ОГОВАРАЊЕ, ТРАЧЕВИ, ИНТРИГЕ...

 

Пише: Игор Ђурић

Људи из провинције, (и, провинцијалци у градовима), оговарају страсно, из мржње, из душе. У великим градовима се оговара и у оквиру друштвеног живота: зарад ''добрих'' обичаја и стварања слике да сте у жижи догађања и упућени. У великом граду свакодневно срећете велики број људи које више никада нећете срести па се ваша пажња фокусира на познате личности и глобалне проблеме. У провинцији од раног јутра до касне вечери ви комуницирате са људима које ће те свакодневно сретати до краја живота. Зато је тамо све лично: па и трач.

Мене су оговарали. И данас ме оговарају. Иако живимо у различитим местима и градовима већина је своју провинцију понела са собом: у глави. Често помислим да је додирнута граница, да нема даље, да више не може ништа ново да се смисли – кад се увек, наново, и наново, изненадим. Више се не вређам. Некад јесам. Сада знам да је све то доказ неке моје вредности. Сићушне, често и непостојеће, али свакако вредности. Чим те оговарају значи да им нешто сметаш. Онима који им не сметају, којих се не плаше, којима не завиде ни због чега, њих не оговарају - њима се подсмевају.

Још од школских дана постао сам предмет оговарања. Додуше, тада наивних и дечијих али свакако не мање болних и отровних. У том добу су најтежа оговарања (најболније се доживљавају) она која су везана за твој физички изглед. То најчешће и нису оговарања јер се исказују на тај начин да их и ти одмах чујеш, дакле: директно – ипак, личе.

Касније, како године пролазе тако и оговарања постају озбиљнија, па, и опаснија. Теме су разноврсније али пажљиво одабране тако да ударе и заболе најефикасније, језик је отровнији, ситуације маштовитије изрежиране. Добре алапаче морају имати, поред дугачког језика, и живу машту. То оговарачи не чине свесно већ по инстинкту али без грешке и врло ефикасно. Оговарање је унутрашњи порив и за то је потребан таленат. Наравно: и мржња. Оговарање без мржње је неинвентивно и јалово.

Од бенигне ствари, од неважног догађаја, из непостојећег односа – трач може да сагради Вавилонску кулу, и да ту исту кулу уз помоћ енергије коју производи трачерски ''perpetuum mobile'' чини на око реалном и стварном. Важна је интерпретација. Тако један догађај може добити на десетине значења и епилога – по правилу свих неистинитих. Најгоре у свему је што и најплеменитију побуду трач сведе на огољено користољубље. Када некоме помогнете – то чините због неке користи, никад зато што имате доброте у себи. Кад радите вредно и поштено – то је да би сте се додворили некоме а не зато што сте професионалац. Када нешто знате – то је да би сте се правили важни а не да би сте некога посаветовали и подучили. Кад волите – то је зато да би сте се оженили добро а не зато што сте се заљубили. Кад желите – онда се претварате. Кад се бавите политиком – хоћете да се накрадете. Кад се добровољно јавите за мисију – желите да пре од других стигнете на место пљачке. Трач вам никада не дозвољава да погледате истини у очи. И супротно. Кад он краде – трачари да сте ви то урадили. Кад он лаже – лагањем то вама натура. Кад је лош човек – трачем постиже да су сви други лоши сем њега.

Трач је непобедив али безопасан по истину. Не можеш га истином угушити ако ниси стрпљив. Наравно, бићеш на великом губитку - краткорочно. Трач наноси штете на кратке стазе. Само време и принципијелност могу ефикасно савладати трач. Време углавном - најефикасније. Човек се мора научити да чека. Кад се трач победи нечињењем а после неког времена некакве сатисфакције има али не нарочите. Трачаре је тада брига за то јер су људи без морала. Много је веће било њихово задовољство ономад кад су пуштали у етар отровне речи.

Најопаснији су трачери који трачају алузијама и они су по правилу најинтелигентнија сорта оговарача. Када се трачари у назнакама онда трач изгледа уверљивије а варијанте изреченог трача су неограничене јер је на тај начин свакоме пуштено на вољу да одузима и додаје шта год хоће.

Наравно, најбоље је оговарање не чути. И, претварати се да си у најбољим односима са онима који те оговарају. Јер њих највише боли ако њихово оговарање умре и замре, ако се не чује већ остане у четири зида где је изречено.

''Нека остане међу нама ово што ћу ти рећи'' – започиње трачер своју причу добитном формулом којом ће она бити разаслана на све стране јер он ни би ни почињао да је прича да зна да ће она остати неиспричана другоме.

''Ово је у поверењу'' – је магична реченица оговарача јер је она најбоља гаранција да трач неће умрети и да ће још врућ наставити да путује даље. Одговор: ''Таман посла, где бих ја то...'' – је само доказ да је трач посејан на плодно тло и тамо где треба.

Дуг је пут од патње до равнодушности према трачу. И неопходан. По том питању не може се пречицом. То је део сазревања. И по томе се касније разликују зреле од незрелих особа. Кад се на трач реагује ироничним смешком и сажаљењем према оговарачу то је онда поуздан знак да је наступило доба озбиљности, искуства и зрелости код човека.

Не бих могао да направим листу најгорих оговарања намењених мени и мојој породици из простог разлога што вероватно оне најгоре нисам ни чуо. У ствари, сигуран сам у то. Никако немам илузија да су оговарања икада престајала. Како је породица, и сваки од нас, успевала-о и грабила-о корак по корак напред тако су и оговарања постајала интензивнија. То је најбоље мерило онога колико си успео – што те више оговарају значи да више вредиш.

Ипак, присетим се неких па ми данас смешно изгледа све то и схватам колико је било бесмислено и глупо нервирање и патња са моје стране.

У замку оговарања упаднеш оног тренутка кад почнеш да враћаш истом мером. Све док си само жртва оговарања ти си позитивац и на доброј си страни а оговарање нема праву снагу. Кад постанеш учесник у оговарању, према страни која тебе оговара, онда си у истом глибу са њима и ни по чему се не разликујеш од њих.

Тешко је одолети. Оговарање има своју магичну снагу и драж. Рекох, оговарање краткорочно, понекад, доноси изванредне резултате и управо је зато примамљиво и тешко је одолети му. Дугорочно није – али ко мари за то. Мало се ко и сети изворног оговарања када после неког времена истина изађе на видело. Чак те, по обичају, баш онај који те је трачарио, убеђује како је он једино говорио истину и бранио те док су те други олајавали на пасја уста. На тај начин, обично, започне се нови трач.

Боли изговорена измишљотина – за преживљавање тога човек мора да буде јак и супериоран. Много боли – понекад. Немоћан пред интригом човек пати. Један глас у мору интрига не значи ништа. Људе не интересује истина – чују само оно што им се свиђа и оно што желе да чују. Интрига, њена моћ, зависи од онога који је изговара али још више од онога који је слуша. Од овог другог, наиме, зависи хоће ли трач заживети или ће умрети одмах после изговарања. Као и кад су вируси у питању: епидемија се шири како расте број преносиоца.

Има и добродушних оговарања, безопасних, шале и трика ради. Кад пријатељи препричавају згоде из претходне пијане вечери или кад родитељи причају о својој деци. Али, то и нису права опањкавања.

Оговарање није: то што треба да буде - ако није изречено са злом жељом. Увек, и увек, оговарамо онога којега би волели да видимо на коленима, пониженог, да уживамо у његовим мукама. Лажу они који говоре да некога оговарају за његово добро.То је само исприка, само-оправдање за осећај беде у себи. Јер, свесни су они који оговарају да чине нешто ружно и лоше. Зато још и додатно лажу па веле ''да ово што говоре вама о њему – исто би казали и њему у очи''. Никада тај олош не говори човеку у очи шта мисли о њему.

Најчешће се оговара из љубоморе. Најчешће, такође, љубомора нема никаквих реалних основа. Мислимо погрешно о некоме, завидимо му због погрешне перцепције и нереалне процене – па онда хоћемо да га сатремо лошом речју. Љубомора изговара лошу и ружну реч а не језик. Језик само палаца ради оријентације – као код змије отровнице.

Најбоље оружје против трача јесте: постојаност. Човек мора бити достојанствен и истрајан. Уколико мисли да је у праву никако не треба тражити компромис са трачем или демантовати исти. Трач се мора игнорисати а трачери се морају отворено презирати. Њих то боли и они ће још отровније говорити. Али!!! – њих то боли и то је најважније.

Кад се претварате да оговарање није стигло до вас онда бескрајно разочаравате онога који вас причом мрзи. Он ће пробати на све начине да гадост лагана о вама доспе до вас (јер му је то циљ) и зато се треба претварати да није тако и онда кад вас највише пече и боли лаж о вама.

Док вас оговарају значи да нешто вредите, или макар: да нисте пропали начисто. Или: да они мисле да вам добро иде. Оговарање према вама оверава ваш статус у друштву. Пропалице и губитнике нико не оговара. Оно, јесу их оговарали али само док су пропадали (тиме је потпомагано њихово пропадање) међутим оног тренутка кад је евидентно да је човек скроз пропао: више га нико не узима у уста.