Пише: Игор Ђурић
Није да
нема ко да те поучи. Али је поука потребна увек у погрешно време, онда кад не
желиш да је чујеш и кад је не разумеш. Најзад, кад сматраш да ти није потребно
јер ти знаш шта је боље, ти ниси ускогруд као тај маторац који се прави паметан
и жели да те спута својим глупим саветима. Питаш се: је ли он кога слушао кад
је био твојих година?! Или, он такав какав је уопште никада и није био млад,
био је увек овакав: матор и џангризав?!
Не знаш,
не схваташ, да је прошао све кроз шта ти пролазиш, да је био и млад, и луд, и
јак, и непослушан, незрео и неозбиљан. Не разумеш да се прича понавља у свим
генерацијама и да су само околности и услови по некад другачији. Човек, млад
човек, треба да буде свој, не сме бити послушно и затуцано биће, само треба да
буде довољно паметан и да по некад искористи туђе искуство и тако стекне
предност над својим вршњацима. Тако олакша себи, скине са плећа неке непотребне
терете, па се може посветити важнијим стварима које му могу донети успех. Кад
послушаш добар савет и примениш га у пракси, ти онда трчиш трку са својим
вршњацима али са трећином стазе предности још на самом старту.
Има и
будаластих савета, има старијих који никада нису сазрели и који су глупи, поред
тога нису ништа искуснији од млађих. И, таквих се треба клонити, њихов савет је
штетан и боље је правити младалачке глупости него га послушати. Има затуцаних
савета и они долазе од маторих тврдоглаваца који хоће да све буде по њиховом.
Такви мисле да треба да управљају туђим животима, да они све најбоље знају, да
су најпаментији (сви су около глупи). Такви на све имају примедбе и никада им
не можеш удовољити. Родитељски савети су најискренији али знају да буду и
најгори. Родитељ је ретко разуман и он говори са страхом и надањем. Често
родитељ не схвата шта је најбоље за његово дете. Не може да учини велику штету
али зна знатно да отежа ствари једнима и другима.
Најбоља
поука, најбољи савет, је онај који се чује случајно, са стране, који и није
намењен никоме конкретно већ је изговорен кроз неку причу, кроз неки контекст,
неким поводом. Најбољи је савет онај до којег дођемо сами, најбоља је поука она
која је отета од другога, која је украдена. Савет који се не намеће, најбоље се
прими и дадне добра плода. Млади људи не воле кад им се нешто натура, кад се
хоће нешто мимо њихове воље. Младим људима треба створити илузију да је то
њихов избор (као читање овога, на пример): после тога је све много лакше.
*
Кренуо
сам да тражим љубав водећи вољену особу за руку. Пошао сам да тражим срећу
пресрећан због могућности избора. Са осмехом на лицу ишао сам напред да бих
напредовао али нисам осећао потребу да будем неко други већ сам желео да други
мисле да то нисам ја. И, све је било исто, исто сам легао, истом сам устајао.
Увек исто расположен својом обдареношћу да исте ствари различито и према
потреби тумачим. Само је, дакле, тумачење било различито, све је остало на истом
и по старом, онако како мора и како је записано и зацртано (судбина се записује
а судбински пут зацртава).
*
Каже ми
комшија из локала преко пута:
- Видим,
идеш без шешира, па се мислим дал' да ти се јавим ил' не?!
Ако сам
без шешира људи мисле да сам у неком проблему. Имају и право, људи који у
Србији носе шешире су пред истребљењем. Ако шешир симболизује једно стање духа
и грађанског сталежа (не градског) онда у Србији скоро да нико и нема права да
га носи. А, ако је судећи по том сталежу: онда нико нема пара ни да га купи.
Носећи масне и старе шешире ми само обзнањујемо слику и прилику стања у коме се
налазе они који их носе. Да се разумемо, стање није добро ни код других, и шајкаче
су исцепане, масне и старе. Раднички, грађевински и рударски шлемови су
похабани и испуцали. Дечије капице нема ко да носи. Железничке шапке су чађаве
а официрске капе понижене. Сви су понижени и увређени. У Србији данас добро
живе само они који не заслужују ништа осим гологлавости, они на чију главу не
пристаје нити једна сталешка или струковна капа.
Нема коментара:
Постави коментар