Савезници и нацисти против Руса!

 Пише: Игор Ђурић

                           
                       Алберт Шпер, Дневници из Шпандауа, Глобус, Загреб, 1985.

 У светлу догађаја у Украјини (оправдана интервенција Русије у циљу очувања својег постојања и разрачунавања са украјинским нацистима) и отвореног непријатељства запада према Русији те руских тврдњи да се у Украјини боре против нацизма желео бих да на овом месту напишем неколико компаративних мисли и реченица поводом и на основу дневника којег је Алберт Шпер водио у затвору и који је штампан под насловом Дневници из Шпандауа, а у жељи да покажем како све ово што се дешава у Украјини није ништа ново и није од данас.

Прво, врло кратко о Алберту Шперу!

Алберт Шпер је припадао самом врху нацистичке странке и био је врло запажен актер у организацији нацистичке државе. Био је Хитлеров љубимац (некад чак и кућни), дружили су се и приватно, делили исте снове о изградњи нове Немачке. Хитлер је имао посебан однос према њему јер је некада маштао да буде архитекта али му то, као ни сликарство, није пошло за руком.

Углавном, Шпер није би тек макар ко у тој немачкој творевини зла. Његове руке су биле крваве, био је министар наоружања у току рата, лично је учествовао у ангажовању робовске радне снаге.

И? Савезнички суд у Нирнбергу га је осудио на 20 година затвора. У затвору у Шпандау-у (предграђе Берлина) је робијао са људима попут Шираха (умро 1974), Деница (умро 1980), Редера (умро 1960), Хеса (умро 1987), Функа (умро 1960) и Нојрата (умро 1956). Шпер се на слободи нашао 1966. године. Умро је у топлини свога дома у Лондону 1981. године.

У затвору је водио дневник. О томе ће бити овде речи.

Неко време је Шпер провео заточен у Нирнбергу а затим је пребачен у Шпандау. У дневник углавном бележи свакодневне активности али и освежава сећања на Хитлера и своју улогу у Трећем рајху. Кроз редове провејава његово уверење да он није бог зна шта лоше урадио и био је видно разочаран што је уопште осуђен.

Читајући те редове бивало ми је све интересантније да пратим како се одвијао затворски живот у окружењу управника и стражара четири силе победнице и како је почео да се ствара јаз између Американаца, Енглеза и Француза, са једне стране, и Руса са друге. Временом, стражари и управници са запада почињу да држе страну нацистима и отворено мрзе Русе.

Под датумом 3. новембар 1950. године, Шпер пише:

Западни стражари, након успеха њихове стране у Кореји, воде глупе разговоре: - Све Русе треба убити! – Нек затвореници већ се слажу.

Зашто сам издвојио овај пасус као први у овој причи?

Пет година после Другог светског рата, после милиона мртвих, концентрационих логора, после холокауста, амерички и енглески стражари који чувају нацистичке главешине у затвору, оговоре међусобно и пред тим истим нацистима „да Русе треба убити“ и то „све Русе“?!

Под датумом 20. фебруара 1952. године, Шпер наставља:

На вест да је Бон пристао на немачки војни прилог за одбрану, Функ је данас победоносно објаснио како се након седам година, сада испунило тачно оно што је фирер пророчки предвидео задњих месеци рата: да ће се „противприродни савез“ између Запада и Истока распасти и да ће једног дана Немци ратовати на страни Американаца и Енглеза против Руса.

Овом пасусу чак није потребан ни коментар. Довољно је отворити данашње новине, погледати телевизије, отићи на интернет, па ће свакоме бити јасно да се Хитлерово предвиђање: обистинило.

Шпер надаље пише у свом дневнику како је заправо он био идејни творац Европске уније, у почетку, вели, то би била унија за угаљ, челик, машиноградњу и енергетику, а касније би то значило и уједињење под једном заставом уз нагласак да би Немац требало да заузима важну функцију у том савезу држава. Жали се да је Рибентроп минирао те његове идеје 1943. године. Додуше, не помиње грофа Калергија, Димитрија Митриновића или Томажа Масарика, који се можда не би сложили са овим његовим наводима.

Само седам година после рата, Шпер бележи у свој дневник како су Американци дали визу његовој ћерки, да посети Америку у склопу ђачке размене:

Осим тога Хилду је позвала једна угледна жидовска обитељ – пише Шпер под датумом 17. јуна 1952. године.

Пре тога, Деницова ћерка већ ради за савезнике.

Саосећајна је и католичка црква. 16. децембра 1952. године Шпер пише:

Из службеног писма Деницу произилази да је папa примио његову жену; био је пријазан и саосећајан. Дениц је добио снажан подстрек. Пре неколико година код папе је већ била Нојратова кћи, а госпођа Функ код келнског надбискупа. Тада је почело право ходочашће иако смо сви ми протестанти.

У затвору је, према Шперовим записима, владала атмосфера попустљивости према нацистима од стране савезничких стражара и нетрпљивости истих према Русима. Једино се Руси у затвору, као стражари, придржавају прописаних правила и закона. Са друге стране, савезнички стражари помажу нацистима кад год могу, кријумчаре им преписку, дотурају потрепштине, чак и алкохол. На једно месту Шпер констатује следеће: да су га само Американци судили он би већ био слободан.

Добар део овог дневника, који је из затвора прокријумчарен уз помоћ америчких, енглеских и француских стражара, представљају редови у којима се констатује да заточени нацисти и савезнички стражари раде Русима иза леђа. То раде покварено и непријатељски, уз коњак и цигаре које дотурају злочинцима који су одговорни за милионе људских живота.

Пошто је свакога месеца једна  од окупационих војски задужена за кухињу онда се Шпер највише жали на „руски месец“ јер се тада по њему најслабије једе, јер Руси служе храну предвиђену прописима и могућностима. Да би обрукали Русе, онда следећих месеци савезнички стражари спремају храну које се не би постидели ни најбољи хотели.

По датумом 22. август 1954. године Шпер пише:

Британски шеф страже Лехам, увек спреман да помогне, доноси ми вечерас, блистајући од радости, годиште 1953. часописа Баумајстер.

Вили Брант, пре него ће клекнути у Пољској, обећава Шперовој кћери да ће све учинити да се њен отац нађе на слободи. Јесте, извинио се жртвама нацизма у исто време када се труди да ослободи џелате.

Та чувена денацификација Немачке спроводила се се тако што је сваког месеца Шперу (и осталима) уплаћивана новчана помоћ од стране индустријалаца и архитеката из целе Немачке.

...пријатељи и познаници који се осећају обавезним према мени уплатили су ових година више од 150.000 марака...

Када му је стасао син и завршио архитектуру, освојио је све могуће награде у Немачкој за пар година и добио преко 100.000 марака. И на тај начин се плаћало Шперу што је починио ратне злочине у име Немачке.

У Хајделбергу се потписују петиције од стране универзитетских професора, државних службеника, студената и других, у којима се захтева отпуштање заточених нациста. Испред затвора у Шпандау се изводе демонстрације. О празницима пуштају музику са разгласа да заточеници могу чути.

А ти затвореници не морају да стрепе за своје животе као некадашњи логораши концентрационих логора. Не! Они обрађују врт, читају новине, имају лекарску помоћ. Када неке од њих отпуштају после одслужене казне напољу их чекају лимузине са шоферима и секретарима.

А за кога се они боре и залажу ови што потписују петиције и демонстрирају? За човека који је под датумом 20. новембра 1962. године, пише:

Прилично је необично што ми тек сада, док ово пишем, пада у очи да уопште нисам осећао ограничења кад су у Трећем Рајху прогнани и изопштени аутори и књиге попут Томаса Мана, Франца Кафке, Сигмунда Фројда, Штефана Цвајга и многи други...

По Шперовом дневнику у затвору је према прописима много тога било забрањено а имали су све што су желели: од јастога у мајонезу до камера у боји и магнетофона. И све то, углавном, иза леђа Руса а уз помоћ савезничких стражара.

Шта је, међутим, најважније? 

Двадесет година вођења дневника у затвору (чије су странице, понављам, изношене илегално уз помоћ савезничких стражара) а у тим редовима нити једна искрена реч о злочинима нацистичке Немачке, нити трунка истинског кајања. Ни речи о логорима смрти, о разарању других држава, о милионима људских живота, за шта је све и он био лично одговоран. Не! Само свакодневни проблеми са спавањем, храном, или поступцима руских стражара, размишљања о Хитлеру и архитектури, филозофска промишљања, препирке и оговарање других затвореника. И када помиње горе наведене догађаје он их разматра само у смислу ширег контекста Хитлерових грешака и пропасти Рајха.

Интересантно је да у једном делу када се присећао својих разговора са Хитлером, Шпер пише како је Хитлер ценио Јосипа Броза Тита и говорио му како би волео да су његови генерали као Тито који је из ничега створио војску која држи двадесет немачких дивизија.

Закључак?

Да, чак и непосредно после рата, у затвору где су заточени нацисти, савезници су били на страни нациста а против Руса.

Резиме?

И данас у Украјини тај исти запад помаже нацисте против Руса!