Драгош са
пушком корача по мекој шумској земљи. Буковик хладни: буче. Испред њега
тетурају два младића, два његова вршњака, рукама на леђима жицом повезаних.
Дроњави и унеређени, чини се да су већ престали да буду људи, те су само сенке
које треба рафалом побрисати. Нема ничег достојанственог на њима, све одаје
голи страх и паралисаност од њега. Немају снаге ни за шта, па ни да до краја
схвате шта их је снашло. Као у бунилу, у сну, они корачају а као да неко други
хода. Мисле да се то догађа неком другом, да сањају. Слика је болно проста,
језива и људски прљава. Сви ћуте. Не знају шта би један другоме казали. У
грудима им тешко: свима. Овима што знају да ће бити убијени свакако је теже.
После неког времена, тишина умуче, наста прича, да се чује, монолог са
амбицијама дијалога.
- Пусти ме, болан, никакве везе ја нема са овијем
ратом и погибијом. Ја сам вазда са Србима добро бијо и живјео – огласи се
Бошњак.
Драгош ћути. Држи пушку на готовс и ако му тако
крвнички везани не могу ништа.
- Ја сам, болан, насил'у мобил'сан. Покупило ме у
кампу за избјеглице. Прво вријеме нијесам ни мрд'о искуће. Комшије Срби копали
ровове, ја им помаг'о, воде доносио. Држали стражу поред моје куће, по цијелу
ноћ моја им матер кахву кувала а ја шњима сједео.
- Па што онда оде од куће? – огласи се Драгош, газећи
по том лишћу у буковој шуми, ходећи полако низ поток, као што газише и ходише и
двојица осталих, само незграпније због руку везаних на леђима.
- Дођоше, болан, једнога дана комшије, добре комшије
Срби, па веле: беште ако вам је глава мила, намерачили се на ваше овце и стоку,
све ће вас побити а ми вас штитит' не меремо јер је то војска ћетнићка из
Србије, никога не слушају. Бјеште, да вам не носимо крв на души. Глава је
важна, биће оваца, ко и вазда што је било.
- И шта би са стоком?
Бошњак ћути. Млад је али је нешто научио за време
овога рата. Не сме да каже. Драгош зна ко је покупио стоку. Они, баш они, који
су се кобајаги бринули за комшије и упозоравали их. Шта ће четницима из Србије
овце. Они су тражили нешто друго.
- Немој ме, болан, убит'- понављао је и даље, више за
себе, па би повремено додао – А, немој ни њега.
Хрват је ћутао.
- Неког морам – тихо изговори Драгош.
Ходали су и ћутали, чуло се само шуштање мокрог лишћа
под ногама, по неко би пао, између тога само: „немој ме убити“. Драгош се већ
мислио докле да их води. Доста су одмакли, и много више него је планирао. Шта
има да иде у недођију, кад у логору сви знају где је пошао. Али је настављао
даље јер није био начисто шта ће урадити?! Да одагна мисли, проговори:
- А ти усташо ћутиш?! Јеси ли тако ћутао док си клао
српску нејач?
- Никад нисан бија усташа, ама, за тебе ћу бит'. Кад
се већ мрије да умрим ка човик, јел'.
- Не плашиш се, кобајаги?
- А враг те однио, плашин се но шта, а знам, која ми
корис' од тога. Убићеш нас обојицу, само се сад играш са нами.
- Имаш муда, можда те пустим.
- Имам, болан, и ја муда, вјеруј ми, имам – рече
Бошњак.
- Ма курац ћеш ме ти пустит. Не би ти бија ту ди јеси
да си спреман човик бит'.
- 'Де сам то ја?
- Са зликовцима, ето. Доша си овде убијат е не
прашћат.
- Пусти болан, немој га љутит, шта је човјек крив –
покушавао је Бошњак да смири ситуацију.
- А, ти, који ћеш курац ти овде, из Далмације или
одакле већ?! Ти као јеси на своме. Ја јесам, мој је отац рођен овде.
- То је друго, ја сам дош'о бранит' а ти нападаш,
ето.
- Кога да браниш, Србе.
- Хрвате и остале.
- Видео сам како се ви браните, много одбрањених са
пререзаним вратом, видох.
- Ја нисам, ама, шта ти знаш о томе?!
- Е, па вараш се усташо, знам све - рече Драгош.
- А, видићемо ћето, видићемо на крају ко колико
знаде.
Најзад је Драгош био начисто: нити зна где иду, нити
шта ће даље бити. Да убије неће – то је решио. Али не због та два невољника,
већ због оне свиње у штабу. Доживљавао га је горе него ове момке ту. Неће он
њему одлучивати о томе шта ће радити и кога ће убити. После Дамире, свакако не.
Али, шта ће после бити?! То није знао. Ако не убије – убиће њега. Повратка му,
дакле, нема. Можда да лаже да је убио, већ је добро домакао, нико неће имати
воље да долази и проверава?! Провериће, сигурно оће. Шта брига ону вуцибатину,
послаће некога. Или је можда већ добрано пијан па ће заборавити. Тај не
заборавља кад је крв у питању.
Мада, најлакше би било да их ту одмах убије обојицу,
те да се врати. Једног само, сигурно неће, онај зликовац му је то хтео
наместити, да пусти једног. Једног да убије
а други да остане жив и сутра сведочи о убиству. Та мрцина га мрзи још
од првог дана, још од онда кад је стигао. Мрзи га из баналног разлога. Мрзи га
гегула јер је Драгош из Београда.Толика будала Драгош није био. Да, да их
убије. Неће му бити ни први ни последњи, мада би му били први овако везани и
немоћни, ту је онај био у праву. До сада је убијао углавном у акцијама у које
је ишао сам, јер подршке у јединици није баш имао по том питању. У праву је
овај Хрват, мисли се Драгош: „Да сам хтео бити добар не би био подређен оном
зликовцу тамо“.
Нема коментара:
Постави коментар