О МОЈОЈ ВЕРИ (И: НЕВЕРИ)

 Пише: Игор Ђурић

...Хвала Господе

Што нас ниси измирио и објединио

Осим у патњи...

*********************************************************

Можда бих нешто требао рећи о својој (мојој) вери?!

Која је моја религија, у шта верујем кад је Бог у питању (ипак му име пишем великим словом што значи да нисам безнадежан случај)?! Било би нефер не изјаснити се по овом питању, макар и у цртици.

Скептик сам: не верујем ни у шта из убеђења. Понекад верујем: из страха. Највише из страха за оне које волим.

Вера је до мене допирала кроз обичаје, још од раних периода детињства. Иначе су моји рођаци, моје комшије, веровали без икаквих потреба за било каквим доказима а веру су испољавали кроз уходане обичаје где није имало места за импровизације или где је све било импровизација.

У ствари, ја не знам да ли верујем у Бога или не: јер сам искрен. Најлакше је определити се за једну или другу солуцију, па ходати безбрижно кроз живот са својим опредељењем.

Спреман сам да браним своју веру - ако је неко напада из мржње.

Спреман сам да се одрекнем своје вере – ако пропагира мржњу.

Одем понекад у цркву: празником, кад хоћу да прошетам или послом.

Не хулим али се и не клањам. Нисам ни светац, ни разбојник, тек: човек.

Ја и не тражим Бога. Има га или нема, неће постати или нестати ако га ја нађем или изгубим. Нити га: оспоравам. Можда га, понекад, у себи проживим али ни тада не јурим на једну или другу страну.

Лако је рећи „има га“ или „нема га“: тешко је живети поштено и усправно (колико се може), тешко је трудити се да не носиш зло другима (колико се може).

Као клинац сам доследније и искреније веровао. Нисам постављао питања, нити тражио одговоре. Вера у Бога била је нешто што се подразумева. Како сам одрастао, тако сам опрезније приступао томе, пре свега у свом изјашњавању: у себи. Наравно, ако изузмемо младалачке и адолесцентске пориве ка атеизму, нихилизму и јереси.

Не знам: да ли верујем или не!!! Дан, данас: не знам!

(Ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!

Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга).

Или:

Уметност је вера којој припадам али, као и код сваке вере и верника, чини се да не разумем у потпуности њену суштину. Верујем, дакле, инстинктивно, од природе и душе, не тражим објашњења о својој религији. Верујем изистински, само, то увек није довољно. Понекад, треба вери прићи изнутра, упознати се са њеном догмом, суштином, унутрашњим животом, храмовима, упоредити је са другим учењима и религијама, поштовати њене ритуале. Понекад је потребно пострадати ради вере, жртвовати се и дати жртву. Наравно, уколико желите да будете активни у веровању и да допринесете својој вери и своме унутрашњем складу.

Уметност исто тако тражи да се хода унутар ње, да се осети и кад се не разуме. Тражи, наравно, и свакакве жртве. И, као што се може бити искрени верник и ако нисте видели Бога, исто тако се може бити уметник и ако нисте оставили видљиво дело за собом. Као и Бог, и ваше уметничко дело може бити невидљиво али свеприсутно. Унутрашње, духовно - али тврдо као стена. Можете бити искрени уметник - као што се искрени верник у својој искрености додирује са Божанским – који се додирује са Уметношћу иако је не ствара и не разуме је. Вера је то!

У тој вери, као и у свакој другој, не осећам се спокојно. Много иноверника и друго-божјих ратника јуриша на мене, и мени сличне. Хоће да ме униште у име својег неверовања у моју веру, или да ме покрсте и осунете, да ме натерају да пређем на њино.

- Остави се тога, не клањај се лажним боговима!!! – вичу ми док ме држе везаног за крст мој.

А, ја немам снаге да пркосим, већ само ћутим и трпим.

- Да си верник не би се одрицао вере, више од три пута у току ноћи!

- Никад се нисам одрекао, никад нисам хулио! – ипак, ово не могах да оћутим.

- Јеси, стидео си се и одрицао својих песама!

Тачно!

*********************************************************

Можда смо тек раскрстили са другим или трећим разредом основне школе и словили смо као најбољи другови. У основним и средњим школама свако полугође имаш по једног или два „најбоља“ друга, којима следеће године не можеш ни имена да се сетиш. Е па, ја и он, смо управо тада били најбољи другови и једнога дана смо започели дискусију духовно-религијске природе.

- Не верујем у Бога – рекао ми је.

- Ја верујем – рекао сам му.

- Мој отац каже да нема Бога – наставио је он.

- И мој, али нису у праву: Бог постоји!

- Откуд знаш?

- Па – рекао сам му – моја баба каже да Бог постоји. Онда, једном кад сам направио нешто због чега сам требало да добијем добре батине, ја сам се прекрстио у шпајзу и замолио Бога да ми помогне: и батина није било. Или: једном нисам урадио домаћи, исто сам се прекрстио пре часа и тога дана учитељица није гледала домаће иако гледа сваки дан. Шта ти треба бољи доказ?

На овакве „аргументе“ није имао противтежу, па је ућутао. Сутрадан ми је само кратко шапнуо:

- Од данас и ја верујем...

Ето, од малих ногу сам мисионарио за нашу хришћанску и православну веру. Наставили смо да будемо најбољи другови и уживали у нашој тајни, строго је чувајући од очева, службеника и комуниста. Све до једног дана када ми је пришао и љутито ми одбрусио:

- Ја не верујем више!!!

Ћутећи сам га упитно погледао.

- Синоћ сам се крстио и молио за помоћ а ипак сам добио батине: Бог не постоји!!!

Тада ни ја нисам имао против-аргументе. Касније сам и лично, на својој кожи, утврдио да не функционише баш све како је изгледало на почетку и како је по мојим схватањима вере требало да буде: било је и батина и пораза.

Закључујем данас: нисмо били спремни да за веру пострадамо, веровали само само ако је било корисно за нас. Нисмо се, дакле, разликовали ништа од свих бивших, тадашњих и будућих верника. Добро, ајде: не од свих – али од добре већине.

************************************************************

ИЗ РОМАНА "ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА":

Сујеверје је кукавичлук пред лицем Бога!

Теофраст

 

                                                    *

Ако је Створитељ у једном тренутку створио овај свет, поставља се питање: шта је радио пре и после тога? Седео беспослен? Не!!! Он је стварао непрекидно, и сада ствара, без почетка и краја, а овај свет је само део његовог неограниченог стваралаштва! Створитељ никада није престајао да делује. Његово деловање нема граница. Чак и када изгледа да је нешто довршено, то је само још један део бесконачног отелотворења.

Како негирати или веровати у нешто што нема свој почетак и крај?

Како мерити време када не постоји коначно време?

Како тврдити да је Сунце настало пре 4999 милиона година?

Како рећи да је 9999. године пре нове ере завршено последње ледено доба и да су тада отворена врата ове наше цивилизације?

Како, уколико време није коначно, а стварање нема свој почетак и крај, веровати Књизи Постања која каже да је управо 4999. године пре нове ере створена Земља?

За нас је Спољашност бесконачна али смо ми за Универзум коначни. За нас је Васељена немерљива али смо ми за Створитеља недовршени у својој коначности. Наше довршавање је ограничено простором, али није омеђено временом и формом. Васељена јесте бесконачна, али то не значи да људи не требају покушавати да је измере онолико колико могу. Напротив! Исто је и са Богом. Иако је та идеја неизмерљива, она није немерљива, онолико колико нам је од Њега дато. Ми вером не меримо Бога већ своју искреност и посвећеност.

Због чега би у мудрости бесконачни, у снази свемоћни, и у сржи најплеменитији Створитељ, био шкрт да створи само овај један свет у бескрајном мору светова? Ко је смео икада посумњати на овој планети, која је, што се спознаје тиче, била у пеленама, а што се тиче величине тек кап капи једне, да ће у бесконачној Васељени бог бити наше ексклузивно право?! Како смо само, ми људи, били бахати сматрајући да ћемо Га схватити, чак и описати, створити представу о њему, укалупити га у догму нашим ограниченим поимањем и бесмисленим ритуалима придобити?! Како смо могли помислити да смо ми најсавршеније и једино дело Створитеља?! А Он нас је у бесконачном мноштву свога стварања створио савршене јер нас је створио недовршене. И омогућио нам је да се само-довршавамо и само-усавршавамо. Да растемо и сазревамо. Да учимо и стварамо. Није се чак мешао ни када је било више него очигледно да идемо у погрешном правцу самоуништења.

Са друге стране, људи су Створитеља ограничили и довршили речју: Бог! То им је ограничило простор тражења, онемогућило процес преиспитивања и одузело могућност истинске спознаје. Чак и када су имали више од једнога бога. Јер су их разне религије гурале у строго ограничене догме, које нису остављале простора да се размишља о томе шта је и шта значи, већ и онако њиховом кривицом ограничени, појам Бог. У савршеној недовршености света човек се погубио у довршеној догми - и умало није нестао због тога.

 Како је Створитељ створио људе, тако је створио и Васељену: недовршену и склону ширењу. Он је дакле Човека створио по узору на Космос. Човек види докле му то вид омогућава. Схвата колико му мисао досеже. Осећа колико му чула дозвољавају. Шта се налази, онда, само метар преко досега најмоћнијег телескопа? Шта је само милиметар изван наших ограничења? Нама светлост доноси информације и сазнања. Па где смо онда ми са знањима? Ми знамо за Васељену од пре неколико милиона или милијарди година, ту слику сада видимо, толико је светлости требало да стигне до нас. Какво је то знање?

Како је Створитељ оставио неограничену савршену недовршеност света и човека, тако је и човек требао да проналази неограниченог бога, довршавајући и прилагођавајући га времену свога сазревања, које је тако неспретно назвао еволуцијом. Довршавање бога у савршено недовршеном свету једина је права и исправна мисија човека и једини пут који га је водио ка напретку и срећи. Он је, човек, међутим, погрешио и несавршено је довршио Створитеља у ограничену и непромењиву реч БОГ. А онда је савршену недовршеност света, коју му је Створитељ оставио, својим глупим понашањем довео у стање несавршене довршености: катаклизмичком нуклеарном апокалипсом, коју је безумно најављивао као Судњи дан.

 

                                                 *

E = mc²

Енергија, маса и брзина светлости (око 299 километара у секунди).

Велики Прасак – Велико сажимање – Црна Рупа!

Све, дакле, почиње са Великим праском, јер се пре тога наше време и људски закони не могу користити. Светлост коју знамо кренула је на пут када се догодила велика експлозија стварања. Наука може објаснити све до онога Првога. Онога од чега је све кренуло. То је место где престаје наука и почиње Бог. И: супротно!