Ноћас
ми је Исток даљи него море,
а
некад је био у моме дворишту.
И све
што сам имао слило се у крик:
„Опрости
ми Боже – велики сам грешник“!
С' прозора
још видим цркву изнад града,
како
чува Исток, као млађег брата.
И сокак
што води све до бистре реке,
кад
смо били деца и није било рата!
Мајке нас
дозивале, пред прве мракове,
а собе
нам мирисале на врућ хлеб и страхове.
Сад
кад склопим очи, нема више никог,
само ветар
тужно трепери кроз Исток!
У
туђим сам градовима учио да ћутим,
како
човек тајом носи бол у себи.
Ко рану
на срцу, знану само теби,
која
ноћу тишти, кад останеш сам!
Што
сам даље ишао, све сам ближи био,
оном
прагу који куће више нема.
Јер не
губи човек само родну груду,
већ и
оно дете које тамо дрема!
Ја и
даље чувам стари кључ без врата,
једну
бледу слику и завичајне бајке.
Ја и
даље слутим источку тишину,
коју
често чујем кроз глас мртве мајке!
Ко ће
сада знати шта смо некад били,
кад
куће што горе престану да зборе?!
Ко ће
зором име мртвог града,
кроз
молитву изговорити?!
Када
моја звезда престане да светли,
и у
сутон утихне појац који поје:
дашак
моћне снаге вратиће се доле,
и тамо
ће живети део смрти моје!
Игор
Ђурић
2026.
године
Нема коментара:
Постави коментар