Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

понедељак, 27. јун 2022.

ЖИКА ОБРЕТКОВИЋ – ДУХ БЕОГРАДА ИЗ КУЧЕВА!

 




Пре неколико дана случајно набасах на текст о Жики Обретковићу, написан пре неколико година, и, наравно, са интересовањем га прочитах. Боље да нисам. Јер сам из тог текста „сазнао“ да је Жика Обретковић био песник и улични свирач, мултимедијални и авангардни уметник, боем, и да је његовим одласком окрњен дух Београда, то јест, да је Жика Обретковић икона тог београдског духа (духа београдске калдрме). Скоро, па раме уз раме са Капором, Тиркетом, Гагом или Прелетом. Нећете веровати, негде сам видео да је чак био и симбол отпора против Милошевића и весник промена (парафразирам, не држите ме за реч). Малтене, он је био нови Нушић. Да нађем негде да је био и геј икона, па да потражимо конопче сви у целини и целости.

Жика Обретковић није био никакво оличење духа Београда. Он није ни знао шта то значи. Он би цео тај дух, ако постоји и има га, дао за тањир пасуља и кило хлеба. Он само може бити симбол једног времена и тог духа али у смислу да је Београд био и остао отворен за све људе, ма који и какви били. То што је Жика свој век провео у Београду тако како га је провео не говори о Жики већ о Београду који је са једнаком отвореношћу и толеранцијом био отворен и пријемчив за свакога. Па и за јуродиве.

Жика је био део атмосфере Београда који није био лешинарски, какав је делимично данас. Некада су људи слушали Жику јер су желели да му дају једнаку шансу. После су се појавили људи који су желели да се овајде од Жикине популарности.

Жика Обретковић је био хендикепиран човек који је свој спас (и: смисао) пронашао у свом хендикепу, а Београд и људи у њему су то прихватили (дали су шансу његовом рањеном духу) и сви су заједно створили легенду (урбану). Наравно, било је и злоупотреба, било је и шиканирања, било је патње и бола. Жика је све то стоички подносио, а, и Београд са њим. У исто време су малтретирани и шиканирани, у исто време су патили.

Често је био злоупотребљаван Жика, свесно и погано! У данашње време то би било и законом кажњиво. Није се стварала уметност, како то данас кажу, није то било боемисање! То је често било спрдање са болесним човеком!

Жику Обретковић сам први пут видео у Студењаку, осамдесетих година прошлог века. Неки Никшићани или Беранци (није ни важно) водали су га као мечку од собе до собе и увесељавали присутно грађанство у виду студената (редовних или илегалаца). Тако је стигао и до неког брлога од собе у којој сам боравио, Партер у Другом блоку, и представио се у пуном свом сјају.

 

девојчице девојчице плавојчице коса ти је плава ко зелена трава воли те жика дођи на секс....итд...итд...

 

Треба одмах нагласити: Жика није хтео да рецитује за џабе. Морало се платити, или у боновима, или новцем. Уколико тога није било, он би ћутао, мало се кревељио, али своју вредну поезију није просипао у празно.

Када би се нашао у женским собама био би и стидљив, макар на почетку. Поцрвенео би, спуштао поглед и сркао кафу у коју је гурао невероватне количине шећера. Евентуално би се представио као Џемс Бонд 007 – и, то је то.

Да ме сада убијете, не сећам се да је у тих неколико сусрета, изговарао своју касније чувену реченицу: у целини и целости!

Зелено и зелену боју је понављао, салату тада није помињао. Нити је икада тражио за салату. Знао је он добро, тада, шта тражи!

И тада је имао фрулу и непогрешиво је свирао тако да никада не погоди нити један тон а да све изгледао као да има смисла.

Ја сам га најчешће виђао по Студењаку али он ту није био стално. Већ је тада почео да ординира по Скадарлији и другим деловима града, а у Студењак би долазио повремено. У то време Студењаком је суверено владао Дуле Савић (не фудбалер него неки момак којега су тако сви звали). Он је био звезда Студентског града. Где год би наишао орило би се из грла свих присутних: Дууулеее Сааавииић! А он би отпоздрављао. И: држао говоре!

Зато је Жика, помало, и зазирао од Студењака, јер је био свестан да долази у туђе краљевство.

Чувени су били вербални дуели Жике Обретковића и Дулета Савића. Дуле Савић је био интелигентан момак, који је због нечега прекинуо студије, за разлику од Жике стално је боравио у Студењаку. Био је и писмен, знао је да чита и пише, што сам искрено сумњао за Жику. Али, нешто је кврцнуло у њему, Дулету, и он је неко време ходао на танкој жици између јаве и сна.

Углавном, Дуле је редовно побеђивао Жику у својим наступима и то овоме није годило. Тако да је, тек, повремено навраћао у Студентски град.

Оно што се мора подвући: у Студењаку је Жика био природнији, оригиналнији, свежији, него у другим деловима града. У Скадарлији је он давао оно што се од њега очекује за неку кинту, није био Жика већ оно што се очекивало да буде Жика.

Сретао сам га, дакле у Студењаку, на блејалишту (где је знао да држи ватрене говоре), у бистроу, у мензи.

Понекад су они примитивнији знали да пређу границу доброг укуса и да се лоше понашају према Жики, малтретирајући га, шиканирајући га. Он би тада западао у стање благе хистерије и викао би:

- Немој, немој, немој, пусти ме, пусти ме, пусти ме – и рукама би бранио лице као да га неко напада и хоће да га удари.

Или би се залетао према напаснику а онда би се укопао на пола метра од те битанге која га малтретира и исто то изговарао и чинио.

Жика је био све али није био агресиван осим када би се претварао да то јесте.

Проблем са Жиком и Студењаком јесте што би временом постајао досадан, јер се стално понављао и он, као да је био свестан био тога, долазио би у одређеним временским интервалима таман колико би требао да прође да га се људи ужеле (или да дођу бруцоши) али и смишљајући стално неке нове перформансе.

Незаборавни су били догађаји када је Жика требало да се ошиша и обрије код фризера Крлета који је држао берберницу у Трећем блоку. Шишање и бријање су били бесплатни али уз одређене услове. Док се шиша, Жика је могао нормално да седи на столици. Бријање се морало обавити тако што ће Жика лежати на поду а брица ће га бријати клечећи изнад њега. Не би било довољно места за све заинтересоване па би се често то изводило на неком бољем месту. Жика би се мешкољио, скичао, мумлао кроз нос, није могао да се скраси, али, трпео је: џабе је џабе. Публика је навијала. Када би се све завршило Жика би поскочио на ноге лагане са уздигнутим рукама као да је постигао гол али би незахвална публика и тада скандирала: Дуулеее Саавиић!

Не сећам се да ли је Жика тада пио алкохол. Кажу људи да јесте! Виђао са га по журкама али се стварно се сећам. Мислим да није много - осим кад би га напили намерно - (можда грешим, јер боемске легенде из Скадарлије говоре другачије) јер је он у себи имао много више од онога што би му малигани подстакли. А, и, треба отворено рећи: Жика је увек био више гладан него жедан. Такав је мој утисак, нисам се дружио са човеком.

Слушао сам га и гледао, касније, код Минимакса и у Шодер листи. Више то није био прави Жика, онај изворни и оригинални. Почео је да глумата и људи веле да је то чинио стално у Скадарлији или деловима града где је ординирао. Већ је тада изгубио ону ноту и црту детета – што је у природи он и био. Он је био дете. Он је био и несрећан. То се могло видети уколико се удубите у његове очи када не изводи перформансе него кад ћути или једе.

Како је Мори Кристи био усмени сликар, тако је Жика Обретковић био усмени песник. Тешко је успевао да два пута понови исте речи у својој песми. Њих двојица су, по речима Јакова Гробарова, једном бежали из Куће Ђуре Јакшић у Скадарлији пред пијаном руљом, мислећи да хоће да их бију а они су их, у ствари, одушевљено поздрављали. Вели Гробаров да је Жика само бежећи успео да викне:

- Ау, браћо моја, шта то урадисте од себе у целини и целости!

На интернету сам нашао и неке песме из те његове збирке (које се сада продају по непристојним ценама) и схватио сам да је и то злоупотребљено и прекомпоновано за потребе новог времена.

На пример песма, коју данас штампају разни издавачи, и продају зарађујући на несрећном Жикином животу, изгледа и гласи овако (сређена и преуређена):

Иступај напред

И напред

Не одступај

Јер ако одступиш

Више те нема

Опоменуо сам те

За сва времена

У целини и целости

Земље и света

Жика је опомена

За сва времена

 У стварности, када би Жика то изговарао, то је изгледао овако:

 ....ступај напред напре иступа да идеш у зеленонема више жика је тај у целини сандра у целости љубависосам, жика живео жикаљубав тера женскаженка добра сандра зеленошарено....

 Е, то је нови дух Београда. Преправљање човека и песама прикладно новом времену!

Старом духу Београда Жика је био довољан онакав какав је био: без преправки, улепшавања и исправки! Стари дух Београда је знао ко је Жика - Жика је осећао шта је Београд! Није ту било улепшавања: само разумевања и толеранције!

Елем, прошло неко време, заборавио сам и Жику, и студентске блокове, друге су ме бриге мориле и другим животним раздобљима сам уживао, друге животне сокове пио, друге порције из других мензи кусао, играо сам улоге које су ми године намениле.

Постао сам отац, а временом и отац студента у Београду, па сам повремено обилазио сина по студентским домовима и собама присећајући се како је некад било.

Једном сам, возећи се, на раскрсници код Лондона, чекао семафор и разговарао са сином. И, одједном, чух фрулу и оне чувене погрешно одсвиране тонове. Одмах сам знао о коме је реч. Видно остарио, у шареној одећи, са шареном торбом на рамену, Жика је забављао туристе.

Рекох сину:

- Види, Жика Обретковић?

Није имао појма ко је то.

Болоњо, јебем ли ти матер!

ПС

Захваљујем се Џоговић Небојши што ми је освежио већ посустало памћење!


Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog