Хансизам у дневницима Томаса Мана!

Пише: Игор Ђурић  

08.02 2013. године

Како као шофер ући у историју светске књижевности а при томе не написати нити један ред, другим речима: ни крив ни дужан истој тој књижевности?! Али, дужан једном књижевнику.

Потребно је испунити неколико услова.

Прво, да се зовете Ханс.

Друго, да знате да терате кола.

Треће, да вас као шофера а за своје потребе упосли Томас Ман.

То су основни услови. Друго је, мање више, споредније али не скроз неважно. Потребно је и да је 1933. година, да су нацисти дошли на власт у Немачкој и да је те године Томас Ман утекао из исте. После  подужег путешествија скрасио се на неко време у Швајцарској. Треба знати и то да је Томас Ман дубоко потресен и забринут због стања у својој земљи. Пре тога, нажалост, и после тога, Ман је у два маха спаљивао своје дневнике због разноразних разлога. Тада, међутим, те 1933. године почиње да води дневничке забелешке које ће се сачувати и дати јавности на увид по изричитој жељи писца тек двадесет година након његове смрти. Због тога ће Ханс чекати скоро пола века да се његово име појави под корицама на чијој насловној страни стоји име Томас Ман. За Касторпа је свет већ чуо, за једног другог Ханса, чије презиме не знамо и није ни важно, тек треба да се чује.

Сада су, дакле, испуњени сви услови да се возач Ханс појави у Мановим списима. Треба ипак напоменути још пар ситница. Ман је те 1933. године, бар како то његови дневници приказују, врло уплашен. Не жели да се врати у Немачку, иступа из немачке Академије и неких других институција (или га искључују из њих). Непокретна имовина и банковни рачуни су му конфисковани. Он покушава да се настани у Швајцарској а при томе покушава да реши и питање свог домаћинства у Минхену. 
      Тек сада можемо увести Ханса, возача Ханса, у ову приповест као што му је Ман подарио бесмртност уводећи га у своје списе. Неславну, али бесмртност.

У недељу, 2. априла 1933. године у једном хотелу у Лугану, Ман у свој Дневник уписује: Госпођа Франк је донела лоше вести о нашем шоферу Хансу, који се открива као непоштен и по мало опасан елемент. Безусловно га треба удаљити из куће.

Тако је Ханс крочио на поље књижевне и опште историје. Није тешко погодити чиме је Ханс наљутио Мана. Вероватно је у тадашњем маниру Специјалне полиције Рајха био задужен да шпијунира и јавља шта се у кући славног нобеловца говори, догађа и ко долази или одлази из ње. Био је дакле шпијун, морална нула, човек без етике, части, а, и без неке нарочите интелигенције (осим можда за шоферирање). Лопов вероватно није био Ханс: приметио би то педантни писац и пре тога. У прилог нашем размишљању потврду даје и сам Ман. Под датумом 27. априла Ман пише: У свему томе је проблематична улога коју при томе игра СА-овац и шофер Ханс. Видите, то што је постао СА-овац није значило аутоматски да је престао да буде шофер. Бар што се Томаса Мана тиче. Али ово већ није мала ствар. Ханс по други пут ступа на позорницу. Ханс је већ позната личност. Ханс је бесмртан.

Већ следећег дана прича о Хансу достиже врхунац. То већ није ексцес, није случај, Ханс постаје озбиљна епизода. 28. априла Ман пише: Шофер Ханс је постепено разоткривен као Јуда. Дуго нисам у то могао да верујем, али осим изјава које говоре против њега, њега разоткрива и његова сопствена хвалисавост. Он уопште није подносио захтев за добијање триптика, већ је одмах против нас поднео пријаву у Мркој кући и обзнањује да ће предузети кораке да нам се блокира конто у банци.

Ханс је сада већ озбиљан лик. Може ли се сетити ико од цењених читаоца овога текста колико смо сличних хансова, наших и овдашњих, ми сретали последњих неколико деценија у својој околини?! Хансови су општа појава у прљавим временима али само неки од њих имају среће да буду шофери Томаса Мана и на тај начин успеју да уђу у свет уметности и литературе. Макар као негативци. И то је нешто. Ови наши углавном остану ту где јесу: у брлогу и блату повлачећи и нас у њихов свет и систем вредности а да их при томе нико и не помене или где упише.

Је ли имао порода Ханс? Постиде ли се његови потомци помена његовог имена? Застиде, ако имају памети и верујем да је тако. Нису они криви али треба да им је жао што Ханс није био увиђавнији па да се данас тиме поносе а не сраме. Код нас је другачије. Потомци наших хансова се поносе својим прецима, чак су и углавном вулгарнији од њих и на очиглед свих нас башкаре се од добробити које им је хансизам донео. Код нас су кад-кад потомци хансисти постали и пре својих предака. Нису дакле то наследили него су сами стигли до тога.

Између Хермана Хесеа и Алберта Ајнштајна, са којима се у то време Ман дописивао и сретао, нашло се, дакле, у Дневнику и име шофера Ханса. Мало ли је то? Па макар и хансизам био у питању. Хансизам као појам, као духовно стање, као систем вредности, филозофско-етички правац, као идеологија - комплексан је опус. Свеприсутан и данас, свуда око нас, он доноси победе на свим пољима људског делања и битисања - својим присталицама. Пирове победе у смислу бољитка човечанства али за хансизам то уопште није важно. Није важно како се зовете - будите сигурни да у својим редовима имате хансиста колико год пожелите. Често и нисте свесни колико их има или их је било. Колико их је напустило старе таборе па су постали мали хансчићи - такви су најгори, уједно и највећи хансисти.

Али, да се вратимо ми нашем главном идеологу и творцу хансизма. Рекох већ, Ман је у два наврата палио своје списе. И ова епизода сликовито показује зашто је понекад долазио у таква искушења. Он наиме покушава да из Немачке допреми кофер са својим дневницима и личним списима. Кофер је најзад после много перипетија кренуо али се успут погубио. Ман добија вести да га је на граници запленила Специјална полиција. 10. маја Ман пише: Сада је јасно да је шофер Ханс поднео пријаву у вези са кофером; иначе се по изјави шпедитера, другачије не би могло објаснити како су у Мркој кући и у Политичкој полицији сазнали за пошиљку. Бедник.

Немци су макар у свој својој несрећи имали једног Томаса Мана који је Ханса назвао бедником. Код нас углавном таквим епитетима хансисти чашћавају нормалне и поштене људе или пак противничке хансисте. После претходних редова долазимо можда и до одговора на питање: да ли се Хансови потомци сраме данас ако су свесни ко им је предак?! Али верујте, то за хансизам уопште није важно. Поборници хансизма не размишљају много о својим потомцима.

19. маја у у француски градић Бандол, где се тада Ман налазио, стиже најзад кофер са рукописима и изгледа (бар по томе што писац примећује у Дневнику) да ништа не недостаје. Ипак остаје сумња да је материјал прегледан и копиран. Опет, поставља се питање: да ли је Ханс неправедно оклеветан? Није! Хансисту никада не можете неправедно оклеветати или оптужити. Хансиста је увек крив, подмукао и на све спреман.

Ипак, мало смирен због чињенице да се докопао својих списа Ман рамишља о једној понуди да се пресели у Ницу. Па поводом тога 27. јула пише: ...могли би смо да онамо да позовемо шофера Јозефа.... Тако дакле?! - увек има неки Јозеф који ће заменити Ханса. Хансизам је толико моћна идеологија да се због ње у овим списима појављује још један шофер: Јозеф, родоначелник јозефизма, који се појављује кад хансизам иструли и које само у почетку личи на мање зло. Треба знати да у деведесет посто случајева јозефизам након одређеног времена еволуира у хансизам. Међутим, он је нужно зло јер по некад ти остане само јозефизам који можеш истурити против хансизма. Кад се то уради углавном се добије револуција која поред броја становника углавном ствари промени на горе.

И, подвлачећи паралеле, шта још рећи о хансизму данас и јуче у Србији? На жалост, не много лепог. Није ни чудо обзиром да је хансизам у питању. Хансизам је доминантна политичка филозофија у Србији а хансови владају светом политике, културе, трговине, јавног живота. Самим тим: владају и нама. Тако данас и јуче ми у Србији имамо хансиста колико хоћеш а немамо ни једног Томаса Мана. И да га којим случајем имамо (а немамо га посигурно) он би успео да уђе у какав спис и јавни живот само уколико би какав српски Ханс осетио потребу да га нагрди и попљује.

Без Хитлера, Гебелса, Геринга, Химлера и других у Немачкој тих година, не би било ни Ханса. Томаса Мана би свакако било, али Ханса посигурно не. Без хансиста у Србији у задње две деценије не би било ни Слободана, ни Зорана, ни Војислава, ни Бориса, ни Томислава, ни Александра. Ми, дакле, еволуирамо у супротном правцу, уместо да хансисти буду продукт система - они заправо стварају исти. Да немамо толико хансова не би имао ко да буде на челу странака, невладиних организација, другосрбијанаца, тајкунских картела, синдиката, фундаменталиста, примитивних националиста. На жалост, сада ни у Европи и САД нема ни једног Томаса Мана да се супростави а хансови су засели на челу свих тих земаља. Нису они додуше шофери али су свакако глупљи и примитивнији од својих садашњих возача.

Ми смо у Србији до 2000. године имали Хансисте са великим Х а после тога су на сцену ступили хансисти са малим ''х''. Могло би се слободно рећи хансчићи. Све што су велики хансисти упропастили, мали хансисти су докусурили, па при томе још и добро зарадили. У самом и конкретном Мановом случају његов шофер Ханс је само непријатни инцидент. У нашем српском случају инцидент је све оно што није било хансизам, све оно нормално и поштено.

До краја тих двогодишњих мемоара, који су и најважнија документарна грађа везана за лични живот Томаса Мана, Ханс више није помињан. Доста и јесте. Било је то доба врхунског хансизма и било је много хансова. А Томас Ман је био само један. Није ни то мало, немојте погрешно да ме схватите. Да је Ханс био неким случајем писмен па да је, опет неким случајем, водио дневник - шта би он писао о Ману? Много. Сигурно: много. Денунцијанти имају свакако живу и богату машту и свуда виде непријатеље.

И ја ћу данас, када довршим овај спис, па кренем у варош по новине и цигарете, срести неколико (најмање неколико) хансова. Неки ће ми чак назвати и „добар дан“. Поменуте новине ће их бити пуне: све ханс до ханса. Кад се вратим кући и укључим телевизор (заиста без икаквог ваљаног и здраворазумског разлога) видећу на екрану неког ханса који ће говорити да Косово треба продати за било које паре и да нам ништа не треба. Други ханс, нешто касније, са тог истог екрана убеђиваће ме да треба бранити Космет до последње капи крви и до последњег Србина, сигурно при томе не мислећи на себе и своју крв. Добићу касније и писмо од једног ханса који ће ми одговорити на молбу за посао: негативно. Он је наиме добио писмо од једног другог ханса у коме стоји да нисам био довољно велики патриота у време мојих боравака у иностранству. Кад се пожалим на то, један невладин  ханс ће ми одбити помоћ зато што по његовим информацијама нисам довољно пљувао по својој земљи док сам био напољу. Неколико хансова ће се сигурно кандидовати на предстојећим изборима. Пар „невладиних“ и „независних“ хансова жестоко ће критиковати се што не буде личило на хансизам на тим изборима.  

Како бити моћан и близак власти, бити богат и онај који се пита а при томе бити незналица, примитивац, морална гнусоба и медиокритет? Како данас у Србији као шофер доћи у позицију да владаш? Требаш само бити ханс и врата су ти отворена. А рекох ли већ: Томаса Мана ниоткуда. Зато смо ту где јесмо: због тога што ови који глуме и имитирају Томаса Мана у Србији јесу највећи хансови и хансисти од када је света, века и Срба. Дакле, наш проблем није што имамо много хансова већ што немамо ни једног Мана!