Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема
бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем
али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и не одемо тамо где смо кренули).
Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце,
кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш
га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко
од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На
још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не
тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.
Истина, у Америци, и на западу, то је тешко
изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе:
уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају
ћурке у част пострадавања Индијанаца.
Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и
људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција
„путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и
бесплатно.
Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и
протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код
католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.
Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају
народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису
то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:
„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.
И то је тачно: што човек својим деловањем задужи
кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или
нечињење.
„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.
„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.
Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону
која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве
метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на
духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада.
Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун
колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми
гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.
Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао,
колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том
бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних
ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога.
Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се
здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију,
уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код
бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?
Оно што је тамо инцидент овде
је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро
да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних
ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне
ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна
да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан
данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или
предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него
леба да једе.
Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!
И, зато:
Пиће за целу кафану!
Нема коментара:
Постави коментар