ЛОГОР ДЕЧАНИ (1947 – 1952)

Пише: Игор Ђурић

Народ који не памти своја стратишта, не жигоше своје крвнике, не преброји и запише своје жртве и не ода им дужну почаст – осуђен је на проклетство својих предака и презир својих потомака, и никада у будућности неће бити спреман за подвиг кроз жртву. Ми смо Срби ваљда једини народ који још нису сакупили и пописали своје жртве (а једна другу сустиже), означили своја губилишта и прозвали своје убице, иако смо процентуално највећи страдалници у Европи у последњем веку. Већ нам спремају нове погроме а ми нисмо достојно опојали ни старе.

Ова прича почиње 26. јануара 1949. године када главни јунак једне књиге[1] са једног узвишења покрај Дечанске Бистрице гледа како горе запаљени конаци манастира Високи Дечани. Он је вече пре тога пристигао у Дечане, у логор за кулаке, да се придружи заточеницима који су ту сакупљени и утамничени из целе Србије.

 

У белини јануарског праскозорја, у хладноћи коју спушта ветар, онај што се ујединио у снази негде на пола пута између Калуђеровице и Богдаша, па се тако освежен и оснажен сурвавао Бистрицом према Дечанима, вио се црни дим из правца места које је Стефан Дечански одабрао да на њему гради манастир. Синоћ, 25. јануара 1949. године, Доктор је стигао транспортом из Сремске Митровице. Прво возом до Пећи, а после камионом до изнад Киселе воде. Доктор је стигао у логор, за кулаке, у који нова власт гура најбоље српске домаћине, углавном питоме Сремце, Банаћане и Шумадинце. И, овог првог јутра у логору, 26. јануара, стари познаник, Високи манастир, јавља му се димом и добродошлицом.

Горе Дечани. Високи! Последња снага ондашњег нечастивог осетила је присуство свога медијума, после тридесет година, па жели да поздрави саборца и да му на знање да није мртва и да никада неће ни бити, јер нечастива сила и јесте „сила“ зато што је нежива и онострана. Само је доба ново а једино је враг стари. Све је около социјалистичко и комунистичко: и кисела вода, и река, и шума, и звери, и људи, и логор, и туцаник, и кулаци, и стражари, и Доктор. Једино манастир који гори овог јутра: није! Пре тридесет година: једино је манастир у целој мајчици Србији, тек ослобођеној и тешко рањеној, био социјалистичка република. Макар неколико дана[2].

Мало се у литератури помиње и у јавности зна да је надомак самога манастира после рата постојао логор које су ту установиле и саградиле комунистичке власти. Место логора би се можда поклопило са местом где је Свети краљ подигао своју болницу, која је тада била део манастирског комплекса, изнад извора са термалним и киселим водама. Иако се временски поклапао са Голим отоком, Билећом, Градишком – дакле са информбировским казаматима – тај логор у Дечанима није имао везе са резолуцијом Информбироа и обрачуном Јосипа Броза са тадашњим неистомишљеницима и јеретицима. Тај логор је био намењен онима који су се на неки начин одупирали колективизацији и прикупљању такозваних „вишкова хране“ и других производа, био је намењен, да се изразим тадашњом терминологијом: кулацима (максимашима, житарима). Ту су довођени домаћини из Војводине и централних делова Србије, зато што нису хтели у земљорадничке задруге или нису прикупили разрезане количине, и ту су заточени били приморани да раде тешке грађевинске послове на изградњи путева и других објеката.

Откуд логор за кулаке (житаре) у Дечанима и то тик уз манастир који је започео Свети краљ а завршио Душан Силни?!

То је било доба принудног откупа и невиђеног терора над сељаком. Водио се рат против такозваних кулака а под тиме се подразумевало да треба од сељака одузети последње зрно жита и једину краву коју има да би се нахранили људи по градовима, војска, али и да би се помогло „друговима у Албанији“. За кулака се сматрао сваки добростојећи сељак иако је често било реч о људима и домаћинствима који су тек подмиривали своје потребе. Квалификација дела и методе борбе преузете су из совјетског модела па иако се борба против кулака временски поклопила са разлазом са Стаљином, стаљинистичке методе су сачуване и после тога. Како год, обрачун са кулацима, житарима, класним непријатељима, почео је одмах после рата и био је суров у сваком погледу. Утамничено је на десетине хиљада сељака махом из традиционално јаких пољопривредних подручја а многи од њих се никада више живи нису вратили на своја имања и у своје домове.

Убрзо, након почетка класног разрачунавања и отимања из гладних уста, „ослободиоци“ су се суочили са мањком затворског простора па се појавила потреба да се отварају нови, стални или привремени, затвори и логори: Славник у Лесковцу, Метино брдо код Крагујевца, Вистад код Ваљева, Бањица код Београда, Дечани на Косову, Бубањ код Ниша.[3] Сељаци су још одвођени и у руднике Трепче, Бора и Алексинца, на тежак робовски рад.

Елем, баш у време када је архиђакон Гаврило Дечански испуштао племениту душу заточен у Сремској Митровици а игуман дечански је и даље био Теодосије, комунисти су одлучили да поред светог места подигну логор за житаре. Место које су одабрали налазило се на око 600 метара од манастира, са друге стране реке Бистрице[4], мада неки извори говоре да се место логора налазило са друге стране, тамо где се касније направило дечије одмаралиште и хотел (одмаралиште је заиста отворено 1952. године када је логор затворен, а хотел годину дана касније, прво као шатор а после као зидани објекат). [5]

Обзиром да је логорашких барака било и на другим местима у околини (Кожњер, према Проклетијама, у шумама Јуника), вероватно су и једни и други у праву. Комунисти су, додуше, са свих страна атаковали на сам манастир па су тако 25. маја 1946. године заузели манастирске зграде и ту формирали болницу за грудоболне а остатак разделили насељеничким породицама. 9. децембра 1951. године из ризнице су однели старо оружје за потребе Обласног народног музеја у Приштини.

Дејан Медаковић у својим успоменама пише о томе како је обилазећи Дечане, 1947. године, „видео колоне исцрпљених војвођанских паора. Ти људи су спавали у баракама које су, поред оног логора у Дечанима, биле саграђене и у шумама Проклетија и Јуника, када би се послом затекли тамо, градећи пре свега путеве“.[6] Прве бараке су направљене 1947. године и на том првобитном месту их је било укупно седам, мада је према сећањима сведока било и зиданих објеката. [7]

„Ослободиоци“ су, дакле, почели рат против паора и домаћина, против „ослобођених“. Како рече један сељак из тога времена, кад су га комунисти питали „да ли би преживео још једну окупацију?“:

- Окупацију би' преживео али још једно ослобођење не би'![8]

А када је Крцун затекао песника Симу Пандуровића у једном затвору питао га је „од када је затворен?“, песник је одговорио:

- Од ослобођења.[9]

Верује се, да су у том „ослобађању“, највише страдали домаћини из Војводине али је истина да је терор био присутан на целој територији Србије. То што је Војводина била најбогатија само је разлог да је више могло тамо да се отме него у сиромашнијим крајевима.

По сећању Аце Стевановића из Барајева само је у Забели било заточено 20.000 житара. Јован Давидовић из околине Крагујевца је због тога пребачен у једну од седам барака у Дечанима. „Логор је био окружен бодљикавом жицом, могао је по његовом мишљењу да прими око 3000 логораша,  њиме су управљали криминалци а храна је била оскудна и једва се могло преживети. Затвореници су рукама градили камени пут према Албанији али је због тешких услова неколико стотина њих умрло. Сахрањивани су поред манастира, без обележја. Касније су преживели тај логор називали сељачки Голи оток“.[10]

Чини се претераним ово сведочење јер свакако није могло бити толико жртава, поготову упоређујући са свакако злогласнијим и већим Голим отоком где је према неким подацима страдало око 600 логораша.[11] Али, жртава је свакако било, што због лоших услова, слабе хране и напорног рада, а било је и оних који су подлегли батинама и малтретирању или убијени у покушају бекства. Тако су два паора из Војводине убијена и сахрањена поред манастира када су покушали да побегну.[12] Били су бар неко време са својим гробовима комшије са чувеним ктитором дечанских фресака Ђорђем Остроушом Пећпалом.

По неким сазнањима, логор у Дечанима је био највећи такве врсте, намењен искључиво за житаре, у њему је заиста било највише сељака из Војводине, они су били присиљени да раде тешке послове изградње пута према Проклетијама и Албанији и да је стварно много њих страдало од тешких услова, исцрпљености и болести. [13]

Паор и добар домаћин Сава Мићешевић из Ирига је одведен са још тројицом земљака у логор Дечане. Говорио је после да је „било страшно тешко... тежак рад, лоша храна, још гори смештај, болештине и малтретирања, он је преживео јер је био млад али је у логору било доста људи који су имали преко 70 година и њима није било спаса... терали су их да носе кладе и камење... доста старих је умрло... сахрањивани су у порти манастира а после су их њихови откопавали и носили кућама... он је у Дечане стигао са скоро 100 килограма одатле је пуштен са испод 50 килограма“.[14] Бркић Лазар из села Ривице провео је у Дечанима 19 месеци без икакве осуде и икаквог решења. Кући се вратио са кундаком разбијеном јабучицом на врату од чега је касније и умро. „Тамо су се радили тешки радови“, говорио је он, „носили су камење за пут и то у колонама дугим по 2-3 километара“.[15]

Ипак треба истаћи да су природа терора, идеолошког приступа, интензитет мучења били различити у логорима који су служили за унутрашње комунистичко разрачунавање после резолуције Информбироа (Голи оток, Градишка, Митровица) у односу на логоре који су били резервисани за такозване „народне непријатеље“.

 

А постојала је разлика, сада он то зна. Осетио је на својој кожи све. Мада увиђа разлику још не може да је схвати. У тадашњем „ненародном режиму“ у апс си доспевао уколико си радио (и мислио) супротно владајућем режиму. У овом новом, његовом добу, људи су тамничени јер нису мислили исто као и владајући слојеви. У старом систему било је довољно не чинити и не мислити „против“, па бити миран. Код њега и његових, поред тога што ниси смео бити „против“, морао си бити и „за“. И сматрало се много тежим неделом то што ниси „за“, него то што си „против“. Никако ниси могао бити „миран“. Морао си се определити и тако опредељен носити своје бреме.

Не!!! Није то, дефинитивно није, враћа се на претходне мисли о условима сужањства, оно што је је већ гледао и шта је осетио на својој кожи. Овде, у Дечанима, су логораши мање упућени једни на друге а више на стражаре и рад. Овде их мање терају да се разрачунавају међусобно јер пут треба изградити а ово су класни а не унутрашњи непријатељи. Њих нема потребе ревидирати и враћати на прави пут јер они никада нису били на њему. Они никада нису ни волели Савез Совјетских Социјалистичких Република, они се нису борили за звезду петокраку, они нису сањали о светској револуцији. Читав њихов свет је започињао и завршавао се докле им је допирало имање и земља коју су обрађивали.

Кулаци су идеолошки непријатељи овога поретка, налазе се на супротној страни онога што је идеал новог времена. Отуд су они привилеговани, мање трпе. Комунисти воде унутрашњи, међусобни рат, и знају: ко победи судиће овим другима сурово. Зато је и борба сурова. Затим, ови људи које гледа около су сопственици, нису пролетери, они се боре за посед а не за идеале, сељаци су нису радници и поштена интелигенција. Они су, дакле, ти који јесу, и ту су где им је место, и биће то што јесу: и данас, и сутра. Са отпадницима из својих редова, међутим, суровији су, искључивији. То је на својој кожи осетио Доктор, и не брани. Тако треба да буде. Исто би и он да је на њиховом месту. Тако се брани Револуција. Терором, црвеним терором. То је основа, о томе је писао Лењин, то примењује Стаљин. А он је овде због њих, због верности њима. Отпаднику од идеје се не прашта оно што се опрашта кулаку или равногорцу. О усташама да и не говоримо. Балисти их ено у комитету, они нису ни затварани.[16]

Пауновић Вуица из села Вуковић код Кучева, ухапшен је јер није имао да преда разрезану килажу жита. Пошто је знао шта га чека тражио је около да купи потребну количину али није успео: одведен је са већом групом сељака у Дечане. Према речима његовог унука Андре из логора се вратио са 36 килограма. [17]

 Како је одређиван тај чувени и превелики разрез?

Док је једном мршавом и бледом Мачванину прљавим завојем превијао испуцале и крваве дланове, а овај му причао како му је одређена обавезна количина жита коју је морао да преда, кроз прозор је крајичком ока пратио гужву на капији. Вели Мачванин да је једнога дана на њиву набасао некадашњи сеоски хохштаплер а тадашњи секретар комитета, да је загазио у ораницу, стргао два-три класа пшенице, протрљао их међу дланове, погледао колико је зрна остало на длановима и службенику иза себе изговорио количину пшенице коју овај има предати. Онако, од ока.[18]

Аутору овог текста говорио је својевремено један старији суграђанин: „То што су ми узели последњу краву да би је дали "братском" и гладном народу Албаније некако сам преживео али ми најтеже од свега падало што сам морао лично и пешице да је одведем до Ђураковца“. Наравно, говорећи о „братском народу“ говорио је са пуно горчине и ироније док је говорећи о онима који су му то наредили и прирезали говорио је са нескривеном мржњом.

Логор је престао да мучи и убија и био затворен 1952. године. Неколико година после тога породице страдалих су долазиле да откопавају и носе посмртне остатке својих најближих. У околини је већ било направљено дечије одмаралиште а васпитачи су децу водили да се играју на остацима грађевина мучења и по гробовима мучених. Дочим, у манастир их нису водили.

Аутор овог текста је давне 1979. године био на летовању као ђак у поменутом одмаралишту. Није тада могао чути како вапе за правдом и вриште због неправде кости из необележених гробова неопојаних логораша али је лично чуо вриске девојчица које су неки несоји покушали напаствовати. Није ни чудо: зато што смо заборавили претходно страдање догађало нам се ново. И тако ће увек бити уколико се не дозовемо памети.

 

Када су у Сремској Митровици, пред смрт, питали Гаврила Дечанског, због чега не признаје нове власти и ново време, одговорио им је „да ће у том новом добу страдати истина, јер ће се прећуткивати, а да ће у име новог доба шиптарске руке клизити у међуножја српских девојчица, не по праву силе већ по праву закона ћутања“, говорили су му да је полудео, и тукли су га још више и грђе.

– Ја чујем те девојчице, како вриште и запомажу, а нико их не брани, ено, широм Метохије, широм Косова, чак и горе на брду, изнад Високих Дечана. Неће томе проћи ни трунка времена, ни вакат људске злобе!!! Ено, видим их на гомили, на дрвеним даскама, склупчане, исцепане и уплакане. Отац Теодосије Рус ми је причао шта је све видео за време рата. А, и сам сам сведок био.

А, онда би га опет ударали. За браду га нису могли више вући јер су га ошишали и обријали: скроз.

... И ко зна колико би све то трајало, и колико је трајало у претходним сменама ђака, да неко није зуцнуо родитељима који су били у посети а ови се пожалили где треба. Тада се нешто променило. Најчешће није. Мада.... Арбанас упосленик и зликовац кога су деца морала звати „друг васпитач“: нестао је нетрагом. После се прочуло: пребачен је на друго место, где није било српских девојчица, да не би долазио у искушење. Изазивале су га, говорили су. Није он крив. Српкиње су слободније по понашању. Албанке се крију, па им је теже прићи. Мало се и претерује, није баш како се прича. Више је то са националистичких позиција, да се облати албански народ, да се покаже као примитиван и суров. Све су то говорили, да би оправдали „друга васпитача“, члана Савеза комуниста и узорног Титовог омладинца.

Последњих неколико дана, деца су чешће извођена на „киселу воду“. Листом би завртала ногавице и брчкали се у јазу. Базен за купање је био празан. Зграде негдашњег логора познавале су се само у назнакама. Манастир је стајао на свом месту. У њега би ретко ко од деце и васпитача навраћао. Идеолошки није било  пожељно и подобно. А ни монаси нису волели да им се по порти мота буљук деце. Уплашене, понижене и повређене деце. Деце, којима руку заштите нису пружали ни земаљски, ни небески оци. Отуда је враг-васпитач и могао да тура руку 'де не треба, како је предсказао Гаврило Дечански у затвору, пред смрт. Јер, деценијама после њега је увек било људи који су около силовали Српкиње а једино су горе поменутог монаха у затвору прогласили за лудог. Дочим, судско медицинска дијагноза потоњих процеса, кад је монах већ био мртав, и ослобађајућа пресуда, коју монах није доживео, гласила је: људ ћовек! Па ето, остаде да је и монах Гаврило предсказујући шта ће се збити: био луд. Само што је он и тако „луд“ био „људ“ (човек).[19]

---

[1] Игор М. Ђурић, Двети круг Светог краља

[2] Ibid., str. 111

[3] Др. Срђан Цветковић, Између српа и чекића

[4] www.uimenaroda.net

[5] Велимир Петровић, Како су комунисти опљачкали цркву

[6] Вечерње новости, Пуне казнионе непријатеља народа

[7] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије

[8] Бранко Лазаревић, Дневник 1947

[9] Игор М. Ђурић, О писцу и писању

[10] Марко Лопушина, Убиј ближњег свога 2

11 wikipedia

[12] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије

[13] Др. Радован Пејановић, Војвођанска колонизација и еволуција националне културе, стр. 132

[14] Драгиша Божић, Црвени јарам

[15] Ibid.

[16] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 113/114

[17] www.selovukovic.weebly.com

[18] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 130

[19] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр.141/144

Igor M. Djuric - CAMP DEČANI (1947 – 1952)

UÇK CRIME: THE MURDER OF LJUBOMIRKA DJURIC

We still haven't regained consciousness of what has afflicted us with our refuge and already, after twenty or so days, gloomy and terrible news started to reach us from the place we have left behind. A certain number of our relatives and neighbors did not want to leave Istok behind. They relied on the fact that they haven’t inflicted any harm on anyone and that they don’t have anything to fear, considering the fact they’ve spent their entire lifespan working and living honestly. It is hard to say what actually happened there, except for one irrefutable fact: most of them were slaughtered mercilessly and brutally. A small number of witnesses that survived what was happening over there weren’t reliable in their testimony because their perspectives were restricted, they didn't have the liberty of moving freely and they lived in great fear. One of the survivors told me that the rampage in the city began after only a couple of days, the houses were raided and burned, shots were fired and screaming was heard all around.

Eye-witnesses claim that, in those first few weeks, the Italians from KFOR didn’t even stop in Istok: they would chase by in their battle vehicles in top speed and rushed to go back to their base. The Spaniards, who should’ve taken responsibility for Istok, arrived late, and in the beginning only took care of their own security (to be honest, that’s what they also did later). After all, they were running some sort of negotiations with the remaining Serbs about their transfer to safety. It was too late for that. In that time, the terrorists could do whatever they wanted. The Gorioc Monastery was saved because it was on the military-technical agreement list and the NATO forces occupied it in the first couple of days, thus preserving it. "Sveti Petar i Pavle” church in the center of Istok wasn’t as fortunate: it was burnt down together with the residence then and again on March 17, 2004.

         The witness I speak about stopped by the house of Stanoje Ljušić before departing, where he saw Stanoje, Radoje Vulic (Vulić), Misko Vulic, Stanica Vulic, Petar Djuric (Đurić) and Djurdja Vulic for the last time. He could not see Mikailo Vulic because he was lying in the house in a death rattle. He was told then that Stanoje managed to arrive at the Istok police station, which was already occupied by members of UÇK (KLA), and that he was told it was best for the remaining Serbs to gather in one place, so they can guard them with ease. The ones gathered at Stanoje’s house were discussing that day about where to bury Mikailo, who was dying. They agreed they would do it in the yard of the house after they've wrapped him up in a blanket. One of the Albanians that found himself in the vicinity of the dire house said only: that it was horrible, the cries for help and screaming along with the howling of the murderers was heard, and after that, the house was burnt down".

         Other victims from Istok were murdered individually, how and where they were found at the moment. One of the witnesses later stated that he saw corpses of Serbs on the market place along the mosque wall. It is evident that Ljubomirka Đurić wasn’t in the house with the rest of the Serbs because her apartment was located in the center of the city. It is most likely that she did not even leave the apartment, where she probably met her executioners. The stories that state that she was thrown from the terrace of her apartment (fifth floor) are unreliable because there is a small possibility that she was carried to the cattle market afterwards. The body was found in the river, with the poor woman being massacred with multiple knife stabs.

         The sons of Filip Milosavljevic (Milosavljević) and above mentioned Ljubomirka carry heavy scars on their souls and bitter memories. They wanted to annihilate them throughout the entire continuance of their family. In 1979, an Albanian man walked into the office of Dubrava Company’s director and emptied an entire gun clip into the chest of Filip Fica Milosavljevic, their father. Only God rescued him from certain death. The projectiles from Zastava M57 (tetejac-aunty) were so powerful that they penetrated through his entire body and that’s what saved him. What was started then was finished a couple of years later. Their mother Ljubomirka, a quiet and humble woman, guilty or obliged to no one, suffered only because she stayed in her hometown, in her apartment, because she was Serbian and because she was a mother. She was guilty of nothing else and it was not enough for the villains to murder her, but they stabbed the poor woman as much as they could, apparently even after she was already dead. A similar faith came upon Radoje and Mikailo Vulic, as well. Radoje Vulic, when he was 14, in 1941, had his soles cut with a knife by the Albanians from the Redzaj family. In 1999, he was murdered by the members of UÇK (KLA - Kosovo Liberation Army). Mikailo Vulic was wounded on November 16, 1944. Istok was „liberated” the next day. He too was murdered in 1999. My relative Petar Djuric is among the murdered people as well.

About the faith of Ljupka – Ljubomirka, about the final outcome, today we know the following: she was slaughtered at the end of June or at the beginning of July in 1999. However, about how she has spent her last days of life, when she was kidnapped and who slaughtered and massacred her, almost nothing is known or isn’t known for sure. It is known that she was taken and murdered at the former cattle market in Istok, on the same spot where the Partisans once shot the former mayor of the Istok municipality and commander of the Istok Chetnik squad Radovan Rale Vulic, together with Stale Krstic (Krstić) and Radomir Pumpalovic (Pumpalović).

The attached photos speak of the manner this woman’s life was ended. They were given to me, alongside the permission to publish them, by her son Gavrilo. On them, the investigation of at least three bodies is seen, from which one was probably the body of Ljubomirka Djuric (Đurić). (Five days after publishing this article a close relative who recognized the personal things of Ljubomirka Djuric: the ring and the keychain, reached out to me). According to those photos, UNMIK apparently found the body, performed the investigation and that’s where it all ended. After all this time, her sons still don’t know what happened to the body of the unfortunate woman. It is incredible that after 18 years every track is lost, even though it is evident and cannot be stated that the victim is missing or that nothing is known of her faith. Until this day, today, no one is being prosecuted for this and many other crimes.

UN Human Rights Advisory Commission on September 12, 2012, with the members Marek Nowicki, Paul Lemmens and Christine Chinkin, by the subject no. 163/09, and answering to the appeal filed by Ljubomirka’s son Gavrilo Milosavljevic, on April 8, 2009, in which he “complains about the lack of proper criminal investigation”, unanimously “proclaimed the appeal admissible”. The same board, which was in session from December 9 – 14, 2014, to the appeal of Ljubomirka’s son Gavrilo Milosavljevic, „stated that UNMIK could have done a more thorough investigation“. A few days later, in the presented document, the board consisting of Marek Nowicki, Christine Chinkin and Françoise Tulkens, to the same appeal state that „the appellant stated that in 1999, with the date not marked, perpetrators of Albanian nationality kidnapped Mrs Ljubomirka Đurić from her apartment in Istok”.

         The investigation was opened with the first document being entered on April 2, 2001, but it didn’t provide almost any results regarding the case of Ljubomirka Djuric. What is interesting is that the investigation presented here is mentioned nowhere. They speak about searching for the grave of the unfortunate woman while it is more than obvious that UNMIK themselves buried the body. It is not until January 2005 that an Albanian witness appeared and claimed that he spoke to D.K., who said to him that she is moving to the apartment of Ljubomirka Djuric, and he testified that the two spent their last days there and that they were murdered together. The cattle market is mentioned as a possible execution/crime scene. The witness is no longer mentioned. The board states “that investigative actions in the case of Ljubomirka Đurić were not performed extensively as in other cases, and that such passivity and omission of the UNMIK police led to the loss of potential evidence”, and concludes: “that there was a violation of the procedural commitment in accordance with article 2. of the European Convention on Human Rights”.

         This is everything concerning the investigation. It can be understood, although it is hardly understandable, since an entire army of soldiers, police officers and investigators came to Kosovo and Metohija after our retreat, that any trace of someone was lost, that there is simply no evidence about the whereabouts of a missing and murdered person’s remains. The proportions of suffering are especially horrific for the families who suspect that their loved ones were taken to Albania for the extraction and sale of human organs. But it is difficult to understand that every trace of a murdered person, who was found and forensically processed (which we prove here), gets lost. In doing so, it is unknown of who to blame more: whether the foreign people who did not care much about the faith of Serbs, at the end, they didn’t even come because of that, or our State authorities who didn’t do everything in their power to find the information, at least what is necessary for the families to bury the remains of their loved ones.

         I do not have doubt that everything will be revealed someday. Sometimes more, sometimes less time passes until the facts are revealed. If anyone can help to find out the truth (and get justice) sooner: they should help. What we will never find out and will never be able to understand is how all those people, including Ljupka, felt while waiting for their death to come. What was in their souls, besides fear, we will hardly understand, except that maybe they were saying goodbye to their loved ones, in their minds. While they were waiting for death however, I think that they did not live misguided that mercy will be shown to them. They consciously picked their victim, in a Jesus and martyr manner. Their sacrifice will, however, be futile if we don’t do our best to find out the truth about their ending and executioners. And our sin will be: if we stay silent!

         The essence and background of this appeal is in the following: we want to alarm the public in this manner, which will then put pressure, across media and public figures, on the EULEX and Office of Kosovo and Metohija authorities, that based on the recorded number of cases, which were enclosed as videos, at least the remains be found, so that the family can bury them with dignity, after almost two decades.

Translated by Djuradj Djuric