ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ

                       из књиге ''Косово - Вечити рат'', Игор Ђурић, читај овде целу књигу

Пише: Игор Ђурић

                       ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ
(текст делимично објављен у часопису Хвосно 2004. године и у књизи Метохија и Косово 2010. године)

„Према извештају ваздухопловних снага САД, на основу налаза екипе од 30 стручњака НАТО-а (службени назив: Munitions Effectiveness Assessment Team) међу којима су добар део чинили припадници америчког ваздухопловства, претраживањем терена број стварно уништених циљева био је неупоредиво мањи од званично објављених: 14 (а не 120) тенкова, 18 (а не 220) оклопних транспортера, 20 (а не 450) артиљеријских оруђа. Истражне екипе америчког ваздухопловства успут су установиле да се 744 пријављена и "потврђена" поготка у стварности своде на једва 58 уништених или оштећених мета“.(Време, 16. мај 2002.)

Рат је, а ми са собом нисмо начисто: шта би радили. Мало се шта, додуше, питамо. Једино је смрт извесна, све остало остаје на нивоу импровизације. Највише импровизујемо живот. А, импровизација ко импровизација, успева само најбољима, само онима који већ сво знање имају ''у малом прсту''. Аматери обично са импровизацијом још више настрадају. Шта да вам кажем? Рубови Дренице су куд и камо лепши од централног дела те злогласне области. Још има очуване шуме и привида какве такве цивилизације. Није нам то никаква утеха. Ипак, нисмо принуђени да гледамо голи камен дренички него зелена брда Мокре Горе. На добитку смо самим тим у овим шугавим временима. И ако своје име, Дреница, вуче из словенских корена, мало чега словенског још има у бившој другој српској Светој гори, где је својевремено било више цркава и манастира него у неким већим европским земљама.

По неко оде пар километара даље, до пута, па гледа асфалт. Зна, туда ће свакако: или кући, или на гробље. Они најсрећнији у болницу лакше рањени, следи орден, одлазак кући, пензија. Таквих скоро да нема. Так'им нас оруђима гађају да скоро и да нема лакше рањених. Неки дан сам гледао: погодила ракета импровизовани бункер у околини Рудника, растурила све живо, само пар њих преживелих. Носе једног од њих, нема руке, нема пола ноге - а пева. Пева из свег гласа, мада певање више личи на ридање. Остао жив! Сви мртви а он жив. То је за радост.

Ту смо, и једни, и други, зато што морамо, а заједно смо: војска из централне Србије, и ми из Метохије, из Старе Србије. Подједнако нам је одвратно окружење у коме се налазимо. Цео живот сам провео на Космету а никад ми овде нога није крочила. Могу да замислим тек како је њима који су из питомине ''чарапанске'' дошли у ову вукојебину. Да смо бар у пар десетина километара даљој Метохији све би било другачије, за око лепше и цивилизованије.

По мало смо беспослени, онако лено чекамо хоће ли кога смрт закачити. Надајући се притом у сто-од-сто случајева да ће тај неко бити: неко други. Шиптарски терористи углавном нападају цивиле и не пада им на памет да прилазе нашим рововима. Од војске захвате једино из какве курвинске заседе, где највише воле да ударе по санитету или достави. Они више воле да се ''играју војске'', у ствари су бандити и пилићари.

Али наши живци, наш осећај страха, горак укус неизвесности - то је све присутно у нашим телима и душама. Ови горе нису беспослени: отуд то. По цео дан и целу ноћ лете и бомбардују, на нашу срећу доста конфузно и непрецизно. Не, нису непрецизни када треба погодити неки мост или неку зграду, али нас на терену доста слабо проналазе (опет, хвала Богу). Оставимо им на некој утрини разног лома, провозамо пар пута тенком преко исте, оставимо трагове, па се они после тога забављају данима са тим. Свима лепо; и њима, и нама. Они одраде посао, па беже назад на јефтине курве и хладно пиво у некој од суседних држава (јесу курве и јесу јефтине, и државе у које се враћају и жене које их чекају), а, и нама је добро јер не гађају нас у тим случајевима.

„Истрага је утврдила високу ефикасност у бомбардовању непокретних циљева какви су зграде, бункери и мостови – под условом да су били стварни. Јер, каже се у извештају, велике количине муниције испаљене су на "мостове" направљене од пластифицираног или станиолом ојачаног картона који се иначе користи у производњи тетрапака, амбалаже за паковање млека, сокова и свих других течних производа. Америчке процене кажу да су две трећине свих уништених противавионских лансера ракета СА-9 биле направљене од папира и алуминијумске фолије. "Са висине од пет километара, изгледају савршено стварно", каже се у поменутом извештају. Наводно, генерал Кларк је у потрази за уништеним циљевима од чланова истраживачког тима захтевао да прекопавају и кратере од граната, кратере које је локално становништво у међувремену претворило у ђубришта“. (Време, 16. мај 2002.)

Има неких, међутим, што се нимало не шале. Пуцају по утрини али и мимо утрине. Из дана у дан су све безобразнији. Осетили су да немамо скоро никакве против-ваздушне одбране и то их додатно куражи. А, и љути су што се све ово одужило, што су на првим брифинзима слушали како ће све потрајати пар дана и како ће брзо кући на одмор и са ловорикама. А сада испада да ови доле немају намере тако лако да оду и испада још да хоће и да се бране. Бранити се од НАТО-а је крајње ''нецивилизовано и безобразно''. Још ти ''варварски'' Срби не знају шта је савремена технологија и нису знали да је онај изнад Буђановаца био невидљив. Никакве стандарде Срби не признају, тешко ће тако у свет и Европу.

Разни авиони лете изнад нас. На жалост (или на срећу) ни један од њих није наш. Распознајем их, углавном. Некада сам и сам желео да будем пилот, ''гутао'' сам све што се могло прочитати о авионима, чак сам и похађао некакве војне школе. ''Ценио'' сам америчко војно ваздухопловство а ето сада ми се указала прилика и да га оценим на делу. Нисам баш одушевљен због те чињенице. После неколико дана почео је да се појављује и ОН. Ловци Ф-16 су га чували са велике висине, авакс га је обавештавао о евентуалним противавионским системима, а он се поступно, из дана у дан, све ниже и ниже спуштао. Плашио се наших бофорса, јер му ту не би много помогли његови ИЦ мамци, нити електронски системи. ''Наших бофорса'' ми нисмо имали ту где смо били, што је он после неког времена и схватио. А онда смо и ми схватили.

Најружнији од свих постојећих авиона: А-10, тачније FAIRCHAILD A-10A THUNDERBOLT II у слободном преводу ГРОМ, неки га зову и убица тенкова, сви познаваоци га најрађе крсте брадавичаста свиња. Дошао је да пронађе српске тенкове а оставио је хиљадугодишњу смрт. Требало му је 10-15.000 килограма осиромашеног уранијума да би уништио неколико покварених српских тенкова. Треба ли му боље представљање од овога?! Да, оставио је осиромашени уранијум (за нашу даљу употребу: ОУ) или како кажу Американци: depleted uranium (DU). Уз помоћ свог седмоцевног топа GAU– 8/A  који може да понесе 1350 граната од 30 мм. Свака та граната има зрно од ОУ. У сваком зрну има око 300 грама ОУ. Понесе он још седам тона других бомби али ми ћемо га памтити по овим прво наведеним.

Свакога дана смо га после гледали до краја рата. Како је само упорна и робусна та рага?! Кад га гледаш са земље имаш утисак да су му крила дужа од трупа. И јесу. Размах крила му је 17,53 м, а дужина трупа 16,26 м. Кад се томе дода и висина од 4,47 м онда се стиче права слика и јасније је зашто он изгледа чудно и несвакидашње. Имаш утисак да једва иде, он и јесте спор, то је подзвучни авион максималне брзине 706 км/ч. Издржљив је то авион. Врло често се погођен, малтене изрешетан, врати у базу. Извесно је да смо им за време рата најмање два таква оборили. Један је пао код Клине, други је некако догурао до скопског аеродрома где се срушио при слетању. На десетине их је погођено али су увек успели да се врате. Американци су одлучили да остане у служби до 2018. године, што јасно говори о стратегији њихове спољне политике у наредном периоду. Стиче се утисак да планирају да се још уз његову помоћ ослобађају радиоактивног отпада од којег само ОУ имају скоро милион тона а искрено не знају шта би са њим радили. Да чекају 4,5 милијарди година колико му треба за полураспад?

Беспослени смо: ми немамо чиме да гађамо ове горе (другима је то задужење) а доле немамо кога. Игле које дуго обећавају из команде никако не стижу. Искрено и не тражи нам се, седели би само ту где јесмо до краја рата. Некад дођемо у искушење да посечемо грану на којој седимо али нас брзо жеља мине. Немамо чиме. Немамо ни грану.

После одређеног времена се толико спуштао да смо могли да видимо кабину и пилота у њој. Осетио да немамо ништа, па се острвио. Кад се први пут појавио изнад Истока деловао је некако трапаво и безопасно. Цело насеље је изашло у баште и на улицу да га посматра уживајући у ватромету који су правили ИЦ мамци које је избацивао. Мора да је пилот помислио како има посла са лудим народом. А онда је ''зарикао''. Нико више од тада није волео да га види а још мање чује, сазнале су моје комшије од тог часа да Деда Мраз не постоји.

Како ''риче''? Тешко је и мучно слушати га. Као да неко спаја водове високог напона, па се силна електрична енергија празни. Или као смртно рањена крава од двадесет и две тоне. Тешко је описати такав звук. То знају они коју са га слушали. А њима није до приче. И тако, кад он рикне, на земљу падне радиоактивни отпад. ОУ онда оксидише или се раствори у води. Много је покретљивији од урана. Највећа опасност вреба ако уђе у ланац исхране. Он је отрован и радиоактиван. Када дисањем продре у тело изазива малигна обољења. ОУ се састоји од У235 око 1% и У238 око 99%. То је нуклеарни отпад, нус-производ. Алфа зраци које емитује су кратког домета (свега неколико милиметара од зрна) али су двадесет пута опаснији кад дођу у контакт са ткивом. На местима где је дејствовано сада је и до 1000 пута већа радијација него у околини. То је најтежи природни елеменат и зато се ставља на врх зрна да би својом кинетичком енергијом изазвао пенетрацију кроз оклоп. Ипак главна сврха коришћења ОУ јесте ослобађања од великих количина нуклеарног отпада. И то свако упућенији зна. Понављам најмање 15 тона таквог отпада је бачено на Србију. А, да, и ово да не заборавим, кад зрно удари у тенк, један део се услед велике температуре претвара у прашину коју ветар онда носи около. Зна се где је сручено око 50.000 зрна из А-10 али се ОУ користи и као додатак крстарећим ракетама и тада се у једну ракету стави око 3 килограма истог. Такође, навођене бомбе, против-оклопне ракете и касетне бомбе неких типова имају као пуњење осиромашени уранијум и коришћене су у бомбардовању Србије. Американци признају много мање од онога што су бацили. Сумња се да су неки ''сребрни меци'' и пројектили обогаћени и са нешто плутонијума или нептунијумом. И не дајте се заварати, алфа зрачење се не може мерити Гајгеровим бројачем.

Колико је то силан метак осетили су људи, жене и деца из једне тракторске колоне. Погодили су два, три трактора. ''Личили'' им на тенкове онако црвени и са приколицама. Учинак је био стравичан. На рубу шумице код Верића видео сам пробијени тракторски блок мотора. Сребрни метак је прошао као кроз сир. Све су то у другом налету ''зачинили'' са касетним бомбама. Да не би могли да се извлаче рањеници који су се разбежали по околној шуми. И дан данас сам срећан што сам убедио себе да нисам удисао ваздух него сам дисао на шкрге. То ме спасило.

Немци су торнадима рушили затвор Дубрава. Видела се немачка педантност и систематичност. Без емоција су радили посао. Шпанци су са Ф-18 деловали крајње мирољубиво, убијали су нас што морају и са видљивом грижом савести у лету. Енглези у херијерима били су задужени за инфраструктуру и они су летећи левом страном нашег неба рушили мостове и фабрике са карактеристичном дозом презира и цинизма ничим поткрепљеног. Американци у А-10 су, за разлику од њих, острашћени и арогантни, просто нису могли да схвате да их наша противавионска одбрана (налетели, изгледа, на те бофорсе негде), за разлику од нас прашинара, гађа и погађа. Били су љути због тог безобразлука па су се клонили таквих места а додијавали нама који нисмо имали чиме да их гађамо.

Које локације су погађали осим нас и које су најугроженије?

Подаци су различити и наравно са посве другачијим мотивима изнети. Једни покушавају да минимизирају проблем, други да га глорификују - нико да се озбиљно и на корист грађана позабави тиме и најзад реши мистерију: колико је заиста реална опасност од ОУ?

               

Према информацијама из НАТО-а које је наша страна оберучке прихватила дејствовано је на 95 локација. И то: 84 локације на Космету, 10 локација у ужој Србији и 1 локација у Црној Гори. Највише је дејствовано на простору између Пећи, Ђаковице и Призрена, око 40 локација. Овде треба подвући да је то зона одговорности италијанских снага што је врло битно јер управо њихових војника има највише оболелих од рака.

Најинтензивнија дејства према подацима Војске Југославије су извршена у општинама Прешево и Бујановац, и то у селима Боровац, Братоселце, Рељани, Божињевац, Ново Село, Самољица, Билаче и Буштрања. Затим на брду Пљачковица изнад Врања, па на Космету у Призрену,  Урошевцу, Ђаковици, Дечанима и Ђураковцу. Најзад у Црној Гори на полуострву Луштица али то нећемо да помињемо јер то је ''демократски обогаћен осиромашени уранијум''. То је посебна врста уранијума која не штети ''демократским владама''.

УНЕП (мисија УН за истраживање угрожених подручја) до сада (2010) је на Космету пронашла 7 (?!?) зрна осиромашеног урана.

Међутим има још и других података.

Негдањи генерални секретар НАТО-а лорд Робертсон изјавио је „да је муниција са ОУ коришћена највише западно од аутопута Пећ-Ђаковица-Призрен, у области око Клине и Призрена и северно од линије између Суве Реке и Урошевца“. Али додао је да је ОУ коришћен и у многим мисијама на другим местима. Значи свуда. Амерички  пилот Алан Најлс је на аеромитингу у Кечкемету у Мађарској на питање шта је гађао из ''тандерболта'' одговорио: „Ваљево, Ниш, Београд, док имена других градова није могао да се сети“. Је ли се то крије нешто од грађана Србије или амерички пилот ''нема појма''? Уосталом, ко ће још нормалан веровати НАТО пилотима? Када је погођен воз у Грделичкој клисури, на мосту, пилот који је починио тај злочин правдао се да је његов задатак био да сруши мост и да је воз случајно наишао баш тада, те да га је он касно, кад је већ активирао ракету, угледао. Међутим, није објаснио због чега се након неколико минута вратио и поново гађао тај исти воз. Зашто је два пута направио исту ''грешку''?

Ево и шта каже директор сектора за информације Интернационалне агенције за атомску енергију при УН Дејвид Кид о томе која су подручја угрожена: Врановац, брдо Чеја, Рзнић, Радоњићко језеро и село Плеја. Невероватно!!! - сви имају другачије податке о најугроженијим местима.

И тако, дан за даном, навикне се човек. Срећа што су Шиптари били вредни па су нам оставили готове ровове. Некима већ досадило па су дрчни, неће да се склоне, скупљају се и протестују претећи прстом према небу. Нервира их ''Он''. Гледам једног како нешто петља са зољом, покушава са њом да га гађа. Безобразан је, као да не може без нас, него је цео боговетни дан горе. Кад се који умори и потроши гориво или муницију - ето га други.  Неки пак седе и ћуте са стране. Видим да је појединцима већи проблем сумња да су запатили вашке од целе НАТО авијације. Тешим их како умем и знам, са пристојне удаљености додуше, зовем их кад смогадну да дођу код мене кући и да се окупају у правом правцатом купатилу, са све врућом водом. Не верују ми да тако што још постоји. Убеђујем их да ће све бити у реду само кад изађемо из ове зајебане дреничке рупе.

За воду ми верују, али не за врућу, него за хладну. Говорили су да хладнију воду нису пили до оне источке, али ми смо о томе причали у јебеном селу дреничком, у рупи невиђеној, покрај једне крушке која није била ни за шта крива, ни за рат, ни за наше судбине, тако да је ствар добијала на тежини. Мало смо и претеривали у причи. Тако занесен обећах им и хладно пиво у извору хлађено. Тачно је три минуте  потребно да се изврсно охлади. Биће и нешто да се набоде, сад већ некултурно претерујући: дадох реч. Пристају, али само под условом да не помињем јагњетину, мрзе овце овде у Дреници, мрзе побеснеле краве, мрзе све речи које почињу са Д и богатство би дали за једно масно шумадијско прасе. Нисам био сигуран за то, куд је Шумадија, толико ипак не треба претеривати. Не стигосмо: свак оде на своју страну. Морали смо да одемо. А уранијум је остао.

Еколошки најчистије поднебље Европе претворили су у отворено складиште нуклеарног отпада. Сребрни метак некад продре дубоко у земљу и тако доспе у подземне водотокове. Доспе у воду за пиће. Јесте ли знали да се највеће српско врело чисте пијаће воде налази у Метохији. То је врело Белог Дрима. Јесте ли знали да је међу првих шест у Србији по издашности и квалитету и врело Исток. А да је на петом месту у Србији врело Исток по дужини подземног тока са 11,5 км. Неко ће рећи: то је тамо негде далеко - али вода се креће и притоке другим рекама носе воду и до централне Србије. И не само то: водотокови са Косова и Метохије уливају се у сва три слива - Јадрански, Егејски и Црноморски.

br.	Naziv	Min. izdašnost	Max. izdašnost
01.	Beli Drim	1.10	15.5
02.	Crni Timok	0.15	16.0
03.	Krupačko vrelo	0.15	10.0
04.	Vrelo Mlave	0.29	14.8
05.	Vrelo Vape	0.55	10.0
06.	Vrelo Istok	0.80	6.5
07.	Vrelo Raške	0.60	7.0
08.	Krupajsko vrelo	0.30	3.0
09.	Perućac	0.40	9.0
10.	Zlotsko vrelo	0.15	3.0

Треба обратити пажњу на речи професора Кадера Азмала, негдањег министра у влади Јужноафричке Републике: „Као министар за водене токове и шумско богатство своје државе био сам гост Светске конференције за очување природних ресурса у организацији Ројтерс фондације у Лондону 1994. Тада смо били запрепашћени када су нам показане анализе најмодернијих уређаја које недвосмислено показују да су два места кључна за контролу водених токова Европе: регион Плитвичких језера и делови Косова и Метохије. Зато је НАТО на први поглед нелогично бацао систематски огромне количине специјално оклопљених бомби са осиромашеним уранијумом. Сада знам да се та зрна успешно пробијају чак до подземних водотокова и тамо трују све живо на дуг рок својим пуњењем уранијума“.

Јесте ли можда већ чули да ће врло брзо најтраженија роба на свету бити пијаћа вода и да ће се богатство и моћ мерити количином и капацитетима исте коју неко поседује? Нисте?! Е, па, чућете. Ако преживите.

Какви су ефекти балканског синдрома до сада?

Сви се труде да сакрију што више, никоме не одговара истина. До сада је НАТО потврдио смрт 34 припадника из мисије КФОР-а (2006. година). Ту и тамо се усталаса јавност кад се деси нешто попут смрти италијанског професора Ђованија Казелија који је био у мисији на Космету а не би ли утврдио степен опасности по италијанске војнике. За њега се поуздано зна да је узрок смрти управо изложеност контаминираним подручјима. Иначе до сада има највише италијанских војника који су оболели од неке врсте рака, њих око 270 (2010. година). То је управо оно што смо помињали да су они стационирани у најугроженијој зони коју су мање више сви помињали.

И бугарско јавно мњење је усталасано болешћу наредника Данаила Данилова и још 19 војника из Бугарске али њихов генералштаб упорно демантује то било каквом повезаношћу са балканским синдромом. 9 белгијских војника је умрло од рака и леукемије. 5 португалских војника је умрло од леукемије. 25 Шпанаца је оболело од рака од којих је осморо већ умрло. 2 Холанђана су умрла од леукемије (сви подаци око 2006. године). Шта се све не зна? Најнеутешније, међутим, делују речи стручњака да ће се прави ефекат дејства ОУ спознати тек за 10-15 година.

Институт за политичке студије: „Број мртвих војника, подофицира и официра италијанских оружаних снага, повратника из балканских мисија мира, попео се на 35 са тенденцијом наглог раста броја умрлих (Француска је признала 40, а Грчка три мртва од последица балканског синдрома, Црна Гора једног). Оболелих од Хочкиновог синдрома и леукемије има и Италији преко 270. Проценат војних лица у италијанској мировној мисији која су била на Космету и Босни са синдромом онколошких болести пет пута је већи од од просека оболелих у италијанским мирнодопским оружаним снагама, али и много већи од процента оболелих међу цивилним лицима оболелим од Хочкиновог синдрома. Интересантно је напоменути да ниједан други италијански војник ангажован у мировним операцијама у другим земљама широм планете под заставом УН или НАТО није оболео од Хочкиновог синдрома. Због поменутих евидентираних чињеница, званично потврђених, италијански Сенат је одлучио новембра 2004. да донесе закон о оснивању Комисије са задатком да испита све појединости и после годину дана рада поднесе извештај парламенту. Комисија је састављена од 20 сенатора“.

Стојимо поред паркиране ладе и буљимо у асфалт. Покушавамо да се радујемо вестима из Куманова. Не иде. Ништа добро нас не чека. Буљимо у асфалт, рекох ли. Каква ли је моћна сила направила овако правилне и складне рупе? Знамо. Неки прилазе ближе да виде како то изгледа. Ја се и дан данас пропитујем колико сам близу прилазио?! Можда и не желим да се сетим. Шта ме брига за асфалт, само сам га гледао. Ја тада нисам ништа ни знао о ОУ па тако мене не би требало све ово ни да дотиче. Демократија је чудо. Поготову кад се утерује бомбама. Ако су бомбе радиоактивне онда и демократија мутира. Демократија поклоњена са неба и посребрена сребрним зрнима. Да сам знао да је пут до демократије овако тежак не бих раскрстио са мутантним комунизмом после Чернобила

Политика у свом тексту од 24.03 2013. године представља следећи текст новинара Озрена Милановића: „Заменик општинског јавног тужиоца у Риминију у Италији у наредних неколико недеља требало би да одлучи које ће кораке даље предузимати у истрази покренутој због тешког здравственог стања тамошњих војника који су, као чланови НАТО трупа 1999. године, између осталог, учествовали и у бомбардовању Савезне Републике Југославије осиромашеним уранијумом. Тужилаштво за сада разматра поднеске војника у којима се наводи да између њиховог учешћа у НАТО операцијама током којих је коришћен осиромашени уранијум и тешких обољења које сада имају, постоји узрочно-последична веза. Тужилаштво је покренуло истрагу против, за сада, непознатих извршилаца кривичног дела убиства из нехата. За сада се истрага базира на подацима из поднесака десеторице војника, а воде је заједно тужилац у Риминију и Падови. Неки од војника поткрепили су своје тврдње у дописима извештајем вештака медицинске струке у којима се наводи да је недвосмислено утврђено да између болести припадника НАТО трупа и њихове изложености осиромашеном уранијуму постоји узрочно-последична веза. Војници су, у готово свим случајевима, оболели од рака, а није мали број ни њихових колега коју су, нажалост, сада покојни. Највероватније ће у даљем току истраге бити урађено вештачење униформи и шлемова које су војници носили током мировних операција током којих је коришћен осиромашени уранијум – открива „Политикин” саговорник из Италије. У јавности су највећу пажњу изазвали случајеви тридесетчетворогодишњег војника из касарне „Јулије Цезар” у Риминију, који је до сада, због најтежег обољења, већ два пута оперисан, и припадника бригаде тамошњих војника који је, такође, тешко оболео. Питање узрочно-последичне везе између тешких обољења војника, припадника НАТО трупа и употребе осиромашеног уранијума, свега неколико дана пред годишњицу почетка бомбардовања наше земље, постављено је и у Европском парламенту. Посланик у овом парламенту Андреа Занони јавно се запитао какве све последице може да изазове употреба радиоактивног метала. Ако је оружје са осиромашеним уранијумом проузроковало смрт војника после оволико времена, ко зна шта се све десило локалном становништву које живи на подручјима НАТО деловања и које пије воду и једе храну с тих подручја – запитао се Занони.

Овај посланик је, крајем прошле године, поднео захтев Европској комисији да се изврши анализа и изведу закључци који би указивали на последице које по здравље војника, али и локалног становништва може да има осиромашени уранијум“.

Вечерње новости у броју од 4. марта 2014. доносе текст у коме се између осталог каже: „Новинар Роберт Џејмс Парсонс, за "Новости", о скривеном УН извештају о последицама бомбардовања Србије... Извештај састављен током бомбардовања никад није објављен Уједињене нације су сакриле од јавности извештај шефа мисије за просторни програм УН Бакарија Кантеа у коме се каже да је НАТО 1999. године, током бомбардовања, бацио на Косово близу десет тона осиромашеног уранијума, јавио је портал Газетаекспрес.... Извештај иде даље објашњавајући да се бомбардовање НАТО снага десило у времену сетве, а осиромашени уранијум је утицао на квалитет ваздуха, земље и воде, што је резултирало последицама у ланцу исхране. Као последица тога будуће генерације су изложене повећању броја оболелих од рака, леукемије, абортуса, деформација новорођених беба, наводи Газетаекспрес... Сваки значајнији циљ у Србији током НАТО бомбардовања 1999. године гађан је различитом врстом оружја. Један од највиших званичника УНЕП (Програм Уједињених нација за животну средину чији су стручњаци истраживали последице бомбардовања) потврдио ми је то. Они су заправо тестирали оружје на цивилном становништву. То је незапамћен ратни злочин.... Овако, за "Новости", Роберт Џејмс Парсонс, новинар који је објавио тајни извештај УН о последицама НАТО бомбардовања, сумира напад на тадашњу СРЈ. Независни новинар, чији су текстови о НАТО агресији објављени у неколико швајцарских дневника, као и у француском "Монду", каже да је то била прва у низу "хуманитарних" интервенција које су довеле до стравичних страдања, попут оне која је разорила Либију. Каже да је и данас запањен што су се Америка и НАТО одлучили да један народ усред Европе заспу бомбама са осиромашеним уранијумом....“.

Блиц у броју од 14. маја 2014. године преноси између осталог: „Експерти руског министарства за ванредне ситуације испитали су области бивше Југославије, укључујући Косово, које су ваздухопловне снаге НАТО бомбардовале пројектилима са осиромашеним уранијумом, саопштио је данас високи званичник тог министарства Владислав Болов. Руски тим, који је радио у оквиру међународног програма Фокус, прегледао је земљиште и објекте у 14 градова и локација у централној Србији, Војводини и Косову, а резултати њиховог истраживања још нису објављени, преносе РИА-Новости. Пре петнаест година НАТО авиони су без одобрења Савета безбедности УН бомбардовали Савезну Републику Југославију. НАТО је при том активно користио осиромашени уранијум, наводе РИА-Новости. Коришћене су и касетне и високоексплозивне бомбе, од којих многе нису експлодирале и још и данас су закопане у земљишту. Жртве агресије су често били цивили. Према различитим изворима, током 78 дана бомбардовања погинуло је између 2.500 и 3.500 људи, укључујући и 89 деце. Још 12.500 цивила је рањено. Убијен је и 1.031 војник или припадник полицијских снага, а 5.000 је рањено“.

Није на одмет погледати немачки документарни филм ''Смртоносна прашина''.

Од 1999-те године и бомбардовања, у Србији се открије око 5.500 новооболелих од рака на милион становника, док је у остатку света тај број око 2000 на један милион. Ангелика Клаусен каже: „Код људи који су били непосредно изложени, примећене су промене у хромозомима. А ако вам у крви буду пронађене промене на хромозомима и ћелијама, онда је ризик од појаве рака касније током живота већи“.

И још по нешто. Председник комисије УН која је вршила испитивања степена затрованости и радијације Пека Хависто причао је шта је видео на Космету: стока пасе на затрованом земљишту, деца се играју на сва четири погођена српска тенка, људи пију воду са контаминираних извора, најзад девојке носе огрлице око врата направљене од покупљених зрна ОУ. Та зрна имају изузетан  сјај, и да нису радиоактивна били би племенити метал, зато их и називају сребрни метак. (Кад сам био мали читао сам у стриповима да се вукодлаци могу убити само сребрним метком, на Космету се следећих 3-4 милијарде година неће појавити сигурно ни један вукодлак). Наравно да је комисија на крају написала извештај да нема никакве опасности али је ипак обележила локације и строго забранила војницима КФОР-а да се тамо крећу чак и да користе воду из водовода за личну хигијену.

Ако није ОУ опасан зашто онда на једном стручном сајту стоје следеће инструкције:

- избегавајте места која су бомбардована!

- не сакупљајте плодове и биљке са земљишта које се налази у близини места која су бомбардована!

- не напасајте стоку и живину, нити користите воду у близини могућег загађења, било да је у питању површинска или вода из бунара!

-  забраните деци да се играју у близини места које је нападнуто!

- не обрађујте земљу која може бити контаминирана!

- одржавајте појачану хигијену ако се крећете у близини места бомбардовања!

- никако не прилазите и не додирујте остатке! итд. итд.

Зашто се уопште врши санација земљишта ако ОУ није опасан?

На крају крајева у извештају УНЕП-а стоји следеће:

„Три године после НАТО бомбардовања Југославије, експерти УН су објавили да су открили подручја у којима су тле, биљке, па чак и ваздух контаминирани ОУ. На шест подручја у Србији и Црној Гори откривена је ''распрострањена али слаба'' контаминација''“- наводи се у извештају од 199 страна који се у целости може наћи на: www.postconflict.unep.ch. Даље се каже: „да највећу бригу на дужи рок представља могуће загађење подземних вода.... Квалитет воде се мора испитивати сваке године....'“

Па шта онда прича Хависто? 'Оће нам се са тим Финцима. И она Ренте, патолог, је говорила свашта: нема доказа да су у Рачку људи стрељани али не треба искључити такву могућност. На крају рече да је то њено лично а не стручно мишљење. Па онај Ахтисари што је обећавао да ће Београд бити сравњен са земљом и који нам је донео ''план'' да би српске власти могле да потпишу ''Бриселски споразум''... Ко би рек'о?!? Делују као миран народ.

Ова прича нема краја - то је њена највећа трагика. Ипак је 4,5 милијарде година дуг период. Зато... ветар разноси прашину. И илузије. Прашина може бити свакаква. Илузија само некаква. Некако се надамо да нас је свакаква прашина мимоишла, да тога дана нисмо дисали. А вода? Све тече, све се мења. Никада се не можеш два пута окупати у истој води. У овој, о којој овде говоримо, довољно је и једанпут.

Као што видите, нико не помиње тамошњи живаљ. Доста је што су им дотурили ''демократију'', макар и сребрним мецима.