О МЕНТАЛИТЕТУ АЛБАНАЦА!

Пише: Игор Ђурић

       ЗАШТО НЕЋЕ УСПЕТИ БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ?!

            целу књигу ''КОСОВО-ВЕЧИТИ РАТ'' читај овде          

20.02 2016. године

Осамдесет и неке, пред крај деценије – пре ће бити, отац ми некако дојави да ми је стигао позив за војну вежбу. Дал' су ме звали преко разгласа, Радио Студентски град – да се јавим на телефон или сам имао заказан позив у пошти у Похорској улици, сад то није ни важно, сетићу се. Беспосличарио сам по Студењаку, на релацији  бистро – блејалиште – менза, уз повремене излете по блоковима, у собама где би се намирисала која капљица и које девојче тек пристигло из провинције.

Наравно, био сам љут на оца, цепидлаку, који никада није урадио ишта незаконито против те његове државе и партије. Зашто је уопште прихватио позив, није морао, могао је да каже да нисам ту (што је и била истина) и да не зна где сам (што је скоро била истина). Могао је и да нађе неку везу, па да ме курталише тога позива, како год. Није прошло ни две године како сам завршио војску а они нашли да ме зајебавају са војним вежбама. И, онако сам се једва ''скинуо'' септембра 1987. године, јер је само два-три дана пре краја мог служења војног рока онај Кељменди побио своје класиће на спавању, у касарни у Параћину. Онда су већали да ли да нас пусте или нам продуже служење. Теже ми је било тих неколико дана него читав војни рок. 

     Био је неумољив и доследан, мој отац, као и сви очеви старога кова који су волели мртвог Тита и умирућу Југославију искрено и без икаквог интереса. „Има да дођеш и готово. Немој да ти падне на памет да се играш са војском и да ме брукаш!!!“ – заврши он разговор.

Док сам се лено вукао  из поште у Похорској (ипак се одатле водио разговор) ка Бежанији (смишљајући бежанију) по глави су ми се врзмале разне варијанте како бих избегао ту војну вежбу. У Студењаку се појави безброј „стручњака“ који су ме саветовали у опсегу од лекарског уверења до једноставног неодазивања и скривања по Студењаку. „Толико се људи годинама крије овде што од власти, што од породица, па можеш и ти“ – говорили су ми, а ја сам знао да су у праву гледајући чачанског сликара Цилета, зараслог у косу и браду, који се већ подоста времена крио од своје жене, деце и породице, баш у нашој соби. 
      Јесте да су стеге једноумља попуштале али још увек не беше дошло време када се могло олако зајебавати са војним позивима (са породицом је било куд и камо лакше, наиме, није потпадало под „идеолошки“), мада, како видесмо после, није било ни далеко. Оно што је било изузетак постаде правило. Поумираше нам родитељи, па уместо части прихватисмо дезертерство као матрицу понашања. Наравно, оно се није оправдавало кукавичлуком, што је једина истина, већ политичким ставовима и ''пацифизмом''.

Шта ћу, куд ћу?! – најзад, позајмим паре за аутобуску карту, вечерњи полазак, и за лепињу са кајмаком у некој сумњивој кафани у Ушћу, што је био део ритуала, те право у родно место. Тешио сам се да можда вежба неће дуго трајати, да ћемо се мало зајебавати у локалној школи, те ће нас уз дневнице брзо пустити кући. Пред зору покуцах мајци на прозор, да ми отвори врата. Знала је да сам ја, тако нас је увек дочекивала из Београда а знала је и неки други не би куцали на прозор, те су због њих наши преци дизали зидове и куле а уместо прозора остављали пушкарнице.

Како год, кад мало одспавах, прошетах до Центра, видех се са друговима, попих Пећко пиво наштину, пољубих једну гимназијалку (данас би ме оптужили за педофилију) која ми је невешто узвратила и тако устрептео одох да се јавим на зборно место, у двориште основне школе, преко пута поповске куће. У старту сам видео и схватио да није зајебанција у питању, већ да је ствар озбиљна. У дворишту су чекали паркирани аутобуси, прозивком нас угураше у њих, па правац: у непознатом правцу! Где? Војна тајна. Као да нећемо видети кад стигнемо. Да вас не гњавим детаљима, велика вежба то би, хиљаде нас, са свих страна, с' коца и конопца, ломатање преко Гоча са коњима и минобацачима, по киши и муци, на некаквом Тометином пољу направисмо логор, те уследише бојева гађања минобацачима, итд. итд.

Није све ово ни тема, ни поента, ове приче. Нешто друго је. То је било време, последњи трзаји, када су и Шиптари били укључени у друштво и државне структуре. Тек ће касније некажњено напустити све оно што им није одговарало од државе – обавезе, и задржати оно што им одговара – принадлежности. Те смо тако, и тада, и ми били измешани по четама и водовима, Срби и Шиптари (Албанци, рећи ће неко, али не могу да мењам терминологију, тако смо их звали од вајкада, тако и они сами себе зову). 
      Командир мога вода бејаше један од њих, мислим у чину резервног поручника и он се није много мешао у свој посао али је био доследан у тенденцији и чињењу да олакша што више својим сународницима, на штету нас Срба којих, узгред, у односу на њих бејаше шака јада. Тако смо ми Срби добијали најгоре смене за стражу, најлошију храну, најтеже делове минобацача за ношење на леђима. Неки мученик је говорио: „Нема проблема, ја ћу и даље свако вече на стражу, само немојте да ме будите“. Био је ту и неки чувени Гвозден (опет) из Чачка који је стално понављао: „Пишат' а не прднут' је исто к'о правит' свадбу без музике“.

Али!!!, ми Срби са Космета смо већ били навикли на такве ствари, поготову после 1966. и 1974. године, те нам то није било чудно. Има већ неко време како смо ми изгубили сваку илузију да ће судија Шиптар праведно пресудити Србину, да ће милиционар Шиптар поштено интервенисати у међунационалном спору, да ће тренер Шиптар ставити најталентованијег Србина у тим (а било је и других: Муслимана, Турака, Цигана и Југословена који су пролазили исто као и ми Срби)... Тога није било, то смо сви ми знали, те смо ћутке подносили своју судбу јер смо знали да нема државе иза нас. Јел' вас ово подсећа на нешто данашње?

Ипак, војска је увек била посебна ситуација, због специфичности организације и дисциплине, ту се стварало братство и јединство и кад га другде није било (у мери колико је то било могуће а да буде искрено, и заиста, имали смо увек неке другове из војске а да се нисмо баш сви фолирали). Људски је то: у истој си униформи, исте муке трпиш, са истог казана једеш. 
     Увек је тако било међу свим народима бивше нам домовине, наравно, осим са Шиптарима. Они су се увек одвајали одвојени језичком баријером и својим специфичним обичајима, структуром породице, итд.  Тада вера (религија) стварно није била у питању. Елем, тешко је било допрети до њих у неком позитивном смислу. Овде је ситуација била и компликованија јер смо били резервисти, на вежби, дисциплина није била баш на високом нивоу, али и њих је било неупоредиво више него у регуларној војсци, и командни кадар је био углавном састављен од њих. Није много интересантна ова прича, већ је чувена и понављана. Мени је нешто друго важно а везано за њу и данашњу ситуацију, нешто што желим да подвучем.

Негде пред крај вежбе, искомпликова се ситуација начисто, да ли због жеље Главног штаба да се вежба што више приближи реалном ратовању или због грешке у комуникацији, тек, задња два дана остадосмо без хране у некој недођији, да простите: у вукојебини. И, заиста, увече би чули како вукови завијају у непосредној близини, сад, дал' су се баш јебали или нису, то не знам. Углавном, из нешто резерви, имало је да се дели мањи оброк, следовало нас право ратно следовање: векна бајатог хлеба и нарезак на четворо - по оброку. 
      Поручник, командир вода, требао је да оде до коморе, преузме по бројном стању следовање и да га поштено и равномерно подели. Сасвим случајно сам га видео, кад је он мислио да га нико не гледа, а случај је то учинио да бих данас могао да пишем о томе, како пред излазак из шатора, и пре поделе хране војницима, гура векну хлеба и нарезак у торбу. Мислио сам, ајде, узима први свој део, шта је ту страшно?! Међутим, кад је почео да дели, он прво подели себи и још тројици пајташа део, па настави да дели, и наравно задња четворка остаде без следовања и гладна. 'Ладно их је упутио у комору, вели: „дали му мање“. Наравно, тамо нису хтели ни да чују за мањак. 
      Тако је командир вода украо хлеб од својих војника, зашто не рећи, истина је: последња та четворка бејаху Срби (народ у чијој је правој традицији команда "за мном!" а не "напред!"). Ја нисам био међу њима. Командир вода је јео дупло док су му војници седели гладни (то се никако није могло уклопити са српским војничким менталитетом и кодексом). 

Чинио је то по својој природи, тако васпитаван, мислећи да чини нешто нормално и ништа лоше. Да се шта питао... није важно... то је само једна права линија, једна историјска константа, она се протеже кроз векове и генерације, та сакривена векна хлеба је наставак сведочења Фадиља Хоџе, који је потврдио борачки стаж и пензију Хасану Реми, организатору убиства његовог, Хоџиног, ратног друга Миладина Поповића. То је историјска и људска магистрала коју је газио пушконоша, верни пријатељ и кум капетана и четничког војводе Милића Крстића, Смајил Кадрија Асановић, који га је убио из властите пушке, док су одмарали у хладовини поред Источке реке, док је Милић спавао. На том путу је ходио и горе поменути Азиз Кељменди.

Када говоримо о политичкој мимикрији Албанаца треба имати у виду да су они увек знали како да из постојећег извуку најбоље уколико не постоје услови да се отворено побуне. Тако ће бити и са Бриселским споразумом. Он ће им послужити само као прелазно решење. 

Кад већ помињемо Фадиља Хоџу, ево још једне епизоде коју је описао у својим дневничким забелешкама Добрица Ћосић (''Пишчеви записи'', 1951-1968, стр. 223-224): „Март 1963. После радног времена у канцеларији Слободана Пенезића Крцуна, Фадиљ Хоџа и ја пијемо Рубинов вињак. Мало припити и добро расположени ''национално'' се шалимо... Онда сам се, у разговору, о нашој будућности – шиптарској и српској – обратио Фадиљу Хоџи:

- Признај ми, Фадиље, да ви Шиптари имате овакав план: остаћете у Југославији док се не индустријализујете, урбанизујете и просветите, па ћете онда, као напредан и демократски север, да ослободите и уједините заостали и недемократски југ – Албанију. Ви се сада спремате да Косово претворите у Пијемонт велике Албаније и остварите циљ ''Призренске лиге''.

Фадиљ Хоџа је скочио с фотеље, загрлио ме и рекао:

- Геџо, брате, како ти нас добро разумеш!

Крцун је исколачио очи и српски нас обојицу испратио у мајчину“.

Кад ме ових дана питају о „историјском“ договору Срба и Албанаца (који изгледа да више нису Шиптари, ко што су и Срби постали Косовари) ја им одговорим да никада и ни један споразум неће успети, а да преговарачи не узимају у обзир најважнију чињеницу: шиптарски менталитет!!! Сваки договор ће они обесмислити својим понашањем на терену. Друго, да би један договор био „историјски“ морало би да га потпишу историјске личности а ви сами процените је ли то тако.

- Значи, неће успети?! – питају ме.

- Неће! – кажем ја.

- Због чега? – упорни су они.

- Због векне хлеба и једног месног нареска! – завршавам ја.

- Па шта је онда решење, који је план?

- План је да их све, и ове наше и оне њихове, онако по крцунски и српски отерамо у мајчину и да чекамо.

Онда они дигну руке од мене, говорећи ми да ништа не разумеју, да није ни чудо што је ситуација таква, кад и они што су писали књиге о Космету одговарају овако конфузно и неразумљиво, а, кад ми замакну иза леђа стану да врте кажипрстом око чела говорећи о мени. Ја се и не окренем а ипак знам да то чине, и то са потпуним правом. Као што знам да ме је та сакривена векна хлеба више научила него да сам прочитао стотину књига и хиљаде страница закона које треба донети зарад ЕУ.

   **************************************************************

Тачно два месеца пре потписивања Бриселског споразума, 18. фебруара 2013. године Политика преноси текст у којем између осталог стоји: „Познати холивудски глумац Том Хенкс изјавио је јуче у емисији кабловске станице „Е!” да је Косово одувек било српско и да ће једног дана Срби успети да врате своју земљу. Говорећи о снимању филма о историјату настанка израелске државе, у продукцији Стивена Спилберга, Том Хенкс је упоредио Јевреје са страдањем косовских Срба. „Јевреји су за време Другог светског рата доживели холокауст, а да не говорим шта им се све дешавало стотинама годинама раније. И поред свега тога, никада нису губили веру у своје корене и наду да ће вратити своју земљу, па су се цео један миленијум поздрављали са ’Догодине у Јерусалиму’. Сличан случај имамо и данас када је реч о Косову”, изјавио је познати оскаровац. „На Косову су некада живели Срби, подизали манастире и имали своје краљеве, а онда су дошли Албанци и протерали Србе. Крајем 20. века на Србе су падале и НАТО бомбе, али они и даље не желе да признају да је Косово самостална држава и говоре „Косово је Србија”, попут некада Јевреја, који су се на крају ипак вратили у своју земљу, па можда то буде случај и са Србима”, закључио је Хенкс. Мало је познато да је Том Хенкс православне вероисповести. Грчкој православној цркви је пришао 1988. године, после женидбе с Ритом Вилсон“.

*

Издаја нема везе са идејом, она је повезана са људима које сте оставили на цедилу. Издаја је практична ствар и њу не може учинити човек сам за себе, нити сам по себи, већ искључиво у односу на друге. Отуд прича о идеологији, идеји или становишту, које је неко променом мишљења издао: не пије воду. Издаја увек има дејство на друге, никад према себи. Чак и када промениш мишљење ти не смеш тек тако напустити своје дотадашње истомишљенике и саборце. Мора се пронаћи спортски и џентлменски начин да се то учини, најбоље властитом жртвом. Лако је у сред битке, против надмоћног непријатеља, одједном, од ратника постати пацифиста, али се положај мора држати до последњег метка ако желиш да останеш човек, пошто то твоји саборци очекују од тебе. Пацифиста можеш постати тек кад се битка заврши а ти се нађеш на победничкој страни, јер кад се битке изгубе појава пацифизма није ништа ретко и неуобичајено.

*

Поред тога, често се употребљавају тезе (новокомпоновани митови) о томе да је доста било рата, да је „мудра политика“ вреднија од било какве битке, да је Милош Обреновић својом мудрошћу донео Србији слободу, да је Мехмед Соколовић као потурчењак више учинио за српску цркву и државу од многих војвода српских, итд. Тачно је да је за факта Милошева, Србија наставила ка слободи али је кренула на тај пут и трасирала га за време Карађорђа, и да не би ни било Милоша да није било Карађорђа. Милошеву „мирољубивост и мудрост“ донели су Карађорђеви ханџари. Истина је да се некад више може урадити из потаје, служећи господара, него ратом, али ствари треба називати правим именом. То не важи за слободне народе или народе који хоће да се боре за слободу. То важи само за поробљене народе, оне под окупацијом, када се нема избора. Нека и ови данашњи, на власти и који се боре за власт, признају да је Косово (и Србија) под окупацијом и да тренутно не можемо да се другачије боримо, па да им аминујемо „мудру“ и „рајинску“ политику. Најзад, и преговарати се може само ако се има шта нудити и тражити. „Преговори“ какви се данас воде су у суштини ултиматуми који се прихватају у замену за: ништа! Нема ту мудрости, верујте ми.

*

Једино што ће бити вредно помена, за неколико деценија, када је српска историја у питању, јесте отпор који смо пружили против тоталитаризма и империјализма. Уколико буду постојали Срби, и уколико историја буде некога интересовала. Јесте: то вредно помена ће бити борба коју смо водили. Она је већа од свих европских путева, од свих издаја и продаја. Иако смо изгубили! Па зар нисмо изгубили и на Пољу Косову, па то данас славимо као велику победу. Нико нам не може одузети право на борбу, чак и када нас надјачају. Сваки од нас је издајник и губитник Косова, као што ће наши потомци бити понаособ ослободиоци и осветници. Ништа не могу променити никакви договори и разговори, сем привремених ефеката. Да се разумемо, тако је и са друге стране. Ништа, дакле, није коначно. Све је фарса.

*

Што се тиче самог споразума о Заједници српских општина, о ономе што је Влада Србије предложила, може се рећи да је то преуређен Ахтисаријев план. Почетне идеје су исте, са тим што је српски документ нешто конкретнији, али је и у Ахтисаријевом плану својевремено остављено места за касније корекције и дораде, када су конкретне ствари у питању. У суштини, то је једно те исто. Детаљи се помало разликују. Остаје, међутим, кључно питање целе ове приче: признаје ли Србија Косово као независну државу или не? Иначе, ничег новог овај споразум не нуди од онога што су Срби већ добијали Ахтисаријевим планом. Наиме, тај план је остављао простора за корекције путем закона које је требало донети. Ту лежи замка у коју српска власт тера српско јавно мњење. Ето, имамо неки план, он није најбољи али то је највише што можемо добити, прећуткујући при томе да су Срби са Космета то исто већ добијали од српских непријатеља а такозваним Ахтисаријевим планом. Превера лежи у питању: по чијим законима ће радити српске општине, по којим законима ће судити судије, који печати ће стајати на документима и дипломама? Не можете говорити да неку државу не признајете а са њом потписујете уговоре и прихватате њене законе и њен устав. То је бесмислено. Ово што се ради, преведено на народни језик, је само борба за неку врсту аутономије у оквиру државе Косово, и ништа друго!

*

А, сада, о највећој заблуди целе ове приче. Српски преговарачи не разумеју оно што знају само људи који су живели са Албанцима, па и од њих: не сви, пошто у Влади ми имамо таквих људи. Не разумеју колективни и појединачни менталитет Албанаца, њихове историјске особености, опште народне навике. Не разумеју српски преговарачи да никакви договори и споразуми ништа неће значити албанском народу и њиховим вођама, и да се ни за јоту неће тиме променити њихов карактер и њихове навике. Где год буду могли, они ће и даље терати по своме. Где до сада нису могли, српска страна ће им овим договором омогућити. Албанска колективна свест је вековима грађена на темељима да могу вршити терор над Србима без икакве опасности да одговарају за то. У кратким временским периодима кад им је то било онемогућено они су кукали над својим правима. Људско право за Албанца подразумева да може да кињи и убија Србина. Најзад, не разумеју да је код Албанаца изнад свега, изнад вере, уговора, закона, морала, пре и после свега: Албанство! Они томе подређују све, не бирају средства и начине како да допринесу да се Албанство претвори у Велику Албанију.

Уколико се потпише некакав споразум он ће у својој практичној примени личити на ситуацију после првих значајнијих уставних промена у СФРЈ, а када је Космет у питању. Има још примера из скорије прошлости: споразум о прекиду борбених дејстава пре доласка ОЕБС-са 1998. године, (када су Албанци одмах заузели положаје које су напустили Срби, супротно споразуму), договори из Куманова, Резолуција 1244, итд.

Али, да проанализирамо тај Устав из 1974. године (који је, мора се признати само финални производ нечега што се деценију пре тога крчкало), то јест, како су га Албанци у пракси примењивали? У СФРЈ, то јест у СР Србији, Албанци су добили највећи степен аутономије, до тада виђен у свету. Добили су, не само загарантована права, већ практично државу у држави. То је био јединствен случај у историји законодавства, време када је покрајина држала у шаци републику. Имали су сву власт у рукама: законодавну, судску, извршну. Пошто су вековима пре тога на силу мењали етничку слику Космета постали су већина и кроз институције су могли да остваре сва своја права и потребе. При томе, никада нису водили рачуна о својим обавезама. Требало је само поштовати Устав и законе, требало је обезбедити безбедан живот за све грађане.

Какво је то било извргавање руглу правне државе знамо најбоље ми који смо то осетили на својој кожи?! Албански милиционери су „видели“ само оно што им одговара, тупим погледима би слегали раменима када је требало ухапсити албанске злочинце и још тупљим осећајем тукли српске ухапшенике. Судије су судиле по систему „људ ћовек“ и „маљи деца“, и „то што прићаш је српски национаљизам“. Убијали су наду и трошили снагу Срба да се изборе са институцијама како би добили правду, ништа више. Понекад је више болело што су нас правили будалама наочиглед свих, него сама учињена неправда.  Наставници су држали предавања из уџбеника Републике Албаније. Чак су и српски уџбеници бивали преправљани. Њихови функционери, нижи и они највиши, су једно мислили, друго причали а треће радили. Лагали су безочно и о свему. Игнорисали су законе, уништавали људске животе. А, на папиру је све изгледало идеално.

Свесно су рушили државу коју су требали да бране. Цинички би се смејали невољи неког Србина којег туку и отимају му муку а после би на суду сведочили како је Србин тукао њих. Тако су оптужили, сада покојног, Ђорђа Мартиновића да се 1985. године ''само-повредио самозадовољавајући се'' и да га никакви Шиптари нису напали. Можете ли замислити безнађе тамошњег српског живља после оваквих изјава и ставова? Силовали су девојке и жене, па би после на суду доказивали да је то било добровољно, или уопште не би ни хапсили силеџије, а кад би већ морали онда би исте проглашавали лудим или ментално заосталим. Тако је Фадиљ Хоџа изјавио, у новембру 1986. године, на неком ручку резервних војних старешина у Призрену, а поводом догађаја у коме су Шиптари покушали да силују српску девојчицу у школском клозету основне школе Вук Караџић у Приштини, „да би требало отворити куплераје и кафане са не-Албанкама где би Албанци могли да се празне и испуњавају своје сексуалне жеље“.

Своје сународнике који су били искрени у својим намерама да живе у миру и слози са Србима изопштавали су из своје заједнице, неретко и убијали. Уништавали су усеве, секли шуме, крали стоку и увек би починилац остао непознат. Чак и када би оштећени Срби знали ко им чини штету, углавном би игнорисали те пријаве, правили би их будалама, неретко осуђивали због верске и националне нетрпељивости. У записнику би писало једно, ван тога, у четири ока, прећено је и саветовано да се иде са Косова. Тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, у свом извештају Синоду пише следеће: „1. април 1967 - 1. април 1968. г. Поред свију других тешкоћа, сваким даном нам је све теже очувати своју (црквену) имовину. У последње време, окомили су се околни Шиптари на шуму ман. Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка. Само у току месеца априла т. г. ЕУ Одбору упућена су четири дописа из Дечана о уништавању манастирске шуме. Док ове зиме власти нису дозволиле да манастир у својој шуми сече дрва наводно док се не реши спор са Шиптарима који у последње време тврде да је то њихова шума, дотле су они посекли 11 дебелих греда дужине 8-10 м. и 123 комада тањих, само што се пронашло и избројало. Усред дана 18-V-т. г., у 2 ч. по подне, игуман с братијом затекао је три Шиптара у шуми са већ натовареним колима греда и још 5 посечених крај кола. Пријављени су милицији. Дан раније, једна група малолетних Шиптара од 14-16 година, неким оруђем су прокопала камени оградни зид око манастирске економије, дебео 60 см., и начинила отвор пречника 80 см. Да ли у циљу крађе, или у циљу узнемиравања и досађивања у смислу савета који нам често упућују: ,,Ако вам се не свиђа - селите!", или и у једном и у другом, ко ће знати? Слично је и са шумом ман. Гориоча где усред дана долазе са 4—5 кола, секу и возе. Жалбе Општини и милицији не помажу. За све то жалили смо се Покрајинским властима, но без успеха...“.

Тако је отприлике и у кратким цртама изгледало поштовање Устава из 1974. године и закона од стране Албанаца. У то време, када је безбедност у питању, ипак је било колико-толико боље него што је то данас случај. Постојале су републике и федерација, ЈНА и савезна милиција, какве-такве. Можете ли онда замислити како ће они поштовати споразуме и договоре у време када је питање живота и смрти тамошњих Срба у њиховим рукама? Сетите се да су шиптарски медицински радници у Пећи стављали гипс на прострелне ране деци из Гораждевца а да би прикрили шта се тамо догодило у августу месецу 2003. године?! Албански лекар из Приштине који је писао први извештај са обдукције убијених жетеоца из Старог Грацког написао је у истом да су се Срби међусобно поубијали јер су били пијани. Добрица Ћосић је написао у свом дневнику 1985. године (Пишчеви записи 1981-91, стр. 140): „Једне ноћи позвао ме је непознат човек да изађем из куће и одвео ме до Железничке болнице, да видим Србина из Клине, коме су Шиптари силовали десетогодишњу ћерку. У мраку, шапатом, гледајући у бетон, испричао ми је мученик како је своју девојчицу носио од болнице до болнице, од амбуланте до амбуланте по Косову, и ни у једну болницу ни у једну амбуланту нису је примили, све до Врања“.

Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну из затвора (аутобус Ниш-експрес)?! Сетите се да су десетине сведока против припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио (случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока када треба осудити Србина (случај Милошевића, или најновији случај Оливера Ивановића). Није, дакле, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?! У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да заврше шта су започели још одавно, сво време не поштујући нити један закон, нити један договор. Само су силу понекад знали да испоштују.

Ништа од тога неће функционисати. Срби ће се мало играти избора и аутономије, за спољњу употребу. И даље неће моћи слободно да се крећу, и даље ће их премлаћивати и пљачкати, и даље ће бити грађани седмог реда. Албански младићи ће шамарати те будуће српске полицајце, и баш да видим тог судију Србина који ће осудити Албанца. Једина новина ће бити што ће од тада и Срби северно од Ибра бити у истој ситуацији, а до сада то нису морали, држали су своју судбину у својим рукама. Сада им је и то одузето. Одузела им је то српска власт. Србија ће све више и више напуштати Космет, спроводећи нове и нове захтеве из Брисела, а зарад чланства у ЕУ, а Приштина ће све више и више преузимати власт тамо где је до сада није имала.

Тај споразум, сада је већ јасно, не значи ништа по питању пријема у ЕУ, јер су већ постављени нови захтеви. Будала је онај који мисли да ће уопште бити разговора за пријем у ЕУ док фактички и коначно не признамо Косово као независну државу. Понављам, ко год мисли другачије, тај, или будала која ништа не зна, или је плаћен да обавља прљаве послове. Овај споразум, евентуални, треба превести на језик који народ разуме: он није ништа друго до начин да се демонтирају наше институције на Космету а што је до сада био један од главних услова за датум и преговоре. Споразум је само друго име за растурање институција државе Србије на територији наше покрајине. Тих институција нема много, али их није ни мало. Негде функционишу релативно добро, негде су само симболично представљање Србије. Али су трн у оку и сметају ка коначној независности Косова. Кажем, оне не раде бог зна како тамо али су симбол српског непристајања и српске државности. Уосталом, да не сметају не би оволико тражили да се демонтирају.

Никакав споразум са Приштином, а то је главни проблем, неће заживети на терену. То је оно што не знају, или: неће да знају, преговарачи у име српског народа. Албанци ће потписати све што од њих буду тражили њихови господари са запада али то неће после поштовати, баш као што ни ови, њихови господари, не поштују Кумановски споразум или Резолуцију 1244. Било би сувише лепо и нестварно, чак идеално, да су баш ови људи ти који ће учинити нешто спектакуларно добро у вези Космета. Немају они капацитета за то. Они ће решити проблем Космета због датума и сличних глупости. Али ће га решити на нашу штету. Само, нама не треба решење. Нама треба ослобођење. Или, макар подела, са којом би се ослободили Албанаца, додуше уз територијалне губитке. Два добра, наиме, ретко иду заједно.

Ево, и сад нас замајавају по истим рецептима од раније: ови наши, као, нешто нуде а Албанци одбијају, мрште се и траже више. Натезаће се тако неко време, запад ће као  посредовати, чинећи нам се пријатељем, а ми ћемо на крају бити „пресрећни“ што су Албанци прихватили нешто да потпишу, и то ће се представљати као велика победа наше политике и дипломатије. (Тако ће се, на пример, решити проблем акумулације Газиводе или планинског центра Брезовица). Кренуће, убрзо након тога, демонтирање српских институција на Космету, на тај начин што ће се прекинути финансирање, а са самом имплементацијом споразума ће се отезати јер ће бити потребно донети много пропратних аката и прописа. На крају ће се једнога дана наоружани Албанци стуштити на север Косова, логистички и војно помогнути од НАТО-а, и тиме ће бити прича завршена. Додуше, само за неко време и привремено, као и свака друга прича везана за Космет.