Чак и кад
се не бориш – у борби си: па како ти драго.
Не мораш да будеш јак да
би се борио, као што не мораш да будеш најјачи да би победио. Све се може: али у
борби. И кад изгубиш борбу лакше ти је јер си се борио: ниси се предао.
Никад нећеш бити
остављен на миру осим можда кад никоме не сметаш а и тада ће те нападати да би
те кињили из чисте обести.
*
Давно ми стих није
закуцао на капке. Одавно ми невина девојка није ушла под јорган. Шкрт сам на
осмеху, тежак на сузу. У магли сам и лепо ми је. Густа је, није она што плови
тик изнад земље, већ права и ја изгубљен у њој. Давно стих нисам описао, ни
неверницу љубио. Човек ли сам или шта?! Сећам се једне зиме, једног дана, једне
магле, сијало је Сунце (што уосталом стално и чини), пред или после празника,
ходајући заволех невину неверницу. Од тада са реченицом бој бијем, немам стих.
Са маглом бој губим, немам поглед. Волим и трпим...
*
Ми никада не знамо на
шта је наш живот изашао, уколико тога нисмо свесни истог тренутка, сада.
Уколико, пак, то сазнање очекујемо у будућности – никада до њега нећемо доћи.
Или: веома касно ћемо схватити. Дакле, срећу не треба чекати. Не тврдим да је
нешто друго решење по том питању али чекање није сигурно. Треба срећу тражити у
истом трену у коме живимо и о њој размишљамо. Неће она доћи – или је ту или
није. По некад, најчешће, ми срећу не препознајемо и распознајемо.
Најгоре је да дозволимо
да други своде рачуне о нашој срећи (или: несрећи). Када се то догоди, значи да
је готово са вама и да је овима што траже ваше место на скали среће сасвим
свеједно. Најчешће погрешно процене.
*
Дух се супротставља
физичкој сили. Тако мора да буде да би овај свет имао смисла и наде. Није важно
што дух најчешће изгуби битку. Ми неки, појединци, ретки, морамо се разликовати
од већине. Само тако испуњавамо своју мисију и само тако има смисла што смо се
рађали. Наравно, ту је и крст који ми ''такви'' морамо носити и на који на
крају бивамо разапети. То тако мора да буде. Ми не знамо шта је дух али знамо
да га имамо. Ми ''неки''. И: морамо да га бранимо и ако је неуништив.
*
Људска глупост се
најбоље доказује и види када се у мртвачком сандуку нађе заковано тело човека
који је цео живот посветио стицању богатства.
*
Остало ми је у сећању
као нешто врло укусно (нешто што је легло у правом тренутку) у мензи Пољопривредног факултета (тада сам био студент тог факултета): кајгана са
ситно исецканом шунком. Како сам то слатко појео?! У међувремену, између два
залогаја, читао сам Књижевне новине или Књижевну реч, и ништа нисам
разумео. Нису разумели ни они около мене: чуш', Књижевне новине на
Пољопривредном факултету?! А, ја сам био гладан хране и тога да разумем оно што
читам.
Нема коментара:
Постави коментар