Маколи у својим Есејима пише: Клевета коју је Бајрон
морао да поднесе била је таква да је могла потрести и један сталоженији ум.
Новине су биле пуне карикатура. Позоришта су се тресла од повика. Он је био
избачен из кругова у којима му је до скора поклањана сва пажња. Све оно гмизаво
што ужива у паду племенитијих природа пожурило је на гозбу; и били су у праву; учинили су оно што се могло очекивати.
Помахнитала завист амбициозних глупака не награђује се сваки дан мукама таквог
духа и понижењем таквог имена.
Иво Андрић је написао: Највећи недостатак који књигу може да прати, то је кад има писца на
животу. Брана Црнчевић рече
једном приликом Милу Глигоријевићу: Великим
писцима се после смрти измишљају нови животи, с новим тајанственим подацима.
Хрпимице се јављају њихови случајни саговорници који им дају политичке оцене,
дописују биографије, описују осмехе и љутњу, и знају добро све осим њиховог
дела.
Ђура
Јакшић је бедно живео а сада му турају споменике, да туристи имају шта да
гледају и где да се сликају кад оду у (на) Скадарлију. Пропагира се његова боемштина као туристичка понуда
града у коме је крпио крај с крајем и улице по којој је пијан пузао, град где
су га на крају претукли полицијски жбири, од чега је и умро. Када је полицијски писар питао управника
полиције београдске Туцаковића како да заведе Ђуру Јакшића, по питању неке
објаве коју је тражио, у коју рубрику, овај му је одговорио да га „води међу скитнице, Цигане, музиканте и
друга слична занимања без сталног запослења“.
Ђура Јакшић пише Стојану Новаковићу, 1867. године: Казиваху ми да имам дара песничког, једни су претеривали па веле да сам
геније, па да ли се ико нашао да тај дар подпомогне? Ја сам читао много
несрећних и великих и малих песничких биографија: ал' ако сам и ја песник, и
ако и ја заслужан будем да ме макар и седам дана после смрти ко спомене – имаће
наша деца чему се чудити – јер овако као што наша господштина са мном поступа,
ни свиње не чине и никаква лоша животиња. Та не видиш ли болан да ми не даду
прилике ни да радим.
Пошто му је у школи надимак био Миш, Нушић вели: На основу тога што та животињица малог раста
грицка мрвице са туђег стола, судбина ми је одредила да будем – српски
књижевник. Нушић је седам пута био осуђиван на смрт од стране Шиптара. То
је велико признање и доказ да је био и јесте велики српски писац. И он, и Ђура
Јакшић, и Војислав Илић, губе децу која умиру због тешких животних услова.
Војислав Илић је био заљубљен у две ћерке Ђуре Јакшића, од којих му је једна
била и супруга а која је млада напустила овај свет.
Грудинина на суђењу Бродском, на којем је
песник оптужен да је друштвени паразит, је изјавила следеће: Разлика између
паразита и младог песника у томе је што паразит не ради а једе, а млади песник
ради, но не једе баш увек. Џојс је побегао из Даблина да се у њега никад не
врати. Житељи родног градића Томаса Вулфа претили су му линчем уколико икад
поново крочи у њега. Милтон Џон је писао свој Изгубљени рај у јаду, глади, беди и самоћи: слеп. Дис, уклети песник, је учитељевао по
провинцији, у селима где није могао да
нађе ни месец на небу, и вагао марву и кукуруз у престоници, службовао је и
у Класној лутрији. Преживљавао је у
тешкој немаштини. Данас се организује Дисово
пролеће и додељује Дисова награда.
Радоје Домановић је умро млад, у 35-тој години живота, сам и гладан. Раде
Драинац је умро од туберкулозе као пуки сиромах: без крова над главом. Од
Ујевића вашљивог су бежали а сада се ките његовим стиховима, уз скупо вино на
месту где је некада радио Кавказ. Црњански
је ципеларио и разносио књиге у време када је био најчитанији писац у домовини.
Тај исти
Раде Драинац поседео је потпуно, само за једну ноћ, чекајући да се над њиме
изврши четничка смртна пресуда у Блацу 1941. године. Иако је спашен петицијом
мештана, није се много наживео: 1943. године умире у Београду од нередовног
живота. Његов подстанар, Тин Ујевић (спавао је испод клупе у парку на којој је Драинац такође спавао) у то време, објављује у НДХ и прима плату од те исте
творевине.
Ни Американци, који се толико хвалишу својом
демократијом, нису увек били нежни према непоћудним писцима. ФБИ је на овај
или онај начин пратио, процесуирао, хапсио или вршио притисак, на Перл Бак,
Џека Лондона, Теодора Драјзера, Тенеси Вилијамса, Синклера Луиса. О свима њима
постоје позамашни досијеи, хапшени су и саслушавани. Седамдесетих година
прошлог века о томе је писао Њујоркер.
Кад је Симу Пандуровића питао Крцун Пенезић: "од када је
у затвору?", овај му је одговорио: Од
ослобођења! (још су у апсу лежали: Волтер, Достојевски, Дефо, Вајлд, Пекић,
Нушић, Илић, Костић). Несрећни Сима после изласка из затвора није
имао ни за цигаре, ишао би по кафанама и редакцијама и тражио. Био ми је јутрос у посети Сима
Пандуровић. Ма који режим дошао, то је човек који је увек у уџерици и увек на
последњем месту. Одузели су му и пензију и част… Питам га да ли пише. Каже
хладно му је и не може, али понешто напише. Страх га је, каже, да пише, и страх
га од претреса – пише Бранко Лазаревић у свом дневнику 1947.
године.
Писце су ослобађали гурајући их у тамницу. Солжењицина
су тамничили, па га после неколико десетина година као свеца дочекали. А, они
што су га као дисидента на ловорикама примили: испратили су га као најцрњег
назадњака. Љубиша Јоцић се 1951. године обраћа Удружењу књижевника следећим речима: Молим удружење да ми стави на расположење суму од 15.000 динара коју
бих вратио од свог првог већег хонорара. Пекића народ није хтео ни кад је
већ постао великан: нису гласали за њега у Раковици. На почетку своје
списатељске епопеје он пише Булатовићу: Окружен коферима и књигама на поду. Без лове и
перспективе. Књигу ми штампају али ни динара једног не могу да добијем. Па сад
пиши. Ја стварно мало једем, али с времена на време осећам неку ђаволску
потребу да и ја нешто заложим. Када је
Иво Војновић тражио од српске државе 200.000 динара да врати дугове и тако не
убије се, Никола Пашић је рекао: Није,
знаш, глуп, али је скуп, и одобрио само 100.000 динара, под условом да
Војновић држави Србији препише своја ауторска права.
Приписује се многима она анегдота о писцу и кући, где
писац одговара: „Шта ће ми кућа, кад ћу једнога дана имати целу улицу“. И, то
је тачно, само то не говори добро о људима. Сви ми у своме времену живимо са
непризнатим вредностима уједно признавајући неке давно настале. Увек са
закашњењем даднемо улицу неком писцу. Окајавамо туђе грехе, чинећи своје, које
остављамо својим потомцима. И, тако у круг, а писци се, у међувремену, рађају и
умиру. То је доказ да писци нису део друштва у којем су живели, макар у већини,
и по разним нијансама. Мада, има и изузетака када су други народи и њихови
писци у питању. Читајући
аутобиографску прозу Константина Паустовског сазнаћемо да су се смрти Толстоја
или Пушкина тада сматрале националним трагедијама. Сазнаћемо да су се школе
распуштале, да је породица бивала у жалости, да су људи прекидали послове и
одморе не би ли се скупили у својим домовима очекујући смак света и пропаст
нације, да је народ на улицама плакао, да је цела Русија жалила своје писце.
Зато је Русија велика, а не због површине и броја становника.
Додуше, она друга, совјетска Русија, није била нежна према
неистомишљеницима. Михаил Булгаков је живео веома тешко. Његова дела се
забрањују, скидају са репертоара без икаквог образложења. Он и његова жена живе
у немаштини, на ивици глади. Данас кажу да је написао најзначајнију књигу 20
века. У тренуцима безнађа он пише писмо влади СССР-а у којем између осталог
моли: Молим владу СССР-а да ми нареди да
хитно напустим СССР у пратњи моје жене
Љубов Јевгенјевне Булгакове. Обраћам се хуманости совјетске власти и молим да
мене, писца, који не може да буде од користи у својој отаџбини, великодушно
пусти на слободу. Случај Солжењицин не треба посебно ни помињати.
Чух неки дан како је град Зрењанин доделио награду Тодор Манојловић – некоме, небитно. Град
који га је оставио да умре у беди, гладан, поцепан, град који га је исмевао,
хапсио, избегавао – данас „са поносом“ даје награду са именом писца који ништа
лепог није доживео од истог. У том истом Зрењанину је Тито поводом књиге (или
позоришне представе) Кад су цветале тикве
рекао да тог Микиза треба ухапсити, а
нико није смео да га исправи да је помешао Михајловића са Михаиловићем. Деца
оних (или чак и они лично) који си хапсили Пекића или Михаиловића, тамничили су
и Александра Поповића, а он се након ареста бавио асфалтирањем улица и
грађевинарством, и ако је после био један најизвођенијих драмских аутора, они који
су гурнули Ћопића са моста, који су обесили Миљковића, та деца одрасла на
Дедињу и Сењаку, данас говоре о демократији и људским правима, обашка о томе
каква треба да буде уметност. Они који су забрањивали књиге већ деценијама
ведре и облаче по разним министарствима, фондовима, секретаријатима, невладиним
организацијама. И град Београд додељује награду Исидора Секулић, али то није сметало општини Савски венац да прода кућу српске списатељице. Ето, ни у њеној кући
нису нашли за сходно да отворе музеј и да је на неки начин сачувају, али
награду редно и редовно деле и додељују.
Пашић се спрда са Миланом Ракићем када овај тражи
премештај, па му у званичном писменом одговору вели да се не слаже са тим али
додаје да се не слаже ни Ракићева супруга
Милица. Миодраг Митић у књизи Поете у
фраку пише: Растко Петровић је умро
разочаран и остављен и од најбољих пријатеља (мисли се пре свега на Ристића
и Рибникара) који су у новој
југословенској власти добили кључне функције, а свом великом другу Растку нису
хтели да пруже руку ни обичним писмом, а не каквом улогом протежера у моменту
када су му охрабрење и заштита и те како били неопходни. У истој књизи поводом Дучићеве смрти, пише: Југословенска Влада у избеглиштву
расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик Јован Дучић
треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као песник. Сви
хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић сахрани о
државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није никакав
југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не дотиче. Разлог
је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и тешких злочина
против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући страшне покоље
Срба, јавно рекао: ''Хрвати нису храбар народ по томе што се ничега не боје,
већ по томе што се ничега не стиде''. И даље, у истој књизи: О смрти Растка Петровића, вест ће пренети
париски Монд, а ниједан српски лист. Лазу Костића су у Аустроугарској
оптуживали да је просрпски оријентисан а у Србији су га у листу Видело прозивали да је страни поданик. И то у исто време и
истим поводом: у време његовог постављења у посланство у Петрограду. Три пута
је Лаза Костић био у затвору, други пут јер је у некој здравици пожелео да сви
Срби живе у једној држави.
А.З. Манфред: „Син часовничаров,
самоук који није добио никакво систематско образовање, бескућник и скитница
који је зарађивао хлеб најпре као шегрт гравер, па као лакеј и надничар на
преписивању нота, одједном је постао најчувенији човек Француске, Европе,
света. Сам краљ Луј XV позвао га је к себи и нудио му пензију, али тај човек
није прихватио милостиви позив. Жан Жак Русо је рекао: ''Ја сам, додуше, губио
неку врсту пензије коју су ми нудили, али сам се ослободио јарма који би ми она
натоварила''...
Други плебејац, такође часовничаров син, који је почео
живот занатом свога оца а затим стекао вештину да зарађује велики новац помоћу
смелих финансијских манипулација, Пјер Огистин Карон, који је у историју
светске књижевности ушао под именом Бомарше, не само да је стекао племићку титулу
него је касније у ''Севиљском берберину'' и ''Фигаровој женидби'', сав тај
надмен свет привилегованих сталежа подвргнуо немилосрдном исмевању...
Самодржавни господри империја и краљевина – руска
краљица Катарина II, пруски краљ Фридрих II, пољска краљица, у ласкавим писмима улагивали су се
Волтеру чија је слава била већа од његовог величанства Луја XVI. Када је под
старост, последње године свог дугог живота стари писац стигао у Париз,
становници престонице су му приредили дочек какав није доживео ниједан од
најпрослављенијих монарха. А све је почело када је млади аутор добио тешку
казну – заточење у казаматима Бастиље...
Син занатлије из старог градића Лангра, који је
израђивао ножеве, када је имао тридесет и три године, издао је књигу под
насловом ''Филозофске мисли''. Одлуком париског парламента књига је спаљена а
три године касније аутор дела Дидро Дени био је по наредби власти ухапшен и
затворен у Вансенску тврђаву. Прошло је неколико година и бивши заточеник
постао је прослављени књижевник и филозоф који је имао велики утицај на цео
духовни живот епохе. Царица Катарина II звала га је да дође у Русију и дочек у Петрограду га
је потресао. Да ли су чиновници који су потписали наредбу о заточењу писца
могли предвидети да га у будућности чека таква слава?!“.
Нема коментара:
Постави коментар