Три метера сомота, три су врсте писаца!

 Пише: Игор Ђурић

Три метера сомота, три су врсте писаца, а остале на Дунавцу, љуљају у чамцу!

Постоје три врсте писаца. За почетак. Да упростимо ствари.

Баш тако: врсте. Нису то родови.

Ко су и шта су: кратко ћу. И: примером!

Пао је снег и прекрио брег. И не само брег! И дрвеће, и кровове, и улице, и долове, и оборе, и колибе, и борове, и тополе.

Пао је снег да открије трагове. Пао је снег да сакрије намере. Пао је снег да искриви поглед. Снег је пао јер није на одмет.

Прва врста писца, да не кажем: лисца, изаћи ће на терасу своје (чешће: туђе) куће и видети величанствене фигуре које је природа извајала и измислила, облике као у бајци. На једној страни јелен трчи, на другој страни звезда пада, на трећој страни санке прште. Ено тамо и принцезе на зрну грашка и у чизмама једног мачка. Из дворца је кула никла, код витеза сабља бритка. За таквог писца, у његовим очима, снег је направио триста чуда својим падањем, вајањем и обликовањем. На сваком кораку такав писац види нешто што други не виде и тако поетски разигран писаће маштовито и бајковито а да вас притом уопште не вара и лаже.

Друга врста, други писац, исти као први лисац, кад изађе па се склизне, он оловку своју лизне, неће гледат преко снега већ ће видет испод њега, прљавштину, блато, смеће, поцепане неке вреће, покушаће он да схвати шта се испод снега крије, шта видљиво сада није, већ ће бити свима знано кад пролеће стигне рано. Такав писац ће тражити и видети оно што други желе да сакрију (или: не желе да виде), оно што је белина сакрила. Они траже блато које ће настати отапањем снега. Како и сваки човек, тако и снег скрива прљаве тајне, непријатности од којих бежимо, реалну слику живота а не бајковито маштање, сакрива наше недоследности, недостатке, мане, а приказује нам лажну слику и опсену: мисли се на снег.

Трећи писац, трећа лија, нит је гуштер – нит је змија, изаћи ће, смело, гордо, погледаће ће ригорозно и видеће што је већ знао: да је само снег пао. Нема маште - ни лирике, нема тајни ни - ни симбола, нема снова – ни дворова. Тај неће понирати у психологију, неће тражити оно што се не види, или оно што се крије. Он ће једноставно видети снег, вратиће се у топлу собу и трудиће се да што верније и реалистичније опише оно што је видео (до у најситније детаље).

Дакле: експресија, импресија, реалност.

Елем: симболика, психологија, природа.

Један ће описати снег.

Други ће говорити о ономе испод снега.

Трећи ће тражити облике између снега и земље.

Већина ће бити завејана у снегу и неће ништа видети. Не већина: људи! Већ већина оних који мисле да су писци.

Добро, неки неће ни гледати завејани простор испред себе већ ће из главе писати о тропским пределима и плажама пуним голих девојака: то су они најтиражнији, они што се удварају публици, што пишу оно што други желе да читају, што скривају стварност у својој плиткости а немају маште. То су они на брегу медиокритета.

Дакле, има писаца више од три врсте. Али писаца нема у врсти, то јест, ретки су. У врстама су људи. Писац је усамљен ма у каквој заблуди живео. А јединка нити може чинити врсту, нити може стајати у врсти: ако је појединац.

Наравно, писац би требало да буде све горе побројано и ништа превише од горе набројаног. Њему треба да буде најважнији унутрашњи порив, оно што као поруку или пројекцију добија из себе. Иначе: није уметник. То се не да научити, то се мора осетити а пре тога родити.

Није важно како писац пише већ је битно шта уметник у човеку осећа. Некада је потребно описати реалност, некад се мора побећи у симболе, мора се и маштати – најчешће се мора и треба копати по мраку и трагати по скривеним и опасним местима.

Суштина је: видети, не видети, видети другачије или видети више. И све то када затреба, када поступак то од нас захтева. Или, ништа од тога зађемо ли у чисту уметност где форма постаје садржај а садржај замењује радњу пошто она постаје опис.

Читалац који види само снег тражиће од писца да му пронађе и опише симболе. Онај који у себи има маште желеће да му писац предочи психологију снега. Онај који схвата унутрашње и скривено биће жељан да му се дадне хипер-реалистички опис. Није све до писца, дакле, нешто је и до читаоца.

Тих писаца, довека, три је врсте од ока, али оних с врха брега има их ко снега.

С врха брега они су, што дупета продају, што за паре, што за славу, што за празну главу.

ЧИТАЈ ОВДЕ О СКРИБОМАНИМА!!!