Српске владе: скоро увек исте!

      Пише: Игор Ђурић                     

Не може неко добити епитет затуцаног националисте и назадњака само зато што тај неко не да: на себе. Само зато што је дрзак да се брани када га неко напада, када му неко са разлогом, или без истог, загорчава живот. Ево, рецимо, ја. У свему сам већи Европљанин и космополита од већине плаћеника из невладиног и владиног сектора, све док постоји цивилизацијски и обострани минимум општења и поштовања, па онда на пољу културе, спорта или у личним контактима. Е, али, кад неко хоће да ме понижава или подјармљује тада ја враћам истом мером, ако ми се да или смогаднем макар и симболично. Нисам иначе оптерећен нацијом, бојом или религијом. Све док ми неко не оспори нешто од тога што сам горе навео. Поштујем дупло више оне који мене поштују. Уважавам сваку различитост, па и сексуалну, све до тренутка кад неко покуша да ме нагузи (симболично и политички), дакле све док различитост не почне да исказује аспирације да управља мојим животом и мојим навикама. Толерантан сам све до оног часа кад околина моју толеранцију схвати као слабост - а то се редовно дешава. Алтруиста сам све док ме не прогласе за будалу, па сходно томе хоће да ме опељеше.

Све, дакле, зависи од контекста: и европејство, и идеологија, и став. Кад кажем „Косово је Србија!“,  ја, забога, не искључујем себе из европских токова него управо супротно: покушавам да равноправно, раме уз раме, са другима, помогнем да та Европа буде снажна творевина. Ако се та унија буде градила на непринципијелностима и неправди па ваљда је свима јасно да не може бити дуга века. Зато, не могу мени умишљени европејци и малограђани да диктирају ко сам и шта сам: јер ја знам све то. Едит Пјаф ми је духовно блискија од Секе Алексић. Више пута сам посетио Метрополитен музеј у Њујорку него што београдски мондијалисти посећују сплавове (а посећују их). Симон де Бовоар је, по мени, већа Српкиња од Срб(е)љановићке. Агату Кристи читам а Хабјановићку: не - и ако су обе лака литература. Увек сам навијао за Џонсона и Лејкерсе против Бирда и Селтикса (дакле: за црнце против белаца). Луја Армстронга стављам испред Ере Ојданића, Паваротија испред Кебе. АС/ДС слушам и дан данас, а Легенде - не. Дајем двадесет задњих лауреата Нинове награде за двадесет страница било које књиге Салмана Руждија. Прочитао сам мемоаре Винстона Черчила а нисам исте од Драже Марковића (јесам и ове али лепо звучи). Па у чему је онда проблем?  Зашто ја, као сав такав не могу да будем и Србин који воли своју земљу и не да на њу?!

Сад, укуси су друга ствар, али ми о њима овде не расправљамо, мада су укуси једино о чему вреди расправљати. Вреди расправити: да ли људи од неукуса могу бити светски људи?! И зашто се ограничавамо на Европу? Ајде да пробамо да нас приме у цео Свет, онакав какав јесте. Ја јесам чудан по питању укуса, али знам шта је не-укус. И због тога ме нико не може назвати назадњаком и не-европејцом. Тачно је да је мој фаворит у Црвеној реци Монтгомери Клиф а не Џон Вејн, и да сам се због тога препирао са децом из комшилука. Још више сам бивао нападан зато што сам тврдио да је Џејн Расел лепша од Мерилин Монро. Па шта? Јел' можда нисам порастао због тога?!

Чему оволики увод? Па у питању да ли можемо и морамо, из петних жила запињати да будемо са неким ко нам не мисли добро и никада нам није мислио?! Ко само мисли о својим интересима и сви остали служе да се ти интереси поткусуре! Ја не знам је ли Србија 1999. године бомбардована из ваљаних и оправданих разлога?! Из хуманитарних разлога?!  Сумњам да знам али не смем да кажем. Ко велим, испашћу смешан и достојан осредњости једног провинцијског пискарала. Али нешто друго знам (читао сам и причали ми људи): увек се нападачу на нас, налазила при руци и око дупета, иста група држава и народа на услузи. И Американцима 99-те, и Немцима 41-е, и Аустро-угарима 14-те, и кад смо дизали револуцију 1804-те. Увек су наши суседи, или народи око нас, дозвољавали агресорима да користе њихову територију и услуге у нападу на Србију. Видите, доказано је историјски да смо у два светска рата били на правој страни. На страни која се борила за слободу, против агресора и за слободу народа. А суседи су нас нападали?! Били смо на победничкој страни у оба светска рата а против нас су били : и Хрвати, и Муслимани, и Мађари, и Бугари, и Албанци. Зато не видим разлога зашто би сви они у задњих двадесет година били у праву кад никада у историји нису били на страни „добрих момака“ а ратови на просторима бивше Југославије су само закаснеле битке балканских и светских ратова. 

 Прошле су године од фамозног Петог октобра и опет смо на сличном месту. Скоро увек је сва власт у Србији у рукама једног човека. Добили су изборе: рећи ће неко. Да: и Милошевић је ономад добио изборе. Докопали се власти на крилима народне воље: казаће други. Да, и генерал Симовић је 1941. године извршио пуч на крилима народне воље. И потпомогнут од Енглеза и Американаца. Зашто помињем генерала Симовића ван сваког контекста, упитаће неко? Из разлога који ћу касније образложити, одговарам ја. За почетак једно упоређење: из исте кухиње је укрчкан и 27. март, и 5. октобар.

Тим људима је, у српским владама, скоро увек је свеједно каква ће бити судбина народа и важно је само да се лично подмире. Камо среће кад би нека личила на ту историјски пропалу владу (коју је збацио Симовић) о којој ћемо писати а која по форми није била ''српска'', а практично јесте. Та влада је својевремено покушавала да по сваку цену избегне рат са Немцима и по том питању јој се нема шта замерити. Ратовати са Немцима је имало смисла од оног тренутка када нас они нападну. Али ратовати за интересе Гордог Албиона или Црвеног Кремља стварно тада није имало смисла. Ипак, ту владу је 27. марта срушила група енглеских шпијуна на челу са генералом Симовићем и они су тада, по мерилима времена и касније историје, формирали „проевропску“ и „напредну“ владу. Проучавајући документа из тог времена закључујем да се та влада понашала управо онако како су се после ње понашале владајуће клике у Србији: неодговорно, без националног обележја и без икакве историјске визије.

Као што је познато 6. априла 1941. године Немци потпомогнути сателитима у виду суседних држава, под шифром операције Подухват 25, нападају Југославију, у суштини нападају Србију и Србе. Истине ради, било је и светлих примера што се наших суседа тиче и то не треба заборавити. Мађарски председник владе у доба непосредно пред напад гроф Телеки Пал извршио је самоубиство постиђен због кршења уговора о миру са Југославијом од стране Мађарске. У опроштајном писму Хортију он је написао: „Ваша екселенцијо! Погазили смо реч - из кукавичлука - према уговору о вечитом миру који се темељи на говору у Мохачу. Народ то осећа а ми смо одбацили његову част. Стали смо на страну битанге - јер од измишљених свирепости ниједна реч није истинита. Ни против Мађара а чак ни против Немаца! Бићемо лешинари!, најпрљавији народ. Нисам те одвратио. Грешан сам. Телеки Пал“. Чак и у доба Хитлера било је људи од части. Колико их је било у садашњој Европи када је Србија поново била нападана од истих?!

После напада, југословенска војска суочена са дугачким и дубоким фронтом, издајом и неопремљеношћу, задобија тешке ударе од којих се неће опоравити. Шта се догађа у међувремену? Генерал Симовић, председник Владе и начелник Генералштаба у јутро 6. априла у цркви на Топчидеру удаје ћерку?! Влада се некако истога дана увече сакупља у Ужицу и заседа. Доноси прокламацију народима Југославије у којој их позива на борбу. Прокламација не може да се прочита преко радија јер је Београд срушен. У изјави немачког Рајха, истога дана, износе се образложења због чега је дошло до напада. Ту се каже: да су Немци хтели мир са Србима без обзира на раније несугласице, још образлажу да нису имали никаквих захтева од Југославије осим неутралности и да су су још обећали и Солун али да су Енглези све то покварили својим хушкањем. Истога дана и Мусолини пише Хитлеру и између осталог каже: „Нема никакве сумње да је српски војник храбар и издржљив, али у маси с обзиром на етнички састав и разлике у култури, вероватно је мање јак“.

Војни команданти Срби покушавају да сакупе расуту војску. Издаја, диверзије, недостатак командног ланца и субординације ипак наносе веће штете од непријатељских напада. Не да се ни „проенглеска влада“. Она заседа, „свесна“ озбиљности ситуације, у Севојну 7. априла. Присутни су сви осим председника Владе који је у Генералштабу. На тој седници се додељују нека потпредседничка места и распоређују се министарства. Најзад: „Министарски савет закључује да се министру финансија одобри кредит од десет милиона динара за покриће првих потреба изазваних изнимним приликама“. 

      Пошто извештаји са фронта говоре о катастрофалној ситуацији, Влада налази за сходно да се састане и 8. априла, опет у Севојну. У записнику сачињеном на тој седници видимо да је на седници Министарског савета расправљано о следећем: „На предлог мин. Финансија др. Шутеја Мин. Савет закључује: 1. да се чиновницима у угроженим местима исплате по две плате унапред; 2. да се чиновницима, који су евакуисани уз владу, даде на име исхране дневно: нижим 80 динара и вишим 100 динара а шоферу и жандарму у пратњи министра по 1000 динара месечно; 3. да министри за потребе кабинета дигну до 100.000 динара из држ. касе из којих ће исплаћивати кабинетски персонал“.

Ни једне речи у записнику о стању на фронтовима и страдању народа и војске. Духовни дедови потоњих властодржаца и европејаца (јер су им духовни и стварни очеви комунисти) одржавају седницу Владе и 9. априла, наравно у Севојну. Директно са фронта (којег фронта?!) јавља им се Симовић са једним јединим налогом: да се одобри кредит од 5 милиона за политичку акцију у Албанији (што се одмах прихвата)?!? У наставку записника са те седнице стоји: „Мин. Савет закључује: 1. евакуисани чиновници да буду распоређени по банским управама; 2. сувишни чиновници министарстава да се разреше уз двомесечну плату и двомесечно одсуство; 3. кабинетски персонал да исплаћују министри из кредита који су лично добили; 4. на дневнице чиновника имају право само они који иду уз владу. Министри да воде највише четворицу...итд“. Опет ни речи о народу, војсци и рату. Схватате ли о чему говорим и шта упоређујем?

Непријатељ напредује. Опкољена војска се полако предаје. Сви откидају од Србије: Мађари, Бугари, Албанци, Хрвати, Италијани, наравно и Немци. 10. априла Кватерник потписује проглас о проглашењу НДХ а истог дана у команду 12 армије стиже упутство команде Вермахта у коме стоји: „Према српским ратним заробљеницима, пре свега према официрима имати лош поступак. Ово је наредио фирер, јер су они покретачи раскида уговора.... Генералштабни капетан Хајденрајх“. 

      Удри Србе!!! Срби су криви!!! То је ехо који и данас одзвања у нашим ушима. Истог дана стижу честитке Листу и 12-ој армији од влада горе наведених држава због пораза Србије. 11. априла заседа и српска влада овог пута на Палама. Констатују се измене у кабинету јер је потпредседник др.Мачек утекао на непријатељску страну. Е, у том записнику се већ може наћи једна реченица која гласи: „...да је Мин. Војни поднео извештај о стању на фронтовима...“. И то је све. Министарски савет се даље бави „озбиљним“ питањима па закључује: „1. да се евакуисаним чиновницима даде двомесечна плата унапред и допуст; 2. саобраћајним чиновницима да се даде по 50 динара дневно због напорне службе; 3. сребрни новац, који је остао у Београду, да се стави на располагање претседнику општине Београд за ублажавање беде“.

12. априла немачка Врховна команда издаје наредбу под ознаком Пов.бр. 00630/41 коју је потписао лично Кајтел а која носи наслов „Привремене смернице за поделу Југославије“. Још тада је, господо, подељена Југославија. Сви иоле образованији знају како је та подела извршена, али су ми се пар ситница из тог документа учиниле интересантним. На пример, за Македонију Немци користе топоним Јужна Србија а за Косово користе назив Стара Србија. За Црну Гору се издаје директива да у почетку буде под окупацијом Италијана да би се касније ишло „на поновно успостављање самосталне Црне Горе“. Немачки војници пред стројевима заробљених официра говоре о томе да сви који нису Срби могу да иступе и иду кући, што значи и Црногорци. То чине сви осим ових последњих: ни један официр из Црне Горе није хтео да се изјасни као Црногорац. Радије су бирали да оду у заробљеништво него да буду Црногорци.

13. априла генерал Милутин Недић издаје наредбу О.бр.79 у којој наређује да се формирају здружени одреди за борбу против усташа. 14. априла председник владе Симовић пише писмо команданту позадине Калафатовићу у коме га овлашћује да потпише капитулацију. За то време Енглези нису послали својим савезницима ни један једини метак, чак ни голуба писмоношу, кад већ нису послали авионе којих су имали на Криту. На захтеве српске стране да се пошаље помоћ у оружју и опреми добили су одговор из Лондона да ће најлакше доћи до оружја и опреме ако поразе Италијане у Албанији и Грчкој, па све то отму од њих. Један други енглески званичник је изјавио да Енглеска нема обавеза према Србима јер је пуч од 27. марта поштено плаћен и преплаћен. Је ли вам ово познато из скорије историје?!

Војска се међутим храбро борила. Српска војска. И задавала је губитке непријатељу, колико је могла. Међутим није могла да се избори са унутрашњим непријатељем и исто таквим окружењем у Словенији, Хрватској и Босни. Због тога је дошло до брзе капитулације. 50 година касније исту судбину је доживела ЈНА. Официри и војници не-Срби издаће и погазиће сваку моралну норму. У међувремену су се однекуд појавили и Црногорци. Увече ће после вечере побећи а ујутро ће пуцати на оне са којима су синоћ јели исти хлеб. 

      Последња седница Симовићеве владе у земљи одржана је 13. априла на Палама. Ту су се договорили да зажде у Никшић, па одатле Локидима да утекну из земље. 17. априла Влада већ заседа у Атини. По записнику са те седнице прво су се договорили „да се вотира 10 милиона динара за прву помоћ у питању избеглица“. Само треба подсетити ко су биле тадашње избеглице у Атини? Па наравно: министарска свита и они који су успели да се упакују у авионе. Ни једна једина реч о војсци и народу - наравно. Још је донета одлука и да се оде за Каиро. Што даље то боље. 

Нећемо више претурати по папирима да пратимо шта је влада касније радила. За то су довољне и Ембахаде Црњанског и дневник Милана Грола. Мање више је све познато. Нисам сигуран да у свему овоме има неког наравоученија? Да има неке аналогије? Пресудите сами. Треба само писати да остане трага

АТЛАНТИДА

Пише: Игор Ђурић

                                АТЛАНТИДА

                               Борислав Пекић

Освалд Шпенглер, Пропаст Запада:

Цивилизације су најспољашњија и највештачкија стања до којих може доспети једна виша врста људи. Оне су свршетак. Оне долазе после постојања као нешто што је настало, после живота као смрт, после развитка као кристалисање. Оне су - крај...

Тражење Атлантиде, по Пекићу, јесте тражење земаљског раја. Ако постоји Еден (ако је постојао, да ли Рај може нестати?) онда је он тамо где је ''скривена'' Атлантида. Или је све то фикција, како рече Пекић цитирајући Аристотела: „Платон је измислио Атлантиду, па кад више није знао шта ће са њом, онда ју је потопио“. Тако то увек бива када је Рај у питању: никад човек није начисто и то је најјача сугестивна снага идеје о Рају и Паклу. Ту негде, наравно, треба тражити и сакривену вечиту наду у постојање живота после живота.

„Можда је уметност дубљи депо меморије од људског памћења а имагинација у трагању за истином кориснија од научне уздржаности“.

Уметност јесте, без ''можда'', највећи извор из кога се црпе сазнања о претходним траговима људског битисања на овој планети. Трагови старих цивилизација јесу трагови уметничких покушаја, и то оних најбоље могућих у том времену. Шта су древни остаци којима се данас диве туристи до уметничка дела архитектуре, сликарства и нешто мање писаних трагова.

Када су српски народ и његова историја у питању, горе наведена Пекићева мисао у целости је тачна. Да није било народне поезије и прозе, не би постојало ни интерпретације српске историје. Историја је описана кроз песму. То јесте сећање, сећање које се брусило и преносило са колена на колено, у виду уметничког дела: народне поезије. Песма није само одржавала, песма је и чувала. Чувала сећање, писала историју. Нисмо ми Срби нити први, нити специфични, по томе, али смо свакако добар пример да је уметност најважнија тековина једног народа у времену и простору.

Отуд, можда је трагање за Атлантидом, трагање за уметничким траговима који доказују постојање и континуитет. Можда је уметност најближа Рају. У човеку, ако је Рај, јер постоје тврдње да су и Рај и Пакао унутрашња људска стања, онда се и једно и друго кроз човека испољава у уметничком. Трагање за Атлантидом је онда трагање за оним што је у човеку духовно повезано са уметничким. Како објаснити потребу човека да се изражава на начин који није свима јасан и доступан? Чему та компликација? Чему тражење и тежња ка уметничком изражају, ка нечем што се не да лако дефинисати, описати, најчешће ни: видети? Зашто тражимо Атлантиду? Зашто пишемо песму? Да преваримо историју. Да преваримо Ђавола? Или: да спознамо шта нам се дешавало, како смо доспели ту где јесмо и да победимо Врага?!

„Цивилизације су пропадале зато што никад успешно нису решиле загонетку елиминисања својих отпадака. Духовне су отпадке депоновале у обичаје, нарави, подсвест потомства; умне у историју; физичке су сахрањивале под земљу. Умирале су у властитом ђубрету, уместо да, као природа, од њега живе“.

Да. Ми ћемо се удавити у сопственом ђубрету. Било које врсте. А природа од тога живи. То је Пекић. Провуче велику мисао, онако успут, круцијално важну, а уопште се у перу не прави важан. Само, мала контрадикторност, не Пекићева већ општа, неки мисле да је и историја ђубре којег се треба решити да би народи живели срећно. Тврди се да историја, поред религије, изазива и дан данашњи највећа крвопролића и злочине. Видите, духовне отпатке, по Пекићу, цивилизације нису депоновале у уметност, већ у обичаје и нарави, што се опет сведе на историју, личну историју - памћење народа, породице, појединца. Умни отпаци су историја. Нису духовни. То је зато што интерпретација није ствар духа већ ствар ума и образовања. А опет, образујемо се на основу интерпретација написаних у разним књигама. Не образујемо се читајући песме већ учећи историју. Историју, коју најчешће, различито пишемо и тумачимо. Онда, да трагање за Атлантидом, можда, није трагање за истином?

„Оригиналност је политичару корисна колико и рупа у глави. Од оригиналности у политици скупља је једино безумност, оригиналност доведена до њене природне границе. Да би некажњено био оригиналан, политичар мора бити свемоћан, мора бити Хитлер или Стаљин“.

Атлантида је визија пропасти цивилизација, било којих. Међутим, она је и критика садашњости која претходи успону и паду ове цивилизације. Подела на роботе и људе, при чему су роботи већина човечанства у садашњем облику а људи тек шачица одабраних, подела је на уметнике, ствараоце и филозофе са једне стране, и, са друге стране, остатка човечанства. Увек је, и данас, мање људи, много мање у односу на роботе који су дужни  да раде, нису само дужни већ за друго и не знају, да подлежу рутини коју свако време и свака цивилизација поседују и која је гарант очувања система. Они који се исказују кроз много рада а ни мало стваралаштва јесу роботски део цивилизације. Људе представља онај мањи, стваралачки део.

Игор Ђурић