BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

петак, 16. март 2018.

БИО САМ ЈЕДНОМ У ЊУЈОРКУ - О Америци, Американцима и осталој боранији...



ЧИТАЈ ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ

„Послеподне био Драган Бабић који у Њујорку живи са славном шведском глумицом Лив Улман. Драган је бистар, обдарен, силовит човек. Имам утисак да је несрећан, покошен носталгијом за Београдом. Из његовог угла и с осматрачнице тог слоја људи са којима се он дружи и живи, Америка опет личи на слику коју смо и ми о њој успели да добијемо. Мере и вредности у овој земљи, са свим оградама које интелигентан човек поставља пред сопствене судове, неприхватљиве су за духовно биће Европљанина. За Америку ми само можемо да кажемо: Дођи, види и иди“.
Мића Поповић, Дневник из Њујорка, 15. јануар 1981. године
 *
Приводим крају читање књиге Мит о ђаволу Џефри Бертона Расела. Од најстаријих религија и цивилизација па до данашњих дана он покушава да проникне у тај мит (ето још једне заблуде чим говори о миту а не о ђаволу самом) углавном лоша књига коју читам у право време. Ако треба тражити данашње идеално станиште ђавола онда је то свакако Њујорк. Град са свим својим тунелима и мрачним местима, са скупоценим зградама од мермера, град коме се богатство, разврат и криминал не могу измерити, град који никада не спава, савремена верзија Содоме и Гоморе, град који има више пацова него људи - то је град за ђавола.
*
Од када сам овде, а ево има већ неколико седмица, да вам кажем: поштено се не наједох. Или ја брате једем погрешну храну. Без укуса је и мириса (осим кад се поквари). Добро изгледа, лепо је упакована - али ништа не осећаш док је конзумираш. Нема ужитка, финеса, перверзија. Јести овде и јести у Србији - исто је и што и - мастурбирати овде а водити љубав у Србији. Само што би овдашња онанија била пропраћена уз нешто бољу порно продукцију. Код нас у Србији се барем зна, начисто је: или имаш, или немаш да једеш. Али кад имаш онда је то као вођење љубави са женом из снова.
Пијење је нешто друго: вискија, пива и сокова има на стотине врста и сви су укусни. Ал' немају времена да пију, јеби га.
Временом сам пробао доста кухиња и силом прилика се навикавао на неке од њих. Тако сам на паузама за ручак јео заслађену кинеску свињетину, арапску пилетину мешану са поврћем и гирос који су они држали за свој (и Грци га држе за свој), јапанске варијанте сирове рибе популарно назване суши, морских салата од хоботнице, шкољки и шримпфа, крваве америчке бифтеке, пице и пасте, мексичке папричице у разним прилозима и сосевима и неизбежне пико'л краставчиће које ми овде зовемо барени кисели краставци - али сам се хранио и ћевапима у Босни, сувомеснатим производима код Мунћана и бурека на Форесту (уз неизбежно домаће кисело млеко).
У ћевабџиници Босна уоквирена слика неке џамије а испод пише да су је срушили Срби у време последњих ратова. Зато сам Мексиканцу који пече ћевапе за сваки случај говорио а да би заметнуо траг: ''валахи су прахво добри, ко халва слахтки, шућур Алаху'', а он ми одговарао ''si, si...''.
*
Разговарао сам и са једним љубазним Јеврејом, Пересом, у  лифту. Пита одакле сам? Када је добио одговор затим пита је ли рат готов?
''Јесте, хвала Богу'', одговорим ја.
Хвала Богу.
Да му не останем дужан и ја њега питам за рат у његовој постојбини:
''Тамо никада не престаје'', одговори ми, мада сам приметио да је остао недоречен, као да је и он на крају хтео да дода: хвала Богу'.
Онда ми се десила и неприлика на вратима лобија јер нисам могао да нађем кључ од празног апартмана за агента који издаје станове. Водио је неке Индијце у жељи да им ували педесет квадрата за око 3000 долара месечно. Кад је чуо мој енглески Индијац је подозриво и са пола гласа рекао агенту:
''Rashan!?''.
Агент му је одговорио:
''This s New York'' - у смислу: немој да бринеш има свега и свачега.
А шта је заправо Њујорк?
Град који никада не спава? - да јесте и то.
Светски центар економске и сваке друге моћи? - наравно и то.
Центар света кад је култура и уметност, па и мода у питању? - да свакако.
Све је Њујорк то и много више. Њујорк је свет. Цео свет са својим репрезентативним узорком на једном месту. На једном острву, јер све се то налази у ствари само на Менхетну. Остали делови Њујорка служе само за спавање сиротињи раји или богатој фукари, зависно од тога који је део града у питању. Почетком 17 века Менхетн су од Алгонкин Индијанаца купили Холанђани (кникербокери) за 24 четири долара, наиме на толику суму су процењене перле и огледала које су дали уместо новца. Због тога се овај крај у почетку звао Нови Амстердам. Последњи холандски гувернер Питер Стивенсат потписао је 1664. године предају града у руке Џемсу, војводи од Јорка. Град је због тога променио име у данашње: Нови Јорк.
Енглези су 1783. године окончањем рата за независност дефинитивно изгубили град који је неко време био и престоница. Њујорк је град који данас има између осам и девет милиона становника. Колико стварно има? - то нико не зна јер свакодневно овде људи нестају и појављују се. О илегалцима који сви личе међусобно ко јаје јајету не вреди ни говорити. Само викни гласно на улици: ''Хоѕе!!!'', и педесет људи у твојој непосредној близини ће се окренути. Извириваће из аутобуса, из локала, из подрума, из канализације...  Кад смо већ код статистике а ако је веровати др. Вилијему Сангеру и његовој Историји проституције 1858. године у Њујорку је живело приближно око 700 хиљада становника. Од тога броја проституцијом се бавило око 7860 углавном жена. Крајем тога века је већ је било око 50.000 курви у Њујорку. Колико их данас има, то заиста нико живи не зна?!
Њујорк се налази на 6 метара надморске висине. Састоји се од следећих општина: Manhattan, Bronx, Brooklyn, Queens и State Island.  Њујорк зову још и Велика Јабука: Big Apple. Њујорк се налази на ушћу реке Хадсон (Hudson river) у Атлантик. Она је добила име по Хенрију Хадсону (Henry Hudson) који је са својим бродом Полумесец (Half Moon) 1609-те године први истражио ту реку. Тренутни градоначелник јесте Michael Bloomberg. Један од градоначелника био је и Fiorella La Guardija по коме носи име један од два њујоршка аеродрома. Други носи име по убијеном председнику Кенедију. Дакле, и Американци су убијали своје председнике. Један црнац је хтео да се покаже информисаним и духовитим па ми је рекао: ''Ооо.. из Србије, ви убијате своје председнике'' (мислио је на Ђинђића). ''Да'' - рекох му - ''убили смо Линколна, Кенедија, Мартин Лутер Кинга и многе друге''. Тај мамлаз ми се више није јављао. Мислим да су Американци убили своја четири председника: Абрахама Линколна – 1865., Џејмса Гарфилда – 1881., Вилијема Мекинлија – 1901. и Џона Кенедија – 1963., али су успут још пуцали или припремали атентат на једанаест председника.
Њујорк је 1630. године имао 300 становника. Имао је и једног црног градоначелника: David Dinkinsa. Најзад Њујорк има око 500 галерија, 150 музеја и преко 100 позоришта. Пре помињани Кип слободе (где су ми одузели бритву, матер им) изграђен је као поклон од Француске 1886. године и ако ћемо поштено он се не налази у Њујорку него у Њу Џерзију. У Њујорку је најзад и седиште Уједињених нација на East riveru које поред политичке важности доноси и велике приходе граду.
*
Амерички песник Витмен је мане америчког човека овако набројао и поређао: похлепност, ексцентричност, фриволност, одсуство моралне савести, ексцеси индивидуализма...
*
У Америци је најстроже кажњиво и права је јерес иступати са позиција расизма, јавно пропагирати или позивати на међунационалну или међурасну нетолеранцију, не дај боже, мржњу. На такве се, којих ипак има, обруше и закони и јавно мњење. Међутим (увек има неко ''али'' што женама срећу квари) САД су једина или макар једна од ретких земаља на свету где се расизам свакодневно спроводи у пракси и то некажњено и као неписано правило којег се сви придржавају. Да, управо тако: тихи али свеприсутан и те како уочљив и од никога јавно признати расизам.
Пробајте, под условом да сте црн, чоколадни или жут, да се уселите у искључиво бели, поготово, јеврејски крај?! Можете имати милионе долара: џаба. Обашка што такву жељу нећете ни имати па ће те и ви као расиста тражити крај у коме су од ваше феле. Никада нећете моћи да купите стан или кућу у крају који не одговара вашој боји коже, раси или религији. О упису детета у школу можете само сањати: о томе се филмови снимају кад се деси штогод слично.
Говорим о богатим људима и богатим квартовима. Сиромашна и тек пристигла досељеничка и емигрантска фукара тражи најјефтиније па се самим тим и меша са овдашњом домицилном фукаром и то су једина мултиетничка и мултирасна насеља. Међутим, и ту се врши сепарација колико је год могуће, макар од зграде до зграде. Ту се додуше банде и гангови разликују по раси и боји коже, остало је мање више измешано.
Верске разлике и конфронтације су куд и камо мање изражене. Ипак, људи овде нису оптерећени религијом као у Европи, поготово на Балкану. Ту се не праве разлике, мешају се, друже се, важно је да је боја коже иста, жене се, удају се, јебу се – све редно. Кад је пак раса, то јест боја коже у питању, е, ту је сасвим другачија ситуација. Али да се не понављам. Не мешају се по квартовима, авенијама, зградама и школама (осим ако не морају, то јест, ако су фукара). Бели, црни, жути, црвени, чоколадни не желе да живе једни поред других ако имају услова за то; једини услов који им омогућава те услове јесте такође у једној боји: у зеленој боји!!! Боја доларске новчанице. Што више имаш зелембаћа то мање имаш других боја поред себе.
*
Моја садашња ситуација и окружење подсети ме на једну Павићеву причу из романа Предео сликан чајем. То је она прича о професору математике у Сибиру и њему сличнима који су крили своје праве струке и идентитете бежећи од власти него су радили као чистачи снега и слично. Па кад су их послали на курс описмењавања испало је да је на том курсу све научник и академик, а да их писмености учи једна полуписмена партијска учитељица. Та прича може бити парадигма данашње позиције људи из сиромашних крајева у Америци. Само што је у Русији тада владала сила а овде влада долар. Учитељице су и у једном и у другом случају глупе и неписмене.
У ходницима ГМ-а и свих других богатих зграда, са мном и контејнерима раде лекари, инжињери, професори, економисти... Учини ми се као да понекад чујем како ходницима одзвања хук: ''...Планкова константа... Планкова константа...''. А ми као Солжењицинови зе-кови бауљамо кроз ходнике под земљом. Не, ми овде нисмо утамничени судским пресудама (или без њих: голом силом), ми можемо изаћи напоље кад год хоћемо - отуд је поређење са гулагом неумесно. Али, ако одлучимо да изађемо (и тако себи докажемо своју слободу): шта ћемо сутра јести, чиме ћемо платити рачуне и кредите, школовати децу? Тако је свуда - рећи ће неко. Не, нигде није као у Америци.
*
Људи овде нису срећни и то је највећа дилема у мени кад размишљам о даљим плановима. Многи нису ни несрећни али каква је то сатисфакција кад ниси ни срећан него си равнодушно без тог осећања, и једног и другог понекад. Стварно, овде нико није срећан. Задовољних има, срећних нема. Има ситих али срећних нема. Има богатих али срећних нема. Људи се смеју или другима, или на силу - не смеју се ради себе и среће. Нико није распевано и срећно расходан по улици. Сви су троми и у ходу тужни и уморни. Ни деца нису распевана и срећна: имају скупе играчке и најчешће покушавају да живот и осећања замене са њима и брдом калорија готове хране.
Па се ја питам: могу ли са својом породицом бити срећан у мору не срећних људи (''не срећних''- одвојено, у смислу одсуства среће а не присуства несреће)? Старе жене из мог краја често су у својим наивним и безопасним сеоским оговарањима користиле фразу изреку која гласи овако: СВЕГА ИМА, САМО СРЕЋЕ НЕМА. Е, то је дефиниција за којом трагам када хоћу да дефинишем живот у Америци: ''свега има, само среће нема''.
Амерички филозоф шпанског порекла Џорџ Сантајана писао је: ''Али, откако је демократија отворила слободан приступ у арену laissez-faire – индустријализма под мотом ''само граби'', свака душа мора да муке мучи у том свету захукталога и запенушанога успињања и отимања, и ни један човек не може више да буде задовољан''.

          *
Овде се треба веома брижно и опрезно чувати да околина и време не учине од тебе конфекцијског идиота (чему су иначе веома склони, мисли се на околину). Одмах на улици препознајеш Европљанина који то жели и да остане. То је човек укусно обучен, некад и класично али то још више доприноси шмеку, са складно изнијансираним бојама и привлачним материјалима. Жене које нису одавде и немају намере да остају дуже, носе квалитетну али неупадљиву обућу и не можеш их видети, као овдашње, у скупом и фирмираном комплету са све патикама на ногама. Жена из Европе претрпеће зарад своје лепоте. Жена из Америке неће, скинуће патике и обући штиклу тек кад уђе у канцеларију.
Ако им се пустиш, после одређеног времена постанеш конфекцијски идиот: не разликујеш се по свом неукусу од осталих на улици, не представљаш више свој карактер, афинитете, став и духовни статус кроз своје одевање, јер више ниси личност него си кретен па је самим тим и небитно како се облачиш. Да, то тако у круг иде.
*
Америка је све мање бела земља. Не постаје ни скроз црна али свакако значајније тамнија. Ваљда то космичка правда и Аристотелов непокретни покретач враћају бумеранг освете за оно што је учињено црвеним домороцима и црним робовима. Шта по том питању мисле и раде планери који су дугорочним стратегијама већ уредили добар део света по својој мери – то не знам. Али да су оманули у свом дворишту то је више него очигледно. Веома брзо ће се суочити са чињеницом да су белци у Америци мањина.
*
О правим Американцима и њиховом духу каубојштине?
Добар део правих Американаца има у себи усађен тај дух: дух каубојштине и вестерн легенди. Тај манир је заступљен и у функционисању друштва. По томе, они воде рачуна ко ће први да потегне. Има неке фер игре у томе. Мораш да чекаш да твој противник први потегне а да онда ти будеш бржи од њега. У томе има и практичних момената: ако се докаже да си тако урадио и кад ''убијеш'' неког не одговараш јер си то учинио у самоодбрани. Зато треба бити брз и по могућству, да се атлетски изразим, ући у пуцањ.
Хоће они и игру један на један, хоће фер надметање, такав им је уосталом и спорт, таква им је економија, школство, тако су и добављали земљу за себе на дивљем западу (сви у равној линији, чека се пуцањ као знак за старт па ко први стигне тај и бира или караваном у дивљину па шта ти Бог да), хоће да учине подвиг, да без икаквог разлога помогну другоме. Хоће и све супротно од овога, али ко то неће?!? На жалост о том духу каубојштине и њиховог поимања надметања у маниру један на један ништа не знају латиноси, Индуси, Балканци, Пољаци, Арапи, Кинези и сви остали.
То поимање су, што због капиталистичког и тржишног схватања профита и квалитета (јер где нема квалитета нема ни профита), што и због самог уметничког квалитета (где нема уметности нема ни уметности) пренели и на уметност. Код њих се и за највеће позоришне или филмске спектакле, уопште за уметничке ангажмане, и даље организују праве и поштене аудиције где се стварно бирају најбољи. Преко реда се евентуално одабере главни глумац који ће донети профит и који је већ доказан квалитетом али за осталу екипу мора се проћи некакав тест на аудицији. Уметници одлазе на аудиције, показују своје знање и таленат и тако бар имају теоретских шанси да од потпуних анонимуса успеју, то јест да буду виђени. Код нас је битније ко ти је отац или стрина, само тако ћеш добити улогу. Или којој партији припадаш, односно не  припадаш.
Књижевност је нешто друго: писање је индивидуални чин стварања као примаран али је и ту профит на првом месту тако да нема можда уметничке утакмице али тржишне свакако има, па се бар знају правила што је у неку руку такође поштено. Не мораш да припадаш лобијима као код нас и да подмићујеш разне протуве (такође: као код нас). Јер и ако су издавачке куће у Србији данас углавном приватне оне највећи део новца намакну личним и политичким везама из буџета, донација и откупа, тако да их је брига какав је квалитет: брину се ко ће победити на изборима и кад да мењају страну.
*
Опет, са друге стране, не очекуј много од дружења и пријатељства са Американцем, то јест не уздај се увек сто посто у то: немају они развијен тај осећај превише. Окренуће ти леђа, вођен неком својом логиком а да и није свестан шта је учинио или убеђен сто посто да чини праву ствар. Оставиће те кад ти је најтеже, несвестан и једног, и другог: и да те је оставио и да ти је тешко. Они нису навикли да се везују превише и пријатељем те могу сматрати веома искрено али да при томе не осећају баш неку потребу да ти то доказују, плаћају или да се за нешто жртвују.
Хоће да се ухвате за новчаник. Ако се ти међутим понудиш одмах ће ти препустити плаћање. Нема оног специфично балканског и српског гурања и 'ватања за руке. Али ће колико сутра тражити прилику да се реванширају и на тај начин раздуже. Веома су захвални на сваку част зато што је то овде ретка појава али није тачно да они никада не часте. Има тога на послу, највише међу колегама, по баровима кад изађу после посла. Углавном се иде у круг тако да му на крају дође на исто али нису рецимо као неки Европљани или Словенци (тога се и лично сећам) да свако плаћа за себе. Затим, хоће да часте за учињену услугу или за евентуално учињену услугу ако сматрају да ће до тога некада доћи.
Површне сентименталности и лажне емотивности они једноставно немају у себи. (Опет морам подвући зарад јасноће да у овим анализама говорим искључиво у правим Американцима). Углавном не осећају много али за разлику од нас углавном и не ''осећају'' лажно. Не претварају се кад су емоције у питању. Углавном су равнодушни али знају и да полуде емоционално. И никада не крију своје емоције, ма какве биле и на који начин се манифестовале.
У међусобним односима и љубавним везама (свих могућих комбинација) нема много компромиса. Свака страна тера по своме и ретко попушта другој. Екстремним изузецима се сматра попуштање у нечему и доживљава се као поклон или велики знак наклоности. Некад и као доказ неукуса. У Њујорку су везе нешто што би се могло назвати пословни однос ради редовног и безбедног упражњавања секса. Њихове везе и бракови пре подсећају на неки пословни аранжман него на емоцијама прожет однос двоје људи.
Ако кажеш да си болестан. Верују ти. Ако кажеш да имаш проблема, не питају те којих али ти сто посто верују да им говориш истину. Ако кажеш да имаш неку обавезу исто тако верују и не питају. Несхватљиво им је да их лажеш за такве ствари. Ипак, то их неће спречити да зарад обавеза на послу не изађу у сусрет твојим потребама. Они ће ти веровати, чак те жалити искрено али те неће пустити са посла пре времена. Друго је питање и шта они подразумевају под проблемима или обавезама. Често су то за њих и најбаналније ствари. Управо овај њихов став највише злоупотребљава гастарбајтерска каста свих нација и вера и нечесто их због тога доводе у непријатне ситуације.
Цене добар посао, поштују залагање на послу. Неретко ће вам се десити да случајни пролазници хвале ваше залагање и добро урађен посао. Најчешће користе фразу: good  job. На послу су заправо веома солидарни и хоће да помогну, чак и непознати ако виде да се са нечим мучите или не можете да подигнете или пренесете.
У аутобусу или возу ће већина устати, уопште се понашати културно са изузетком оних који носе панталоне на пола дупета, накривљене качкете на глави и гегају се док ходају. Они боље да вам и не устају.

          *
Ипак, треба знати: Америка није Њујорк. Њујорк није посве типична Америка. Њујорк је за себе, и: по себи. Само неколико десетина миља даље од Њујорка ви срећете другу Америку. Да не причам о њиховим забитима. Научити и навикнути се на живот у Њујорку не значи да аутоматски можете живети у другим деловима  Америке. Чак ни у великим градовима. Бити типичан Њујорчанин и типичан Американац - то није једно исто. Може да буде слично али не може да буде исто. Зато Њујорчане и не воле баш много у другим деловима Америке. Отуд и она чувена крилатица: ''Yenki, go home''. Другим речима: идите кући па тамо будите оно што јесте.
У овој цртици о типичним Њујорчанима, њиховом карактеру и навикама, њиховим специфичностима, психичком и менталном склопу, наравно да нема места досељеничким хордама из задњих тридесетак година. Двадесет до тридесет година живота на Менхетну можда може да вам обезбеди улазницу за епитет: Њујорчанин.
*
Пошто је у свему нај - Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на свету. И ако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани, чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се прчварница нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати. Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је то зато да би се дошљаци са свих страна света осећали као код куће. Можда?!
*
Најзад је стигло пролеће у Њујорку. Моје прво њујоршко пролеће. Централ парк је процветао у разним бојама и заиста лепо и сликовито изгледа. Што је још важније процветале су и Њујорчанке. Заиста се може видети лепих жена ових дана на Менхетну. Скинуле су зимске капуте и капе са глава, средиле фризуре и увукле се у по мало тесне сукњице и хаљинице (што им само придодаје на сексипилу). Лепе жене на Менхетну су најлепше на свету. Овде се скупила сва женска лепота из Америке и остатка света. То је зато што се на Менхетну највише исплати да будете лепа жена (или леп мушкарац). Лепота се овде најбоље материјализује. Овде се могу најскупље продати складност и младост. На жалост, купују је је углавном стари и  богати. Каква само млохава и балава старост немоћно дахће над тим младим и складним месом?! Као по правилу ''месо'' на крају узме добар део пара. И не кривим их уопште.
*
Александар Кожев један од најбољих тумача Хегелове филозофије каже да је човек бирајући амерички начин живота (American Way of Life) одабрао да буде сретна будала. А ја се убих на пар стотина страна да кажем нешто слично.
Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине:
''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.
*
Оно што овде највише вређа здрав разум (јер има доста тога) јесте заиста огромна, незамислива разлика у економском статусу људи. Појединци толико много, а при томе незаслужено, зарађују да је то неукусно и несхватљиво било којем разуму, било којој науци, било којем закону. Разлика је поред тога и ненормална: физички ненормална. Мислим, то се не може описати. Човек се просто пита: откуд толики новац? Откуд оправдања и здравог економског момента за његову егзистенцију и на крају откуд се све то богатство физички остварује? Верујте ми, и ако тог научно-економског оправдања ја немам, нити га знам, одговор је врло прост: све то силно богатство проистиче из сурове експлоатације већине грађана Америке и прљавих закулисних радњи а корени тога богатства сежу у не толико далеку прошлост када је мафија решила да легализује своје послове.
*
Нешто као закључак: Свега има - само среће нема!
То је дефиниција за којом сам трагао, коју сам већ поменуо и коју сам пронашао кроз потрагу у овој приповести. Тешко ћете овде пронаћи себе ако вас још нешто осим новца интересује. А ни новац нећете лако наћи. Уосталом, већ сам овде написао, тешко ћете се пронаћи овде ако себе већ нисте пронашли пре тога.
Ако питате за савет, ево вам га: Америку прво пронађите у себи. Америку у смислу дефинисања властитог сна и остваривања истог. Снови нису јава - и кад мислите да сте их остварили све је фикција у вашој глави. Ако нисте били срећни у Србији, међу своје људе, међу своје прве љубави - тешко да ћете овде бити срећни. Нећете наћи ни бољи живот - само ћете имати нешто квалитетније услове за одмор од напорног рада и још напорнијег бесмисла.
Треба доћи само орочено: и ни дана дуже од ороченог остати.
Људи овде глуме живот. Глуме да су Американци. Глуме да су Срби. Глуме да су испунили своје снове. Глуме да су срећни. Неко се и обогати и верујте они након тога не знају куд би са својим парама. Управо у то време схвате да им је живот прошао и да је време за нека друга путовања. Прво зарадите новац у Србији па тек онда дођите у Америку. Тако можда и видите нешто што вам се на крају допадне.
И заиста има много више истине него симболике у чињеници да су први досељеници у Америку били робијаши који су после довели робове и данашњег начина живота овдашњег. И данас је права казна за сваког Европљанина грађанске опције да живи овде. Много је овде измешаних култура (односно некултура) да би сте имали било каквих духовних користи од њих. Нећете овде видети свет - можда полусвет само. Тако измешане те навике нису успеле да остану у домену речи ''култура''. Еклектика је на жалост успевала само у негативним конотацијама.
Ако желите да живите овде - морате се одрећи љубави. Нећете имати времена за то. Данима не можете виђати вољену особу и таман кад пронађете слободан дан испостави се да објекат чежње тога дана није слободан. Не можете много времена посветити ни свом детету. Као, радите због њега, а онда га гурнете већ са петнаест година на неки посао. То је као добро за њега. Нека се навикава. Нека сам зарађује и сличне глупости. Како може бити добро једном младом створењу да се одмах упрегне у тежак рад? Уместо да тада учи како се воли: ви га терате да ради.  Треба размислити о следећем: мале су шансе да сачувате и одржите породицу по нашим и овдашњим мерилима. После одређеног времена а под утицајем средине, темпа и начина живота започиње растакање породице. Прве жртве су деца, одмах затим следи брак.
Овде добијеш гомилу апарата који су у Србији статусни симбол а овде су средство да ти се узму паре. И у том зачараном кругу никада не стигнеш да одахнеш и уживаш у томе. Таман си отплатио неколико хиљада долара скупу справу а она је већ демоде. И деца и познаници те гледају попреко: забога како можеш да држиш такву старудију у кући?!?
Овде само желе да им не рушите систем који су направили. Суштина тог система да само мали, заиста мали проценат људи размишља и одлучује док је огромној већини већ самим тим системом физички и правно онемогућено било шта друго осим непрестаног рада и спавања, и по којег опијања викендом. Ако сте се пак задужили код банке за кола или кућу онда нема ни тог викенда.
Амерички начин живота који се оличава у прерасподели добара подсећа на средњевековне гозбе и баханалије. На челу стола је моћник са свитом и како се од тога чела удаљујете све сте ниже у хијерархији али се и даље по нешто захвати са  астала. Најзад остају они који уопште нису за столом и они хватају оно што моћници недоједено бацају. И ухвати се ту понекад и тек начето парче меса, можда само пар пута загрижено. Наравно треба да сте јаки за то. Оним слабијима остану кости али увек довољно масне да се не умре од глади. Већина код своје куће, тамо негде далеко, није имала ни те кости па су и те како задовољни. Овде јесу тањири пуни (некад начетог меса, некад костију) али се срећа не мери величином порције. По тој логици свиње су најсрећније.
Песник Блез Сандрар, рођен у Швајцарској, написао је 1912. године песму Ускрс у Њујорку чији један део гласи:
''Гомилу сиромаха за које сте Жртву принели,
Овде су у склоништа збили, уторили, сапели.
Огромне црне лађе са свих страна света долазе,
Путници, збрда-здола, на понтонске мостове прелазе.
Има Талијана, Грка и Шпањолаца,
Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.
То су циркуске животиње што прескачу меридијане,
Комад црног меса им бацају као да псе гладне хране.
Срећни су због те хране над којом се муве јате,
Господе, смилујте се народима који пате''.
То је, дакле, то.
Најбесмисленије у свем бесмислу је бесмисленост послова који вам овде по правилу западају. Некима само на почетку - некима до краја. Амерички писац Хенри Милер написао је на једном месту: ''Бејаше то типичан поглед с дворишног прозора у Бронксу: дрвене ограде, сохе, конопци за рубље, бедне тратинице, типске стамбене зграде, лестве за спасавање и тако даље. Сподобе су тумарале амо-тамо поред прозора у свакојакој одећи. Спремали су се да пођу на починак како би сутрадан прошли исту бесмислену рутину. Можда ће један од стотину хиљада њих измакнути заједничкој судбини; што се тиче осталих, било би најбоље да им неко ноћу, док спавају, префикари вратове. Пука је лудост веровати да би те јадне жртве биле у стању да створе нови свет''.
Ово је земља потуљене диктатуре и нељудских права. Официјелно сви имају иста права, у пракси количина ваших права зависи од количине новца који поседујете. И од тога да ли сте нека од мањина или сте нормалан човек.
Овде никада нећете имати паре. Бар не на свом располагању. И колико год имали у банци њихови токови су углавном усмерени и не зависе од вас. У Америку дођите само ако хоћете да штедите. Ако желите да трошите, останите у Србији. Аутомобил имате да би банка зарадила на томе. Кућу или стан имате да би банка зарадила на томе. Кредитну картицу имате да би банка зарадила на томе.
Нема овде слободе. Нема овде демократије. Нико не поштује ваша људска и грађанска права: ако нисте богати. Овде вас неће угњетавати политичари (као код нас) овде ће вас угњетавати сви остали. Највише ће вас угњетавати императив да добијете чек сваке недеље.
Проблем је што се сувише мало узме доброга и лепога у односу на ружно доживљено и добијено.
У Америци је велика потражња према слабијима. Сви на свим нивоима  у сваком облику траже слабијег да би били јачи и ради даље употребе.
Оно што ће мени недостајати из Америке јесте свакако Jack Daniels и њихов јавни превоз. Поред тога стари вестерни суботом пре подне и неколико људи. Знате, за Америку није ни то мало.
Ако пак кренете овамо, никада се не одвајајте од пара са којима можете купити авионску карту за назад кад год вам се прохте. Уколико не одвојите тај новац може вам се десити да управо следећих десет година радите за ту карту а на крају и останете онда кад вам паре већ нису проблем. Обашка што су још мотивисанији да вам загорчавају живот ако осете да немате ни за ту карту.
И док је у Србији понекад заиста живот пролазио поред вас и нисте могли да утичете на његове токове овде изгубите године а да га не видите ни поред вас. Једноставно се негде погуби а ви немате времена да га тражите. Није ни поред вас, ни у вама - углавном је иза вас а ви бивствујете у заблуди да је пред вама. Само да завршите неке послове па ћете се поново спојити са својим животом. Углавном је на крају касно за било шта осим за опраштање од истог.
*
''О капетане! Мој капетане! Пловидба
страшна прође,
Пребродили смо буре све, добили плен
такође...''
Волт Витмен


                                                            Њујорк , јунија месеца, 2007 



Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog