АТЛАНТИДА
Борислав Пекић
Освалд Шпенглер, Пропаст Запада:
Цивилизације су најспољашњија и највештачкија стања до којих може доспети једна виша врста људи. Оне су свршетак. Оне долазе после постојања као нешто што је настало, после живота као смрт, после развитка као кристалисање. Оне су - крај...
Тражење
Атлантиде, по Пекићу, јесте тражење земаљског раја. Ако постоји Еден (ако је
постојао, да ли Рај може нестати?) онда је он тамо где је ''скривена''
Атлантида. Или је све то фикција, како рече Пекић цитирајући Аристотела: „Платон је измислио Атлантиду, па кад више
није знао шта ће са њом, онда ју је потопио“. Тако то увек бива када је Рај
у питању: никад човек није начисто и то је најјача сугестивна снага идеје о Рају
и Паклу. Ту негде, наравно, треба тражити и сакривену вечиту наду у постојање
живота после живота.
„Можда је уметност дубљи депо меморије од људског
памћења а имагинација у трагању за истином кориснија од научне уздржаности“.
Уметност
јесте, без ''можда'', највећи извор из кога се црпе сазнања о претходним
траговима људског битисања на овој планети. Трагови старих цивилизација јесу
трагови уметничких покушаја, и то оних најбоље могућих у том времену. Шта су
древни остаци којима се данас диве туристи до уметничка дела архитектуре,
сликарства и нешто мање писаних трагова.
Када су српски народ и његова историја у питању, горе наведена Пекићева мисао у целости
је тачна. Да није било народне поезије и прозе,
не би постојало ни интерпретације српске историје. Историја је описана кроз
песму. То јесте сећање, сећање које се брусило и преносило са колена на колено,
у виду уметничког дела: народне поезије. Песма није само одржавала, песма је и
чувала. Чувала сећање, писала историју. Нисмо ми Срби нити први, нити
специфични, по томе, али смо свакако добар пример да је уметност најважнија
тековина једног народа у времену и простору.
Отуд,
можда је трагање за Атлантидом, трагање за уметничким траговима који доказују
постојање и континуитет. Можда је уметност најближа Рају. У човеку, ако је Рај,
јер постоје тврдње да су и Рај и Пакао унутрашња људска стања, онда се и једно
и друго кроз човека испољава у уметничком. Трагање за Атлантидом је онда
трагање за оним што је у човеку духовно повезано са уметничким. Како објаснити
потребу човека да се изражава на начин који није свима јасан и доступан? Чему
та компликација? Чему тражење и тежња ка уметничком изражају, ка нечем што се не
да лако дефинисати, описати, најчешће ни: видети? Зашто тражимо Атлантиду?
Зашто пишемо песму? Да преваримо историју. Да преваримо Ђавола? Или: да
спознамо шта нам се дешавало, како смо доспели ту где јесмо и да победимо
Врага?!
„Цивилизације су пропадале зато што никад успешно
нису решиле загонетку елиминисања својих отпадака. Духовне су отпадке
депоновале у обичаје, нарави, подсвест потомства; умне у историју; физичке су
сахрањивале под земљу. Умирале су у властитом ђубрету, уместо да, као природа,
од њега живе“.
Да. Ми
ћемо се удавити у сопственом ђубрету. Било које врсте. А природа од тога живи.
То је Пекић. Провуче велику мисао, онако успут, круцијално важну, а уопште се у
перу не прави важан. Само, мала контрадикторност, не Пекићева већ општа, неки мисле
да је и историја ђубре којег се треба решити да би народи живели срећно. Тврди
се да историја, поред религије, изазива и дан данашњи највећа крвопролића и
злочине. Видите, духовне отпатке, по Пекићу, цивилизације нису депоновале у
уметност, већ у обичаје и нарави, што се опет сведе на историју, личну историју
- памћење народа, породице, појединца. Умни отпаци су историја. Нису духовни.
То је зато што интерпретација није ствар духа већ ствар ума и образовања. А
опет, образујемо се на основу интерпретација написаних у разним књигама. Не
образујемо се читајући песме већ учећи историју. Историју, коју најчешће,
различито пишемо и тумачимо. Онда, да трагање за Атлантидом, можда, није
трагање за истином?
„Оригиналност је политичару корисна колико и рупа у
глави. Од оригиналности у политици скупља је једино безумност, оригиналност
доведена до њене природне границе. Да би некажњено био оригиналан, политичар
мора бити свемоћан, мора бити Хитлер или Стаљин“.
Атлантида
је визија пропасти цивилизација, било којих. Међутим, она је и критика
садашњости која претходи успону и паду ове цивилизације. Подела на роботе и
људе, при чему су роботи већина човечанства у садашњем облику а људи тек шачица
одабраних, подела је на уметнике, ствараоце и филозофе са једне стране, и, са
друге стране, остатка човечанства. Увек је, и данас, мање људи, много мање у
односу на роботе који су дужни да раде,
нису само дужни већ за друго и не знају, да подлежу рутини коју свако време и
свака цивилизација поседују и која је гарант очувања система. Они који се
исказују кроз много рада а ни мало стваралаштва јесу роботски део цивилизације.
Људе представља онај мањи, стваралачки део.
Игор Ђурић
Нема коментара:
Постави коментар