©Igor M. Djuric
Чујем да си сам негде у брдима
остављен од свих
Људи говоре да изумиру многе
врсте животиња
Чујем да си остављен
и да су ти отпали зуби
Људи говоре да чопор прво
жртвује
старе и немоћне
Чујем да ти је кројач узео погрешну
меру
па су одбили да те сахране
Људи говоре да је те године суша
убила род
и да су крда гладних јелена
препливала велику реку
давећи се спорадично
Знам, чујем, да си морао
наставити
онако како си сам започео
Људи говоре да си отишао кад је
постало тешко
Људи говоре да си побегао када је
постало јасно
да излаза нема осим неизбежног
Чујем, да си усамљен тамо где си
сам
у брдима
у гробу
на снегу
када ветар поврати дим кроз оџак
Људи говоре да ће ове године
пролеће стићи на време
Људи причају да ће птице селице
каснити
Људи знају да теби није место
где су зраци чисти као суза
а небо ближе од земље
Чујем да си некад био најбољи
и тада су бежали и зазирали ови
исти
што те данас остављају
Људи говоре најгоре о њима и
теби
јер били сте исто
Чујем да се ослепео крећеш кроз
врлети
пипајући језиком маховину
па идући супротно наново се
враћаш
Људи говоре да ноктима урезујеш
име своје издаје
по буковој кори
Чујем да си био вољен веома
отимали су се ко ће кондир да ти
принесе
Људи говоре све до онога дана
док ти
отров у лоше вино нису досули
И, чујем, док си се са пеном на
устима
грчио по каменом поду
Да су људи говорили
како су те тако немоћног ногом
ударали
највише они што су ти само трен
пре тога
на уво нешто шаптали
Чујем да си сам
негде у брдима
Људи говоре
да ниси у гробу у којем лежиш
неће те земља
а, преблизу си небу
јер си на брду
и, сам си
