ЕВО ВАМ К...Ц: КОСОВО!

Пише: Игор Ђурић

Да, мали смо и нејаки, а на ветрометини. Ми Срби. 

      Увек су постојале две варијанте понашања када је међународна политика у питању а у позицији си слабијег: или да се повинујеш па да будеш послушни роб, или да се курчиш, па да најебеш. Да рекнемо, ми смо увек бирали ову другу варијанту, кад год би измогли. Јер, најебавали би ми али би најебао по који и од њи'а. Додуше, било је периода и кад смо трпели. Али, трпели смо једино кад смо морали, никад добровољно. И вазда чекали са сакривеним ножем под скутом, да га фикнемо душманину чим нам се укаже прилика. И једино нам је тај нож био гаранција да ћемо живети слободно или да ћемо умрети борећи се за слободу.

Те приче око политике, мудрости, да простите све је то свирање оној работи. Да Карађорђе није посекао силне Турке и усадио им страх у кости, врага би Милош могао да води ''мудру'' политику. ''Мудра'' Милошева политика резултат је Ђорђијевог ханџара. Да Младић није оружјем поразио остале актере грађанскога рата, никад не би било ''мудре и мирољубиве дејтонске политике''. Да нисмо оружјем бранили Косово 1999. године не би било резолуције 1244. а НАТО војници би се данас шепурили по целој Србији. Да Руси нису сјебали положаје опозиције и исламиста у Сирији никад не би било покушаја успостављања равнотеже. Тако вам је то:  прво га победи (или се бори да те не победи) а после можеш да паламудиш о миру, колико ти је воља.

Сад, ни ови што су хтели да воде политику ''земаљске'' Србије, нису се прославили. Ето Дража и Недић. Дража је говорио ово што ови данас говоре: велика су сила, ми смо слаби, што да гинемо, боље да чекамо погодан тренутак, сто Срба за једног Немца је много, итд. И, шта би? Проглашавају га за издајника. Недић је прошао још горе. Ништа није урадио што ови данас не чине. Човек сарађивао са окупатором. Па шта? Па и ови сада сарађују са окупатором, називају их највећим пријатељима, договарају се са њима, испоручују своје грађане да им тамо суде (ономад, додуше) – што Недић није чинио, опет: додуше. Недић није дао да Срби гину у Русији и ови данас не намећу Русима санкције. Потпуно исто!

То су, у ствари, оне дилеме између ''небеске'' и ''земаљске'' Србије. Код нас се та дилема своди на то: хоћеш ли искористити своје право да се бориш и браниш, без обзира на исход, који је по правилу негативан за Србе, или ћеш се предати, повиновати окупатору и ономе ко те уцењује, одрећи се свога имена и своје отаџбине, пустити да те трте зарад помија које ћеш добити од остатка њихове трпезе или личне користи онога који издаје отаџбину.

Ово сада, личи на добровољно намештање да нам га туре. ''Тут марут, турим ти га међу бут'', што би рекли Цигани који су данас Роми и Египћани. Као, за бољи живот, за већи стандард, да више не ратујемо, да нам не гину деца. Предајемо се, будимо јебена страна која се ништа не пита за свој живот (као Македонци. Црногорци, Хрвати, Шиптари...). То што нисмо људи, нема везе, па и животиње у тој колосалној творевини званој ЕУ, имају нека права. Боље бити животиња у Европи него човек у Србији. Зарад бољег живота којег, узгред, нема. Све се нешто чека бољи живот а нама све горе и горе. Идемо у Европу која нас уцењује, која нам прети, од којег ништа добро нисмо видели.

Међутим, постоји још једна варијанта, трећа, још један начин како треба водити политику према великим силама које ти прете, да не испаднеш бедник који служи само као робовска радна снага и експериментални заморчић. То је политика звана ''ЕВО ВАМ КУРАЦ: БУБАЊ!''. Она је програмски наслоњена на један давнашњи виц, који ћу вам укратко препричати. 

Ухвате домороци-људождери у некој афричкој вукојебини Американца, Француза и Србина. Наравно, дошло време да им се пресуди и да буду поједени, али ипак да би испоштовали макар некакве норме, поглавица пита осуђенике који требају да буду храна, за последње жеље. Американац каже:

- Моја последња жеља је да још једном видим Кип слободе.

Поглавица, схвативши апсурдност жеље, нареди:

- Одерите га, кожу осушите за бубањ а месо скувајте!

Француз рече:

- Моја последња жеља је да још једном прошетам испод Ајфеловог торња.

Поглавица наређује:

- Одерите га, кожу осушите да се направи бубањ а њега испеците на ражњу!

Најзад, дође ред и на Србина.

- Која је твоја последња жеља? - пита га поглавица.

- Моја последња жеља је да ми дате једну виљушку - каже Србин. 
      ''Виљушку, то је тако остварљива и једноставна жеља'', помисли поглавица, ''зашто му је не испунити?!''.

- Дајте му виљушку! - нареди поглавица.

Чим Србин доби виљушку, поче да се боде са њом по целом телу вичући:

- Ево вам курац: бубањ!!! Ево вам курац: бубањ!

Тако, драга господо, договарајте се ви са ким хоћете и шта хоћете, плаћајте их, уцењујте, радите шта вам је воља. Кад дође одсудни тренутак, добићете од српског народа следећи одговор:

''ЕВО ВАМ КУРАЦ: КОСОВО!!!''.