ШТА САМ ГОВОРИО О КОСОВУ?!

               

Пише: Игор Ђурић

На Косову је извршено геноцидно ЕТНИЧКО чишћење Срба од стране Албанаца које је трајало вековима и које се у овом времену довршава. Упоредо, поготову од деведесетих, али и пре тога, а посебно данас, држава Србија и њене институције извршили су ЕТИЧКО чишћење Срба са Космета. Сад је скоро све очишћено што се Срба тамошњих тиче: ЕТНИЧКИ, ЕТИЧКИ и ЕСТЕТСКИ. И све је подједнако штетно и убитачно било. Остало је само мало историје, исмејане и упрљане садашњим временом, коју користи како се коме свиђа, коју нестручно пишемо и митолошки ишчитавамо. Са друге стране урушили смо митове, који су нам преко потребни и без којих не можемо у овом тренутном националном лимбу.

Али!!! - ако смо ЕТНИЧКИ и ЕТИЧКИ очишћени, која се то онда СИЛА, мимо народа, тако грчевито бори за српско Косово? Шта је то невидљиво, а толико јако, што срећу квари европским комесарима и српским властима? Рекох: народ није. Не може, све и да хоће, нејак је и малаксао, нема више снаге и свежине за подвиг. Обзиром да му је највећи успех кроз постојање био трпљење, више тај народ нема снаге ни да пати.

Па шта је онда у питању? Која је то сила? Ко њу покреће? Ко стоји иза ње? Та је сила створила свет. Она из ничега створи нешто: ново људско биће и зацељену рану. Не, то нису цркве, ни манастири, већ СИЛА која их је саградила, због чега их је саградила - ту где их је саградила. То је СИЛА која оживи прегажену биљку, која омогућава да живимо кроз потомство, која размењује дан и ноћ. Та СИЛА је све и ништа! Јака је и немоћна! Слаба је и непобедива! То је метафизика али није физика. Ту силу не можемо дефинисати али је се не можемо ни одрећи. И ту лежи главни проблем, наш и њихов: НЕ ЗАВИСИ НИ ОД НАС, НИ ОД ЊИХ!!!

Не губимо ми Косово од Албанаца – већ од себе! Не отима нам Метохију НАТО и ЕУ – већ га отимамо ми сами од нас самих. Услов за то створен је властитим ЕТИЧКИМ и ЕСТЕТСКИМ чишћењем српског народа са Космета и у Србији. Предуслов за њихово отимање створен је њиховим ЕТНИЧКИМ чишћењем. 
      Нећемо Косово изгубити зато што су Срби грешни. Губиће га и не-бранити они који више не постоје, који нису рођени а који би требало постојати, који су требали постојати. Они БЕЛОМ КУГОМ очишћени. Они су требали бити последња одбрана и једина ефикасна. Губиће га, затим, ненаписане књиге, лоше и патетично-неукусне испеване песме, писци који немају маште, политичари који немају морала, лекари који не знају да лече, економисти који не знају да привређују, професори који не знају да науче другога, монаси који не знају да се моле Богу, цркве које су камен и које не носимо у душама већ идемо да целивамо исти, сматрајући да љубљењем мермера поштујемо светињу. А Христов гроб је празан, јер је Христ васкрсао и носимо га у себи живог. Тако је и са црквама, уколико нису у нама васкрсле и у нама не живе - и оне су празне и само камен. Губиће га и неверници, они који су се одрекли Бога. И ми средњи, што смо нигде, заједно са осталима. Губиће га патриоте по занимању и издајници по професији. Изгубиће га неуспешни спортисти и лоше употребљени падежи и акценти, неукусно одевена ''елита'', шверцери и каријеристи, турске серије и пинк певачице, ''Европа без алтернативе'', себичњаци којима је лично светиња а опште Алај-бегова слама. Изгубиће га партократија!!!

Али, не да СИЛА! Она је и даље ту, можемо је осетити и ако је не можемо објаснити. Може ли вас ''Бриселски споразум'' учењем и догмом уверити у постојање Бога, може ли ''дупла плата'' филозофијом разјаснити народу шта је Васиона и може ли ''политика'' стихом измерити Бесконачност?! Е, исто толико они могу схватити и СИЛУ која не да Космет и убедити вас да она не постоји и да је реалност на терену нешто друго те да немамо друге алтернативе. Зар нема друге алтернативе осим Европе и поред Бога, Васионе, Бесконачности, Смрти и СИЛЕ?

Та СИЛА у себи садржи читаву еволуцију човечанства, која је апсорбовала свеобухватну историју људског рода, која је упила сву људску мудрост, која није велика у односу на васиону али ми друге немамо. И сад ту СИЛУ хоће да избришу декретом?! Бесмислено?! То је, међутим, СИЛА која не беди. Она само не дозвољава да се изгуби до краја. Она само потуљено, чак и кад ми то нећемо, потпаљује утуљена кандила наше националне свести и људског достојанства. Па постоји још нешто, мајка му стара, осим пуног корита и топлог свињца – што нереално очекујемо од Европе! Овакви какви смо, са киме смо и ко нас све води, ми не можемо да победимо – СИЛА нам, хвала јој, не дозвољава - да изгубимо.

Она ће нам можда помоћи да се придигнемо. Памети и љубави да сакупимо и осетимо. То нама треба: памет и љубав! Само једна песма у десет година! Само једна књига у двадесет! Само једна свећа неупаљена, која ће чекати паљење, у пола века! Само један јунак у једном веку! Остало је посао СИЛЕ – она ће се потрудити да не заборавимо, а на нама је: да населимо расељену ЕТИКУ, уздигнемо до нивоа божанског разрушену ЕСТЕТИКУ, а, народ ће се родити кад буде морала и лепоте. Јер, где су ова два ту је негде притајена и ХРАБРОСТ. У међувремену ће и мрави поцркати на путу за Цариград а људи потрошити своје плате и животе. Па ко остане после нас - нек крене изнова.

''Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа'' – написао је Солжењицин. Косово није изгубљено док српска нација живи али постоји обавеза да се исто стално тражи у универзалном и проналази у националном. У себи. У нама. У њима. Паскалов Бог каже: ''не би ме тражио да ме већ ниси нашао''. То тражење већ пронађеног је наша национална потреба и обавеза.

Изговорено на трибини у Лазаревцу 13. марта 2015. године.

*

 Пашић вели Вукашину Катићу, у Нишу 1915, у књизи ''Време смрти'':

„Држава, то смо заједно – мој пандур Средоје, Драгиша Лапчевић и ја... Војска, то су заједно војвода Путник, носиоци Карађорђеве звезде и сви они забушанти пред кафанама... Грађанство, то су ти, твој шурак Најдан Тошић, глумци, трговци, кафеџије, сви заједно... Србија у овом часу, то смо сви – поштени и непоштени, срећни и несрећни, јунаци и кукавице“.

Тим трагом, ја се усуђујем рећи: Косово - то смо сви ми, леви и десни, првог и другог позива, и здрав и прав, и шкарт и дезертер, и прва и друга Србија, и власт и опозиција. И кад га издајемо - ми га бранимо, бранећи право оним другима да се уздигну на нашој издаји. Србину треба издајник да би се борио. Јер, Срби су инаџије, у инату су најистрајнији, а да би се инатили морају имати против кога. Србину не треба говорити ''брани Косово'', јер ће ти одговорити ''да је оно можда изгубљено, да је издано, итд.'', али, ако му кажеш ''немој да се бориш све је изгубљено'', добићеш одговор: ''јок, ти ћеш!''. Отуд у мени тиња нада да није све изгубљено баш сада када се многи надају: да јесте. Изинатићемо се против свега овог бесмисленог што се дешава око Европе и Косова. Свега овога што вређа здрав разум и достојанство, на нашем ''европском путу''. Ћути народ – добро је. А, ето и Турака поново. А што би рекао јунак Бранка Ћопића: Још није загустило чим Турци не ратују. Па: пуц, пуц, ожеж', ожежи...

       Да вам кажем, никада Метохија и Косово нису били више српски и наши, него што су то данас. Разлог томе је што престајемо да будемо патиоци и што управо у своме поразу порађамо борце-осветнике. Остављамо својим потомцима борбу, највише што им можемо оставити, то јесте себично али зна да буде инспиративно. Не постоји јачег покретача човека и нације - од борбе. Бољи од нас ће радити и урадити оно што ми нисмо смели, знали или могли. Из наше несреће родиће се њихова победа, није нам то првина. А, ми, ако можемо, ко може, и колико је до нас, да им оставимо макар по неку књигу која ће им у времену ''смрти књиге'' које долази и које ће их захватити, бити вредан траг и путоказ.

Изговорено у Етнографском музеју, Београд, 15. 12 2015. године.