1968: ХРАБРОСТ ОБИЧНОГ ЧОВЕКА

Пише: Игор Ђурић

                      

       

''Борци'' против комунизма, Титови ''опоненти'' и они који су се ''залагали'' за српске интересе, у време када се то није смело и када се за то одлазило у букагије, некад и у смрт, углавном су се са својим ''делима'' јављали ''пост-фестум'', кад је вук већ био мртав а реп му се лако могао мерити. Ти ''борци'' су углавном словили као дисиденти од којих је добар део очијукао са службама и који су били дириговано и дозирано непослушни. Шта је могао да контролише, тадашњи режим не би дирао, осим ако не мора. Богдан Пешић, Милорадов презимењак, и чувени српски новинар, то је дефинисао синтагмом „подношљива непослушност“.

Један део ''дисидената'' Титовог доба су људи којима је дисиденство био маркетинг за стицање тиража и средстава, монета за поткусуривање са режимом када би они своје ''дисидентство'' спуштали на ниво подношљивости а режим их за то награђивао становима, државном службом и издашним хонорарима. Некима је ''дисидентство'' била камуфлажа за рад у ''служби''
Читај овде: ПИСЦИ И ВЛАСТ: ИСТОРИЈА КЕТМАНСТВА

Позната имена дисидената из света политике и књижевности су била на неки начин заштићена јер су очи јавности биле упрте у њих. Запад их је подржавао медијски, поготову финансијски, а њихова хапшења су им углавном доносила више користи него штете. Што је најважније били су поштеђени оних ситних и свакодневних шиканирања, својствених провинцији, којима су били изложени обични бунтовници и противници режима.

                       

                                            Милорад Пешић из времена када је написао писмо

Постојали су, дакле, дисиденти по занимању и дисиденти по опредељењу. Ђилас, Ђосић, Михајлов, онда писци који би ''ланули'' по неку у кафани, по неки посрнули политичар, су били противници режима по моди и као део у ''опису посла''. Неки су робијали, неки су проводили време на Дедињу, већина је на том имиџу градила каријере и завршила са решеним материјалним статусом и стамбеним питањем у ''кругу двојке''. Имали су своје столове у кафанама, своје ступце у часописима и новинама, своје издаваче. Духовити и луцидни коментатор популарног сајта Вукајлија, о појму дисидентства у нас пише: Дисидент – Титов кућни љубимац, добро ухлебљен у неком институту. Касније Милошевићев регрутни центар за оснивање странака.
Читај овде: КАКАВ ЈЕ ''ДИСИДЕНТ'' БИО МИЛОВАН ЂИЛАС?!

Не треба грешити душу, било је и правих дисидената, који су свој отпор платили великом патњом, чак и животима, које режим није мазио, и којима није праштао. Некима мање, некима више. Међу њима треба набројати Драгољуба Јовановића, Драгољуба Игњатовића, Владимира Марковића, Драгића Јоксимовића, Бранка Лазаревића, Михаила Ђурића, Пеђу Ристића, Леонида Шејку, Игора Васиљева, или свештеника Саву Банковића. Наравно, није било лако ни Ђиласу, али он, ем је сам направио систем који га је гонио, ем је постао славан на ореолу отпора.

                                                            Милорад Пешић 

Тако је било са славним побуњеницима. Међутим, оно што је било невидљиво широј јавности, јавности уопште по некад, јесу судбине многих обичних људи који су имали храбрости да подигну свој глас, да кажу шта их тишти и побуне се. Ти обични људи су своје побуне изводили на своју штету, без медијске пажње, без бенефита који су долазили после, за разлику од горе наведених. Излагали су се опасности из опредељења, или потребе да се побуне против неправде. Отуд је подвиг Милорада Пешића вредан пажње и вредан ових редова. Данас, наизглед, то што је он урадио изгледа нешто неважно и невредно пажње, али треба узети у контекст времена када је он учинио то што је учинио и начин на који је то урадио.

Њих, те обичне и анонимне побуњенике, режим је уништавао тихо, свакодневно, често фатално и без милости, и нико их не би узимао у заштиту, нико их није финансијски помагао, давао им усељеничке визе, итд. Најгоре у том шиканирању јесте то да су га спроводили нижи ''удбовци'' и чиновници, локални самовољци и моћници, далеко од позорнице и јавности, и они су знали да буду пакосни и веома маштовити у проналажењу метода шиканирања и мучења, чинили су зло са неким личним тоном у томе. Хвала Богу, прича коју ћемо испричати нема такав епилог, ништа слично чак, али је могла имати и право чудо је да се њен виновник извукао без икакве штете. Да је праћен и безбедоносно обрађиван у то нема никакве сумње, али, опет хвала Богу, остало је само на томе.

Једнога дана, мој пријатељ Момир Нинковић, млад и перспективан историчар, послао ми је један докуменат пронађен у Архиву Југославије, који је њему проследио колега Душан Бојковић исто тако млад и перспективан. И једном, и другом, докуменат се учинио занимљивим. Момир иначе практикује да ми пошаље све што нађе везано за Исток или Косово, шта мисли да би ми помогло у писању на ту тему, обзиром да је углавном у току шта радим. Овај документ је био посебно интересантан јер је повезивао два поднебља са својим садржајем: одакле сам дошао и где сам сад, а уско је везан за проблематику о којој сам писао, чак и у темама које нису директно везане за Косово, на пример: о дисидентима.

И, заиста, чим сам прочитао садржину папира који сам добио, схватио сам да је веома интересантан и да је у неком смислу оригиналан и ретко се наилази на такве ствари. Познајем човека који се помиње, игром случаја, био сам код њега, у његовој кући, пио његову ракију, размењивали смо књиге и приче из завичаја, а он ми никада није поменуо тај моменат, није осетио потребу да се похвали да је он писао много пре мене и ако смо најчешће разговарали и нашој Метохији.

Папир који ми је послао Момир, а пронашао Душан, следеће је садржине:

„Савезна скупштина

Културно-просветно веће, Београд

Хтео бих да овим дописом, изнесем мишљење моје и више људи поводом појаве да се на Косову и Метохији учи албански језик. Из тог сам краја и познајем доста народно мишљење о тој појави. Како и зашто се учи тај језик у основним школама. Каквог значаја и какву суштину има он да се учи и коме је потребан. То је језик без икакве важности и историјског значаја. Знамо да смо са албанцима без икаквих економских, привредних и друштвених односа. Не употребљава се нигде у науци као што су познати језици – Руски, француски и немачки. Нисмо имали никакве блискости у историји са тим народом. Па бих вас молио да ми одговорите о овоме и да размотрите ово питање зашто да се на Космету учи албански језик у школама на српскохрватском језику, а познато нам је да неке школе са шиптарском наставом тешко прихватају да уче српскохрватски.

Другарски поздрав, Пешић Милорад, ''Стандард'', Лазаревац“.

Пропратни документ је деловодне природе, са којим то веће Савезне скупштине, то јест Кабинет председника републике, Милорадов допис прослеђује Републичком секретаријату за образовање и културу. То чине документом заведеним под бројем 195/68-1, 6. фебруара 1968. године, са следећим садржајем:

„Достављамо Вам у прилогу препис писма друга Милорада Пешића, из Лазаревца, које је упутио Културно-просветном већу Савезне скупштине, а ово веће нама.

Шеф кабинета Јосип Јурин“.

Руком је на доњој левој страни неко дописао датум 5. II 68. и потписао се прилично невешто.

Милорад, дакле, скреће пажњу на то да се шиптарски језик намеће на силу, да Срби не желе да га уче, а што би га и учили кад смо у непријатељским односима са Албанијом, да Шиптари неће да уче српски, итд. То пише у допису. Оно што не пише а поручено је истим, је следеће: Шиптари дижу главу а ви им помажете у томе, албанизујете Космет а Србе приморавате да се исељавају, ви комунисти отимате Косово од Србије, итд. - то је истинита и права порука писма које је Милорад послао и то су знали сви, и онај који га је послао и они који су га примили.

                  

                                                                Учитељ Ђура Спасић

Ранковић је ''пао'' 1966. године, Милорад је ово писмо послао крајем 1967. или почетком следеће године, у време највеће хајке на тзв. ''Ранковићеве кадрове'' и људе, а у истину то је био погром на Србе са Косова, све оне који су сметали шиптарским сепаратистима. То још више говори о храбром чину Милорадовом. Сама садржина дописа, начин на који је исти састављен, говори о томе да је било добро промишљено пре него се село над празном хартијом, о томе да је аутор био свестан шта ради и шта га све може снаћи због тога не треба ни трошити речи. 
      Који је од ''славних'' дисидената овако говорио тих година? Чак ни Ћосић до тада није. О другима нема доказа, чак ни за много блаже варијанте. Ћосић истина, са Јованом Марјановићем, покреће то питање на 14 пленуму ЦК СКС исте године, али тек крајем маја, дакле неколико месеци после Милорадовог писма. Тај исти пленум осуђује и једног, и другог, и једино Раја Недељковић гласа против те одлуке. Професор Михаило Ђурић ће бити ухапшен пет година након Милорадовог писма. У новембру месецу 1968-е године избијају масовне антидржавне, антисрпске и сепаратистичке демонстрације Шиптара на Косову. Док у целој Европи студенти демонстрирају зарад неких хуманијих и већих циљева, Шиптари демонстрирају сепаратистички. Исто како су дигли фашистичку побуну 1945. године, када је фашизам био побеђен у целом свету. Све ово наведено треба да подвуче каква је атмосфера владала у време када Милорад пише писмо. Један Добрица Ћосић је страдао. Чему је онда могао да се нада Милорад?

Те исте 1968. године Пешићи, из Долца код Клине, спремају се да напусте Метохију. Како се види, Милорад се борио да укаже на неприлике. Није отишао без борбе. Продају имање и купују друго у Лукавици, код Лазаревца. 1971. године дефинитивно се пресељавају. Милорад није хтео да му деца у школи уче албански језик.

           

                                   Милорад Пешић, тада је већ, као средњошколац писао чланке за новине

Пешићи су од Бјелопавлића. Можда су и они од Кадића. После убиства књаза Данила, селе се према Метохији. Једни остају у Истоку, други одлазе према Клини. Светозар Стијовић у Ономастици средишњег дела Метохијског Подгора, пише: „Пешић, тринаест кућа. Дошли некада давно из Црне Горе. Заједно су у Метохију дошла два брата: један у Исток, други у Клину. Са онима у Клини се сматрају рођацима. Слава Свети Никола. Информатор Радисав Пешић“. Обзиром да је моја мајка од Пешића, од оних источких, онда се у неку руку ја овде бавим: ујчевином.

Милорад у новој средини постаје добар домаћин, цењени мајстор-грађевинар, глава узорне породице. Има лепо имање, прави куће, из Метохије доноси шљиву шарицу и ствара шљивик већ 1968. године. После неколико година потећи ће кроз лулу прва мученица, Милорад почиње да пече једну од најбољих шљивовица у крају, у шта се много пута лично уверио аутор овога текста. 
      Све ово подвлачим из потребе да појасним психолошки и људски профил Милорада Пешића и да покажем да он није био до оних бунтовника, којих је било, без кучета и мачета, оних људи који својим отпором нису могли ништа да изгубе и које ни средина, ни УДБА, нису озбиљно схватали. Оних бунтовника који нису били баш ''у винклу''. Писама од таквих људи се сигурно може наћи: повише. Напротив, Милорад је прототип доброг домаћина, доброг масјтора, добро ситуираног човека, човека којега је средина ценила и држала до његовог мишљења и његове речи а коју је он задужио својим вредним и златним рукама. Најзад, Милорад је човек који много чита, посебно историјску литературу, који није неупућен, те није био жртва некакве манипулације или томе слично.

      

                       

Милорад тврди да је писмо било много дуже, да је писано руком, ћирилицом, и да је писано уз помоћ учитеља Ђуре Спасића. Он је нашироко и аргументовано образлагао оно што је у сижеу преписа. Он тврди да писмо није послао на адресе које се налазе на дописима које имамо, већ га је послао Српској академији наука и уметности. Тита није волео, па њему не би ни писао. Сматрао је да је САНУ релевантан фактор који се може супротставити албанизацији Космета. У тону његовог гласа препознајем дубоко поштовање које гаји према тој институцији. САНУ је међутим, кроз људе у њој, нашла за сходно да о писму обавести надлежне органе и да ''опере руке'' од оправданог Милорадовог апела и храброг чина. Многи од тих академика бусаће се касније у ''српске груди'', заборављајући своје ћутање и колаборацију.

              

- Волео сам да будем новинар – каже Милорад – а, опет, да сам то постао, не бих био мајстор. Саградио сам преко стотину кућа и небројено других објеката. Знам и ово: да сам постао новинар завршио бих у затвору. Ја не бих могао да прећуткујем.

Ја се лично чудим, и моји млади пријатељи историчари који су дошли до писма, како и тада није завршио у затвору, или макар на информативном разговору. Милорад тврди да га нико никада није звао, малтретирао или саслушавао, у вези тога. ''Живео сам мирно'', каже. У то, да је ''безбедоносно'' био ''обрађиван'' и праћен, уопште не треба сумњати и добро би било када би се у УДБА-иним архивама нашао Милорадов предмет. Због чега су они проценили да га треба оставити на миру, то је друго питање. Највероватније су закључили да он није деструктиван и опасан елеменат, већ обичан човек који се бави својим послом и својом породицом. А, можда му је и учињено нешто ''лоше'' а да он тога није био ни свестан. Сам Милорад каже да га политика никада није интересовала, како га ни данас не интересује. „Хтео сам само да укажем на право стање, уопште нисам желео да било кога критикујем, мислио сам да у Београду нису упознати са правим стањем ствари, макар они у САНУ“. Зато се и сећа да је писмо било много дуже и да је ово скраћена верзија.

- Нисам волео Тита, видео сам шта намерава да ради са Косовом – наставља Милорад, док ја дегустирам његову шљивовицу. И, када други то кажу, постоји простор за скепсу, то увек треба узимати са резервом. Милораду, међутим, морамо да верујемо. Ако је као 20-то годишњак имао храбрости да напише онакво писмо, онда је сигурно истина и то што говори за Тита. Има човек доказ, за разлику од других. А не воли да се хвалише, као други, а у шта се аутор лично уверио.

   

Писао је, вели, још неколико сличних дописа, са истом темом, слао на разне адресе, још као средњошколац и касније до своје двадесет и неке године, када је дигао руке и посветио се грађењу и породици. Али, Милорад није писао само дописе надлежним органима. Као средњошколац и касније као млад момак, сарађивао је са приштинским дневним листом ''Јединство''. Слао је репортаже и чланке. Повремено су и други часописи  објављивали Милорадове текстове. На жалост, није могао да нађе те репортаже и текстове, али је обећао да ће тражити. Њихова садржина није била политичке природе већ је писао о знаменитостима и занимљивим догађајима из свога краја. Нашао је само један текст који говори о најстаријим становницима Југославије а који живе у његовом селу Долцу, који је објавио београдски лист Свет, и, чији је, гле случајности, главни и одговорни уредник тада био поменути Богдан Пешић (који је био уредник познатих листова као што су Вечерње новости, Борба и Политика). Немате разлога да ми не верујете, истину зборим, новинара Богдана Пешића сам цитирао пре него сам дошао до овог новинског исечка, пре него ми је Милорад дао тај текст. А, када су овакве приче у питању, оне које нађу мене а не ја њих, онда ја не верујем у случајности.

Има ли поруку ова прича, коју многи могу оптужити да је по мало натегнута? Она ће бити можда неинтересантна младим генерацијама, оном делу који слабо чита књиге а тај део је најбројнији, зато што они не знају у каквом је времену настало Милорадово писмо. У времену терора и кукавичлука, потуљене диктатуре и притисака на Србе да се иселе са Космета, баш као и данас. Ово што се данас догађа, тада се уобличавало. То је било време када се у затвор ишло због песме Ој војводо Синђелићу. Када су студенти у Београду крвнички претучени. Када су затвори били пуни политичких затвореника.

Порука ова приче је - да нема поруке - већ да има приче. Приче о храбрим, обичним и анонимним људима, који су имали смелости да се супротставе систему и режиму. Ово је прича да се храброст крије тамо где је најмање очекујемо, да је та смелост најчешће неопевана и неиспричана, и да ловорике понесу они најмање заслужни. Ово је прича о каснијим лажним борцима, који су се бусали у груди, док су људи попут Милорада ћутали и настављали да живе своје животе радно, домаћински и поштено. Ово је прича о обичном и анонимном великом човеку који се борио а да за то није имао личних разлога и користи, те да је могао да изгуби све, а имао је шта да изгуби. Ако сматрате, како рекох, да је ова прича натегнута и да нема тежину коју јој ја придајем, да то није бог зна каква памет и храброст била, има и за то решења: ИСПРИЧАЈТЕ ВИ ВАШУ ПРИЧУ. Да видимо, можда се нађе неко ко је у то време урадио више и храбрије од Милорада.

ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ

                       из књиге ''Косово - Вечити рат'', Игор Ђурић, читај овде целу књигу

Пише: Игор Ђурић

                       ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ
(текст делимично објављен у часопису Хвосно 2004. године и у књизи Метохија и Косово 2010. године)

„Према извештају ваздухопловних снага САД, на основу налаза екипе од 30 стручњака НАТО-а (службени назив: Munitions Effectiveness Assessment Team) међу којима су добар део чинили припадници америчког ваздухопловства, претраживањем терена број стварно уништених циљева био је неупоредиво мањи од званично објављених: 14 (а не 120) тенкова, 18 (а не 220) оклопних транспортера, 20 (а не 450) артиљеријских оруђа. Истражне екипе америчког ваздухопловства успут су установиле да се 744 пријављена и "потврђена" поготка у стварности своде на једва 58 уништених или оштећених мета“.(Време, 16. мај 2002.)

Рат је, а ми са собом нисмо начисто: шта би радили. Мало се шта, додуше, питамо. Једино је смрт извесна, све остало остаје на нивоу импровизације. Највише импровизујемо живот. А, импровизација ко импровизација, успева само најбољима, само онима који већ сво знање имају ''у малом прсту''. Аматери обично са импровизацијом још више настрадају. Шта да вам кажем? Рубови Дренице су куд и камо лепши од централног дела те злогласне области. Још има очуване шуме и привида какве такве цивилизације. Није нам то никаква утеха. Ипак, нисмо принуђени да гледамо голи камен дренички него зелена брда Мокре Горе. На добитку смо самим тим у овим шугавим временима. И ако своје име, Дреница, вуче из словенских корена, мало чега словенског још има у бившој другој српској Светој гори, где је својевремено било више цркава и манастира него у неким већим европским земљама.

По неко оде пар километара даље, до пута, па гледа асфалт. Зна, туда ће свакако: или кући, или на гробље. Они најсрећнији у болницу лакше рањени, следи орден, одлазак кући, пензија. Таквих скоро да нема. Так'им нас оруђима гађају да скоро и да нема лакше рањених. Неки дан сам гледао: погодила ракета импровизовани бункер у околини Рудника, растурила све живо, само пар њих преживелих. Носе једног од њих, нема руке, нема пола ноге - а пева. Пева из свег гласа, мада певање више личи на ридање. Остао жив! Сви мртви а он жив. То је за радост.

Ту смо, и једни, и други, зато што морамо, а заједно смо: војска из централне Србије, и ми из Метохије, из Старе Србије. Подједнако нам је одвратно окружење у коме се налазимо. Цео живот сам провео на Космету а никад ми овде нога није крочила. Могу да замислим тек како је њима који су из питомине ''чарапанске'' дошли у ову вукојебину. Да смо бар у пар десетина километара даљој Метохији све би било другачије, за око лепше и цивилизованије.

По мало смо беспослени, онако лено чекамо хоће ли кога смрт закачити. Надајући се притом у сто-од-сто случајева да ће тај неко бити: неко други. Шиптарски терористи углавном нападају цивиле и не пада им на памет да прилазе нашим рововима. Од војске захвате једино из какве курвинске заседе, где највише воле да ударе по санитету или достави. Они више воле да се ''играју војске'', у ствари су бандити и пилићари.

Али наши живци, наш осећај страха, горак укус неизвесности - то је све присутно у нашим телима и душама. Ови горе нису беспослени: отуд то. По цео дан и целу ноћ лете и бомбардују, на нашу срећу доста конфузно и непрецизно. Не, нису непрецизни када треба погодити неки мост или неку зграду, али нас на терену доста слабо проналазе (опет, хвала Богу). Оставимо им на некој утрини разног лома, провозамо пар пута тенком преко исте, оставимо трагове, па се они после тога забављају данима са тим. Свима лепо; и њима, и нама. Они одраде посао, па беже назад на јефтине курве и хладно пиво у некој од суседних држава (јесу курве и јесу јефтине, и државе у које се враћају и жене које их чекају), а, и нама је добро јер не гађају нас у тим случајевима.

„Истрага је утврдила високу ефикасност у бомбардовању непокретних циљева какви су зграде, бункери и мостови – под условом да су били стварни. Јер, каже се у извештају, велике количине муниције испаљене су на "мостове" направљене од пластифицираног или станиолом ојачаног картона који се иначе користи у производњи тетрапака, амбалаже за паковање млека, сокова и свих других течних производа. Америчке процене кажу да су две трећине свих уништених противавионских лансера ракета СА-9 биле направљене од папира и алуминијумске фолије. "Са висине од пет километара, изгледају савршено стварно", каже се у поменутом извештају. Наводно, генерал Кларк је у потрази за уништеним циљевима од чланова истраживачког тима захтевао да прекопавају и кратере од граната, кратере које је локално становништво у међувремену претворило у ђубришта“. (Време, 16. мај 2002.)

Има неких, међутим, што се нимало не шале. Пуцају по утрини али и мимо утрине. Из дана у дан су све безобразнији. Осетили су да немамо скоро никакве против-ваздушне одбране и то их додатно куражи. А, и љути су што се све ово одужило, што су на првим брифинзима слушали како ће све потрајати пар дана и како ће брзо кући на одмор и са ловорикама. А сада испада да ови доле немају намере тако лако да оду и испада још да хоће и да се бране. Бранити се од НАТО-а је крајње ''нецивилизовано и безобразно''. Још ти ''варварски'' Срби не знају шта је савремена технологија и нису знали да је онај изнад Буђановаца био невидљив. Никакве стандарде Срби не признају, тешко ће тако у свет и Европу.

Разни авиони лете изнад нас. На жалост (или на срећу) ни један од њих није наш. Распознајем их, углавном. Некада сам и сам желео да будем пилот, ''гутао'' сам све што се могло прочитати о авионима, чак сам и похађао некакве војне школе. ''Ценио'' сам америчко војно ваздухопловство а ето сада ми се указала прилика и да га оценим на делу. Нисам баш одушевљен због те чињенице. После неколико дана почео је да се појављује и ОН. Ловци Ф-16 су га чували са велике висине, авакс га је обавештавао о евентуалним противавионским системима, а он се поступно, из дана у дан, све ниже и ниже спуштао. Плашио се наших бофорса, јер му ту не би много помогли његови ИЦ мамци, нити електронски системи. ''Наших бофорса'' ми нисмо имали ту где смо били, што је он после неког времена и схватио. А онда смо и ми схватили.

Најружнији од свих постојећих авиона: А-10, тачније FAIRCHAILD A-10A THUNDERBOLT II у слободном преводу ГРОМ, неки га зову и убица тенкова, сви познаваоци га најрађе крсте брадавичаста свиња. Дошао је да пронађе српске тенкове а оставио је хиљадугодишњу смрт. Требало му је 10-15.000 килограма осиромашеног уранијума да би уништио неколико покварених српских тенкова. Треба ли му боље представљање од овога?! Да, оставио је осиромашени уранијум (за нашу даљу употребу: ОУ) или како кажу Американци: depleted uranium (DU). Уз помоћ свог седмоцевног топа GAU– 8/A  који може да понесе 1350 граната од 30 мм. Свака та граната има зрно од ОУ. У сваком зрну има око 300 грама ОУ. Понесе он још седам тона других бомби али ми ћемо га памтити по овим прво наведеним.

Свакога дана смо га после гледали до краја рата. Како је само упорна и робусна та рага?! Кад га гледаш са земље имаш утисак да су му крила дужа од трупа. И јесу. Размах крила му је 17,53 м, а дужина трупа 16,26 м. Кад се томе дода и висина од 4,47 м онда се стиче права слика и јасније је зашто он изгледа чудно и несвакидашње. Имаш утисак да једва иде, он и јесте спор, то је подзвучни авион максималне брзине 706 км/ч. Издржљив је то авион. Врло често се погођен, малтене изрешетан, врати у базу. Извесно је да смо им за време рата најмање два таква оборили. Један је пао код Клине, други је некако догурао до скопског аеродрома где се срушио при слетању. На десетине их је погођено али су увек успели да се врате. Американци су одлучили да остане у служби до 2018. године, што јасно говори о стратегији њихове спољне политике у наредном периоду. Стиче се утисак да планирају да се још уз његову помоћ ослобађају радиоактивног отпада од којег само ОУ имају скоро милион тона а искрено не знају шта би са њим радили. Да чекају 4,5 милијарди година колико му треба за полураспад?

Беспослени смо: ми немамо чиме да гађамо ове горе (другима је то задужење) а доле немамо кога. Игле које дуго обећавају из команде никако не стижу. Искрено и не тражи нам се, седели би само ту где јесмо до краја рата. Некад дођемо у искушење да посечемо грану на којој седимо али нас брзо жеља мине. Немамо чиме. Немамо ни грану.

После одређеног времена се толико спуштао да смо могли да видимо кабину и пилота у њој. Осетио да немамо ништа, па се острвио. Кад се први пут појавио изнад Истока деловао је некако трапаво и безопасно. Цело насеље је изашло у баште и на улицу да га посматра уживајући у ватромету који су правили ИЦ мамци које је избацивао. Мора да је пилот помислио како има посла са лудим народом. А онда је ''зарикао''. Нико више од тада није волео да га види а још мање чује, сазнале су моје комшије од тог часа да Деда Мраз не постоји.

Како ''риче''? Тешко је и мучно слушати га. Као да неко спаја водове високог напона, па се силна електрична енергија празни. Или као смртно рањена крава од двадесет и две тоне. Тешко је описати такав звук. То знају они коју са га слушали. А њима није до приче. И тако, кад он рикне, на земљу падне радиоактивни отпад. ОУ онда оксидише или се раствори у води. Много је покретљивији од урана. Највећа опасност вреба ако уђе у ланац исхране. Он је отрован и радиоактиван. Када дисањем продре у тело изазива малигна обољења. ОУ се састоји од У235 око 1% и У238 око 99%. То је нуклеарни отпад, нус-производ. Алфа зраци које емитује су кратког домета (свега неколико милиметара од зрна) али су двадесет пута опаснији кад дођу у контакт са ткивом. На местима где је дејствовано сада је и до 1000 пута већа радијација него у околини. То је најтежи природни елеменат и зато се ставља на врх зрна да би својом кинетичком енергијом изазвао пенетрацију кроз оклоп. Ипак главна сврха коришћења ОУ јесте ослобађања од великих количина нуклеарног отпада. И то свако упућенији зна. Понављам најмање 15 тона таквог отпада је бачено на Србију. А, да, и ово да не заборавим, кад зрно удари у тенк, један део се услед велике температуре претвара у прашину коју ветар онда носи около. Зна се где је сручено око 50.000 зрна из А-10 али се ОУ користи и као додатак крстарећим ракетама и тада се у једну ракету стави око 3 килограма истог. Такође, навођене бомбе, против-оклопне ракете и касетне бомбе неких типова имају као пуњење осиромашени уранијум и коришћене су у бомбардовању Србије. Американци признају много мање од онога што су бацили. Сумња се да су неки ''сребрни меци'' и пројектили обогаћени и са нешто плутонијума или нептунијумом. И не дајте се заварати, алфа зрачење се не може мерити Гајгеровим бројачем.

Колико је то силан метак осетили су људи, жене и деца из једне тракторске колоне. Погодили су два, три трактора. ''Личили'' им на тенкове онако црвени и са приколицама. Учинак је био стравичан. На рубу шумице код Верића видео сам пробијени тракторски блок мотора. Сребрни метак је прошао као кроз сир. Све су то у другом налету ''зачинили'' са касетним бомбама. Да не би могли да се извлаче рањеници који су се разбежали по околној шуми. И дан данас сам срећан што сам убедио себе да нисам удисао ваздух него сам дисао на шкрге. То ме спасило.

Немци су торнадима рушили затвор Дубрава. Видела се немачка педантност и систематичност. Без емоција су радили посао. Шпанци су са Ф-18 деловали крајње мирољубиво, убијали су нас што морају и са видљивом грижом савести у лету. Енглези у херијерима били су задужени за инфраструктуру и они су летећи левом страном нашег неба рушили мостове и фабрике са карактеристичном дозом презира и цинизма ничим поткрепљеног. Американци у А-10 су, за разлику од њих, острашћени и арогантни, просто нису могли да схвате да их наша противавионска одбрана (налетели, изгледа, на те бофорсе негде), за разлику од нас прашинара, гађа и погађа. Били су љути због тог безобразлука па су се клонили таквих места а додијавали нама који нисмо имали чиме да их гађамо.

Које локације су погађали осим нас и које су најугроженије?

Подаци су различити и наравно са посве другачијим мотивима изнети. Једни покушавају да минимизирају проблем, други да га глорификују - нико да се озбиљно и на корист грађана позабави тиме и најзад реши мистерију: колико је заиста реална опасност од ОУ?

               

Према информацијама из НАТО-а које је наша страна оберучке прихватила дејствовано је на 95 локација. И то: 84 локације на Космету, 10 локација у ужој Србији и 1 локација у Црној Гори. Највише је дејствовано на простору између Пећи, Ђаковице и Призрена, око 40 локација. Овде треба подвући да је то зона одговорности италијанских снага што је врло битно јер управо њихових војника има највише оболелих од рака.

Најинтензивнија дејства према подацима Војске Југославије су извршена у општинама Прешево и Бујановац, и то у селима Боровац, Братоселце, Рељани, Божињевац, Ново Село, Самољица, Билаче и Буштрања. Затим на брду Пљачковица изнад Врања, па на Космету у Призрену,  Урошевцу, Ђаковици, Дечанима и Ђураковцу. Најзад у Црној Гори на полуострву Луштица али то нећемо да помињемо јер то је ''демократски обогаћен осиромашени уранијум''. То је посебна врста уранијума која не штети ''демократским владама''.

УНЕП (мисија УН за истраживање угрожених подручја) до сада (2010) је на Космету пронашла 7 (?!?) зрна осиромашеног урана.

Међутим има још и других података.

Негдањи генерални секретар НАТО-а лорд Робертсон изјавио је „да је муниција са ОУ коришћена највише западно од аутопута Пећ-Ђаковица-Призрен, у области око Клине и Призрена и северно од линије између Суве Реке и Урошевца“. Али додао је да је ОУ коришћен и у многим мисијама на другим местима. Значи свуда. Амерички  пилот Алан Најлс је на аеромитингу у Кечкемету у Мађарској на питање шта је гађао из ''тандерболта'' одговорио: „Ваљево, Ниш, Београд, док имена других градова није могао да се сети“. Је ли се то крије нешто од грађана Србије или амерички пилот ''нема појма''? Уосталом, ко ће још нормалан веровати НАТО пилотима? Када је погођен воз у Грделичкој клисури, на мосту, пилот који је починио тај злочин правдао се да је његов задатак био да сруши мост и да је воз случајно наишао баш тада, те да га је он касно, кад је већ активирао ракету, угледао. Међутим, није објаснио због чега се након неколико минута вратио и поново гађао тај исти воз. Зашто је два пута направио исту ''грешку''?

Ево и шта каже директор сектора за информације Интернационалне агенције за атомску енергију при УН Дејвид Кид о томе која су подручја угрожена: Врановац, брдо Чеја, Рзнић, Радоњићко језеро и село Плеја. Невероватно!!! - сви имају другачије податке о најугроженијим местима.

И тако, дан за даном, навикне се човек. Срећа што су Шиптари били вредни па су нам оставили готове ровове. Некима већ досадило па су дрчни, неће да се склоне, скупљају се и протестују претећи прстом према небу. Нервира их ''Он''. Гледам једног како нешто петља са зољом, покушава са њом да га гађа. Безобразан је, као да не може без нас, него је цео боговетни дан горе. Кад се који умори и потроши гориво или муницију - ето га други.  Неки пак седе и ћуте са стране. Видим да је појединцима већи проблем сумња да су запатили вашке од целе НАТО авијације. Тешим их како умем и знам, са пристојне удаљености додуше, зовем их кад смогадну да дођу код мене кући и да се окупају у правом правцатом купатилу, са све врућом водом. Не верују ми да тако што још постоји. Убеђујем их да ће све бити у реду само кад изађемо из ове зајебане дреничке рупе.

За воду ми верују, али не за врућу, него за хладну. Говорили су да хладнију воду нису пили до оне источке, али ми смо о томе причали у јебеном селу дреничком, у рупи невиђеној, покрај једне крушке која није била ни за шта крива, ни за рат, ни за наше судбине, тако да је ствар добијала на тежини. Мало смо и претеривали у причи. Тако занесен обећах им и хладно пиво у извору хлађено. Тачно је три минуте  потребно да се изврсно охлади. Биће и нешто да се набоде, сад већ некултурно претерујући: дадох реч. Пристају, али само под условом да не помињем јагњетину, мрзе овце овде у Дреници, мрзе побеснеле краве, мрзе све речи које почињу са Д и богатство би дали за једно масно шумадијско прасе. Нисам био сигуран за то, куд је Шумадија, толико ипак не треба претеривати. Не стигосмо: свак оде на своју страну. Морали смо да одемо. А уранијум је остао.

Еколошки најчистије поднебље Европе претворили су у отворено складиште нуклеарног отпада. Сребрни метак некад продре дубоко у земљу и тако доспе у подземне водотокове. Доспе у воду за пиће. Јесте ли знали да се највеће српско врело чисте пијаће воде налази у Метохији. То је врело Белог Дрима. Јесте ли знали да је међу првих шест у Србији по издашности и квалитету и врело Исток. А да је на петом месту у Србији врело Исток по дужини подземног тока са 11,5 км. Неко ће рећи: то је тамо негде далеко - али вода се креће и притоке другим рекама носе воду и до централне Србије. И не само то: водотокови са Косова и Метохије уливају се у сва три слива - Јадрански, Егејски и Црноморски.

br.	Naziv	Min. izdašnost	Max. izdašnost
01.	Beli Drim	1.10	15.5
02.	Crni Timok	0.15	16.0
03.	Krupačko vrelo	0.15	10.0
04.	Vrelo Mlave	0.29	14.8
05.	Vrelo Vape	0.55	10.0
06.	Vrelo Istok	0.80	6.5
07.	Vrelo Raške	0.60	7.0
08.	Krupajsko vrelo	0.30	3.0
09.	Perućac	0.40	9.0
10.	Zlotsko vrelo	0.15	3.0

Треба обратити пажњу на речи професора Кадера Азмала, негдањег министра у влади Јужноафричке Републике: „Као министар за водене токове и шумско богатство своје државе био сам гост Светске конференције за очување природних ресурса у организацији Ројтерс фондације у Лондону 1994. Тада смо били запрепашћени када су нам показане анализе најмодернијих уређаја које недвосмислено показују да су два места кључна за контролу водених токова Европе: регион Плитвичких језера и делови Косова и Метохије. Зато је НАТО на први поглед нелогично бацао систематски огромне количине специјално оклопљених бомби са осиромашеним уранијумом. Сада знам да се та зрна успешно пробијају чак до подземних водотокова и тамо трују све живо на дуг рок својим пуњењем уранијума“.

Јесте ли можда већ чули да ће врло брзо најтраженија роба на свету бити пијаћа вода и да ће се богатство и моћ мерити количином и капацитетима исте коју неко поседује? Нисте?! Е, па, чућете. Ако преживите.

Какви су ефекти балканског синдрома до сада?

Сви се труде да сакрију што више, никоме не одговара истина. До сада је НАТО потврдио смрт 34 припадника из мисије КФОР-а (2006. година). Ту и тамо се усталаса јавност кад се деси нешто попут смрти италијанског професора Ђованија Казелија који је био у мисији на Космету а не би ли утврдио степен опасности по италијанске војнике. За њега се поуздано зна да је узрок смрти управо изложеност контаминираним подручјима. Иначе до сада има највише италијанских војника који су оболели од неке врсте рака, њих око 270 (2010. година). То је управо оно што смо помињали да су они стационирани у најугроженијој зони коју су мање више сви помињали.

И бугарско јавно мњење је усталасано болешћу наредника Данаила Данилова и још 19 војника из Бугарске али њихов генералштаб упорно демантује то било каквом повезаношћу са балканским синдромом. 9 белгијских војника је умрло од рака и леукемије. 5 португалских војника је умрло од леукемије. 25 Шпанаца је оболело од рака од којих је осморо већ умрло. 2 Холанђана су умрла од леукемије (сви подаци око 2006. године). Шта се све не зна? Најнеутешније, међутим, делују речи стручњака да ће се прави ефекат дејства ОУ спознати тек за 10-15 година.

Институт за политичке студије: „Број мртвих војника, подофицира и официра италијанских оружаних снага, повратника из балканских мисија мира, попео се на 35 са тенденцијом наглог раста броја умрлих (Француска је признала 40, а Грчка три мртва од последица балканског синдрома, Црна Гора једног). Оболелих од Хочкиновог синдрома и леукемије има и Италији преко 270. Проценат војних лица у италијанској мировној мисији која су била на Космету и Босни са синдромом онколошких болести пет пута је већи од од просека оболелих у италијанским мирнодопским оружаним снагама, али и много већи од процента оболелих међу цивилним лицима оболелим од Хочкиновог синдрома. Интересантно је напоменути да ниједан други италијански војник ангажован у мировним операцијама у другим земљама широм планете под заставом УН или НАТО није оболео од Хочкиновог синдрома. Због поменутих евидентираних чињеница, званично потврђених, италијански Сенат је одлучио новембра 2004. да донесе закон о оснивању Комисије са задатком да испита све појединости и после годину дана рада поднесе извештај парламенту. Комисија је састављена од 20 сенатора“.

Стојимо поред паркиране ладе и буљимо у асфалт. Покушавамо да се радујемо вестима из Куманова. Не иде. Ништа добро нас не чека. Буљимо у асфалт, рекох ли. Каква ли је моћна сила направила овако правилне и складне рупе? Знамо. Неки прилазе ближе да виде како то изгледа. Ја се и дан данас пропитујем колико сам близу прилазио?! Можда и не желим да се сетим. Шта ме брига за асфалт, само сам га гледао. Ја тада нисам ништа ни знао о ОУ па тако мене не би требало све ово ни да дотиче. Демократија је чудо. Поготову кад се утерује бомбама. Ако су бомбе радиоактивне онда и демократија мутира. Демократија поклоњена са неба и посребрена сребрним зрнима. Да сам знао да је пут до демократије овако тежак не бих раскрстио са мутантним комунизмом после Чернобила

Политика у свом тексту од 24.03 2013. године представља следећи текст новинара Озрена Милановића: „Заменик општинског јавног тужиоца у Риминију у Италији у наредних неколико недеља требало би да одлучи које ће кораке даље предузимати у истрази покренутој због тешког здравственог стања тамошњих војника који су, као чланови НАТО трупа 1999. године, између осталог, учествовали и у бомбардовању Савезне Републике Југославије осиромашеним уранијумом. Тужилаштво за сада разматра поднеске војника у којима се наводи да између њиховог учешћа у НАТО операцијама током којих је коришћен осиромашени уранијум и тешких обољења које сада имају, постоји узрочно-последична веза. Тужилаштво је покренуло истрагу против, за сада, непознатих извршилаца кривичног дела убиства из нехата. За сада се истрага базира на подацима из поднесака десеторице војника, а воде је заједно тужилац у Риминију и Падови. Неки од војника поткрепили су своје тврдње у дописима извештајем вештака медицинске струке у којима се наводи да је недвосмислено утврђено да између болести припадника НАТО трупа и њихове изложености осиромашеном уранијуму постоји узрочно-последична веза. Војници су, у готово свим случајевима, оболели од рака, а није мали број ни њихових колега коју су, нажалост, сада покојни. Највероватније ће у даљем току истраге бити урађено вештачење униформи и шлемова које су војници носили током мировних операција током којих је коришћен осиромашени уранијум – открива „Политикин” саговорник из Италије. У јавности су највећу пажњу изазвали случајеви тридесетчетворогодишњег војника из касарне „Јулије Цезар” у Риминију, који је до сада, због најтежег обољења, већ два пута оперисан, и припадника бригаде тамошњих војника који је, такође, тешко оболео. Питање узрочно-последичне везе између тешких обољења војника, припадника НАТО трупа и употребе осиромашеног уранијума, свега неколико дана пред годишњицу почетка бомбардовања наше земље, постављено је и у Европском парламенту. Посланик у овом парламенту Андреа Занони јавно се запитао какве све последице може да изазове употреба радиоактивног метала. Ако је оружје са осиромашеним уранијумом проузроковало смрт војника после оволико времена, ко зна шта се све десило локалном становништву које живи на подручјима НАТО деловања и које пије воду и једе храну с тих подручја – запитао се Занони.

Овај посланик је, крајем прошле године, поднео захтев Европској комисији да се изврши анализа и изведу закључци који би указивали на последице које по здравље војника, али и локалног становништва може да има осиромашени уранијум“.

Вечерње новости у броју од 4. марта 2014. доносе текст у коме се између осталог каже: „Новинар Роберт Џејмс Парсонс, за "Новости", о скривеном УН извештају о последицама бомбардовања Србије... Извештај састављен током бомбардовања никад није објављен Уједињене нације су сакриле од јавности извештај шефа мисије за просторни програм УН Бакарија Кантеа у коме се каже да је НАТО 1999. године, током бомбардовања, бацио на Косово близу десет тона осиромашеног уранијума, јавио је портал Газетаекспрес.... Извештај иде даље објашњавајући да се бомбардовање НАТО снага десило у времену сетве, а осиромашени уранијум је утицао на квалитет ваздуха, земље и воде, што је резултирало последицама у ланцу исхране. Као последица тога будуће генерације су изложене повећању броја оболелих од рака, леукемије, абортуса, деформација новорођених беба, наводи Газетаекспрес... Сваки значајнији циљ у Србији током НАТО бомбардовања 1999. године гађан је различитом врстом оружја. Један од највиших званичника УНЕП (Програм Уједињених нација за животну средину чији су стручњаци истраживали последице бомбардовања) потврдио ми је то. Они су заправо тестирали оружје на цивилном становништву. То је незапамћен ратни злочин.... Овако, за "Новости", Роберт Џејмс Парсонс, новинар који је објавио тајни извештај УН о последицама НАТО бомбардовања, сумира напад на тадашњу СРЈ. Независни новинар, чији су текстови о НАТО агресији објављени у неколико швајцарских дневника, као и у француском "Монду", каже да је то била прва у низу "хуманитарних" интервенција које су довеле до стравичних страдања, попут оне која је разорила Либију. Каже да је и данас запањен што су се Америка и НАТО одлучили да један народ усред Европе заспу бомбама са осиромашеним уранијумом....“.

Блиц у броју од 14. маја 2014. године преноси између осталог: „Експерти руског министарства за ванредне ситуације испитали су области бивше Југославије, укључујући Косово, које су ваздухопловне снаге НАТО бомбардовале пројектилима са осиромашеним уранијумом, саопштио је данас високи званичник тог министарства Владислав Болов. Руски тим, који је радио у оквиру међународног програма Фокус, прегледао је земљиште и објекте у 14 градова и локација у централној Србији, Војводини и Косову, а резултати њиховог истраживања још нису објављени, преносе РИА-Новости. Пре петнаест година НАТО авиони су без одобрења Савета безбедности УН бомбардовали Савезну Републику Југославију. НАТО је при том активно користио осиромашени уранијум, наводе РИА-Новости. Коришћене су и касетне и високоексплозивне бомбе, од којих многе нису експлодирале и још и данас су закопане у земљишту. Жртве агресије су често били цивили. Према различитим изворима, током 78 дана бомбардовања погинуло је између 2.500 и 3.500 људи, укључујући и 89 деце. Још 12.500 цивила је рањено. Убијен је и 1.031 војник или припадник полицијских снага, а 5.000 је рањено“.

Није на одмет погледати немачки документарни филм ''Смртоносна прашина''.

Од 1999-те године и бомбардовања, у Србији се открије око 5.500 новооболелих од рака на милион становника, док је у остатку света тај број око 2000 на један милион. Ангелика Клаусен каже: „Код људи који су били непосредно изложени, примећене су промене у хромозомима. А ако вам у крви буду пронађене промене на хромозомима и ћелијама, онда је ризик од појаве рака касније током живота већи“.

И још по нешто. Председник комисије УН која је вршила испитивања степена затрованости и радијације Пека Хависто причао је шта је видео на Космету: стока пасе на затрованом земљишту, деца се играју на сва четири погођена српска тенка, људи пију воду са контаминираних извора, најзад девојке носе огрлице око врата направљене од покупљених зрна ОУ. Та зрна имају изузетан  сјај, и да нису радиоактивна били би племенити метал, зато их и називају сребрни метак. (Кад сам био мали читао сам у стриповима да се вукодлаци могу убити само сребрним метком, на Космету се следећих 3-4 милијарде година неће појавити сигурно ни један вукодлак). Наравно да је комисија на крају написала извештај да нема никакве опасности али је ипак обележила локације и строго забранила војницима КФОР-а да се тамо крећу чак и да користе воду из водовода за личну хигијену.

Ако није ОУ опасан зашто онда на једном стручном сајту стоје следеће инструкције:

- избегавајте места која су бомбардована!

- не сакупљајте плодове и биљке са земљишта које се налази у близини места која су бомбардована!

- не напасајте стоку и живину, нити користите воду у близини могућег загађења, било да је у питању површинска или вода из бунара!

-  забраните деци да се играју у близини места које је нападнуто!

- не обрађујте земљу која може бити контаминирана!

- одржавајте појачану хигијену ако се крећете у близини места бомбардовања!

- никако не прилазите и не додирујте остатке! итд. итд.

Зашто се уопште врши санација земљишта ако ОУ није опасан?

На крају крајева у извештају УНЕП-а стоји следеће:

„Три године после НАТО бомбардовања Југославије, експерти УН су објавили да су открили подручја у којима су тле, биљке, па чак и ваздух контаминирани ОУ. На шест подручја у Србији и Црној Гори откривена је ''распрострањена али слаба'' контаминација''“- наводи се у извештају од 199 страна који се у целости може наћи на: www.postconflict.unep.ch. Даље се каже: „да највећу бригу на дужи рок представља могуће загађење подземних вода.... Квалитет воде се мора испитивати сваке године....'“

Па шта онда прича Хависто? 'Оће нам се са тим Финцима. И она Ренте, патолог, је говорила свашта: нема доказа да су у Рачку људи стрељани али не треба искључити такву могућност. На крају рече да је то њено лично а не стручно мишљење. Па онај Ахтисари што је обећавао да ће Београд бити сравњен са земљом и који нам је донео ''план'' да би српске власти могле да потпишу ''Бриселски споразум''... Ко би рек'о?!? Делују као миран народ.

Ова прича нема краја - то је њена највећа трагика. Ипак је 4,5 милијарде година дуг период. Зато... ветар разноси прашину. И илузије. Прашина може бити свакаква. Илузија само некаква. Некако се надамо да нас је свакаква прашина мимоишла, да тога дана нисмо дисали. А вода? Све тече, све се мења. Никада се не можеш два пута окупати у истој води. У овој, о којој овде говоримо, довољно је и једанпут.

Као што видите, нико не помиње тамошњи живаљ. Доста је што су им дотурили ''демократију'', макар и сребрним мецима.