''Колико је
пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово прочита?
Шта ће казати моја жена? Или моја ћерка?
Моји пријатељи? Шта ће, уосталом, рећи свет?''.
Пекић
ПОЧЕЦИ
...Између сна и међуножја:
ЖИВОТ ЈЕ...
„Немогуће је обљубити
све жене света, али треба покушати“. Зато, поштована
господо Фројд, Адлер и Јунг, ево решисмо да Вам напишемо неколико речи! Не да
схватите, само да се забавите. Ништа новога нећете чути. Само потврде већ
старих прича и сазнања Лепо је је негде написао Жилијен Жика Павловић: цедимо сећања на детињство као сперму из
издрканог курца. Заиста непотребно добро формулисано. Треба из
себе исцедити сећање на нешто велико и важно из живота. А шта је веће и важније
од секса? Дође време када је све „велико“, када више нема малих и небитних
догађаја и успомена. Дође животно доба када би чак повратили и ружно, и гладно,
и понижено, само да опет буду оне године кад смо млади и када у своме незнању
ишчекујемо да нам се дoгоди нешто
грандиозно и значајно – па, да самим тим и почнемо да живимо прави живот.
Деси се само старост – и то: како коме. Ерик Берн у књизи Секс
у љубави, пише: „Један
од знакова да младост пролази је кад мушкарцу почну да расту длаке из ушију.
Поузданији знак је када за кафанским столом почне да разговара о новцу, а не о
женама“. После четрдесете:
садашњост и будућност су само остаци прежвакане прошлости!!! После четрдесете
године мало је још ''невиности'' остало неизгубљених и већина њих нити су
моралне, нити су законите, нити су физичке изводљиве. Дође време када се више
размишља о другим стварима, најчешће о смрти. (Салвадор Дали: „После
еротизма, смрт је тема која ме највише интересује“). Након тога, пред крај
живота, у старости, више се радујете кад ујутро добро серете, него ако доживите
оргазам. То већ више није мушкарац.
Гинтер Грас у својој аутобиографској прози написао о
томе како су га у животу мориле три глади:
за храном, за сексом, и за уметношћу. У
Бертолучијевом филму, стари земљопоседник, којега глуми Берт Ланкастер, каже
отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ
вели он: Проклет је онај коме се више не
диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо
девојче, које му одговара да нико не може
мусти бика, узе човек конопче, те се
обеси.
Казанова, Мемоари, III књига, страна 275, каже: „Cazzo non
vuol’ pensier“. – ''Курац неће брига''. А
бриге дођу са годинама. Мада, било је и других објашњења, кроз историју: ''Када се уд ни на који начин не
може узбудити и извршити сполни чин, то је знак природне импотенције; али када
је узбуђен и усправљен, но ипак не може извршити своју функцију, то је знак
зачараности''. - Hostiensis ''Suma''.
Сви покушаји понирања у своју или туђу прошлост сведу
се на причу о женама. Сва људска (мушка) стремљења окренута су томе, док је
мушкарац способан и репродуктиван. Чак и када то више није: он се најрадије
сећа жена. И жене, добар део живота, посвете женама: бране од њих свога
мужјака, своје дете, саме себе. Ни мушки, ни женски, никада нису искрени
пријатељи са женама. Све се врти око секса и еротских сањарија. Најзад, држимо
као потпуно тачну Фројдову теорију да су осим
тежње за опстанком све остале човекове енергије сексуалне природе. И остале
Фројдове, а много озбиљније теорије, сматрамо, ако не потпуно тачним, а оно као
сасвим солидне путоказе ка расветљавању нечије личности, поготову уметникове. Једино не
сматрамо тачним да су те тежње узрок девијација и обољења. Човеку је болест у
његовој природи дата.
Он је, као
дечак, био мутант, комбинација књижевних ликова за које ће тек касније чути.
Испод стола, или у дворишту, он је тада био Франкенштајн састављен од
карактерних особина Оскара из Лименог
добоша и Тома Сојера из Тома Сојера (са
све Хаклбери Фином): волео је девојчице таман онолико - колико и да база около
са деранима и завлачећи се на разна места, пеца рибу и вирка кроз ограду. Није
имао добош и није био највећи мангуп: али је био нека варијација између –
уметник, дакле!!! Доктор Оскар и мистер Сојер. Одрастао човек заробљен у телу
детета, ипак само дете, али са прохтевима зрелога чељадета.
Жан де
Лафонтен је поред басни, писао и овако:
„Волимо, јебимо, то двоје
Не треба никад да се раздваја;
Наслада и жуд, па то је
Оно што душа најређе спаја.
Курац, пица и два срца млада
Рађају слогу пуну склада,
Коју лицемер залуду напада.
Амарилис, запамтите сада:
Волети без јеба ако вреди ишта,
Јебати без љубави - то је ништа“.
Врло рано је, рекосмо већ, почео да осећа сексуалне потребе и нагоне. Чак
и пре него је прочитао неку од Лафонтенових басни, намењеној деци, је ли. (Ту
наступа Оскар добошар у њему и Фројд
да то појасни другима вам њега, пре него је читао Лимени добош или Фројдове књиге). Па.... могло би се рећи:
апетите. Вероватно је исти случај са свом нормалном децом (па и ненормалном,
само је разлика у предмету жудње). Како је написао Оскаров отац Гинтер Грас у
својим мемоарским списима, као и код њега, тако је и његов „уд био без разума и намеравао је изгледа да
цео живот проведе без истог“.
Врло рано је већ имао прва сексуална
искуства. Зна се већ како то иде. И директно, и индиректно, посредно и
непосредно. Углавном наивно (по данашњим мерилима) али њему и те како вредно и
пријатно. Деца врло рано почну да истражују секс уколико им се укаже прилика за
то. А најчешће се укаже, осим уколико не живе на пустом острву. („Бране и решетке не чувају врлину
жена и девојака“, Молијер). То што касније ћутимо о томе, говори да нисмо
искористили шансу и нисмо довољно сазрели иако смо имали добре предуслове за
то. То што је рано желео секс и невиним дечачким очима нешто
видео или пипнуо, може касније само користити у најглавнијем кроз цео
предстојећи живот, у: демистификацији. Када се једном скине ореол
недодирљивости „те ствари“ онда кроз потоњи живот иде много лакше. Тако ми
заиста сазревамо или не. Платон у Законима
каже: „Образовање је прво стицање врлине код деце, када се у њиховим душама
роде уживање и љубав, патња и мржња исправно усмерени, док то још не могу да
схвате разумом“.
И зато се
не слажемо са званичним интерпретацијама Фројдовог учења. Њему, нашем јунаку,
ништа касније није шкодило. (Дејвид Купер Манифест оргазма: „Такозване перверзије нису сексуална обољења већ пре пробна решења
сексуалних проблема....“.). Њему, нашем јунаку, је ишло. Не онолико колико би он,
наш јунак, волео да јесте: јер човек увек жели више од онога што има; али
свакако: врло добро. (Много касније је у већ поменутом Куперовом „Манифесту оргазма“ наш јунак је нашао
потребну му интелектуалну дефиницију и моралну сатисфакцију: Предрасуде,
законски устоличене, моралистичке забране сексуалности везане за узраст, треба
демистификовати исто тако хитно као и сам „сексизам“.
Увођењем деце у доживљај оргазма кроз спонтано истраживање сопственог тела,
међу вршњацима у игри, постаће, верујем, још пре конца овог века, део потпуног
општег образовања).
Претпостављао је да девојчице са којима је
„то“ радио, не придају касније много пажње „томе“, брзо забораве и ништа им не
значи. Није ни чудо: оне „тога“ имају и преко главе, оне бар тога нису жељне.
И, поред тога, жене су углавном несретна створења. Изједају их непрестане и
нереалне амбиције, неостварени снови и стална ишчекивања нечег бољег. Жене се
увек осећају прекраћено. Стално мисле да заслужују више и да су могле да прођу
боље. Углавном су у праву, по том питању, али немају никакве користи од тога. Тако
им прође живот.
Има жена које престану да буду жене. Уништи их тежак
живот, мужеви и деца, заостала средина, патријархално васпитање. Временом оне
постану асексуални таоци средине, посматрамо их као несексуална бића, као
машине са душом. И оне, временом, прихвате такав статус, па се и понашају као
биљке, не желе ником да се свиде, никога сексуално да узбуде, никога емотивно
да занесу, па и ако је остала нека женска чар, оне покушавају да је сакрију.
Углавном, иза тако уништене жене стоји једна џукела од мушкарца, или читав
чопор истих.
Жена која не привлачи сексуално макар неког мушкарца,
макар на неки начин – није жена. Не говорим овде о старицама већ о још
репродуктивним женама. Највише је таквих случајева у заосталим срединама
притиснутим традицијом, радом и верском искључивошћу. Нема то везе са
патријархатом или годинама. У свету мушкараца привлачне жене су на цени и оне
су истински владаоци. Ово ће пре имати везе са психичким поремећајима појединца
и заједнице у својој узајамности. Ово ће пре имати везе са недостатком
патријархата и правих мушкараца. Срећемо жене у
заосталим срединама: завијене у мараме, неоднеговане, уништене тешким радом,
оне су изгубиле својства жене осим у функцији и звању: мајке, стрине, тетке,
сестре...
''Женин
је посао, веле:
да
донесе воше (воде)
да
опере коше (кошуље)
да
укува гра (пасуљ)
и
да пичке да''.
Бранко В. Радичевић, ''Сујеверице и друге речи''
Јесте,
осетио је да би желео да се пари са женкама још док је био клинац. Осећале су
то и оне. И оне су то хтеле. О томе пише
Пјер Луис, у песми ''У СПОМЕН
ИНСТИТУТКИЊИ'':
(одломак)
Не волим да видим у цркви Светог Срка
Девицу с очима што се од заноса коче
Где исповедајући ужасе под сукњом се дрка
И шапће: "Ох пардон - ја свршавам оче".
Не волим кад ми на балу девојчица у блузи
Од тила призна, пијућ учтиво сок од вишње:
"Кад много плешем, волим да ме неко
нагузи".
Па се извини: "Пардон! Рекох реч одвише".
Џапнули би
се, хотећи и једни и други, у каквом мрачном ћошку, не гледајући много: ко је
ко, и у каквим су релацијама. Не, није било ничег озбиљног: само дечије
знатижеље. Осећао је задовољство као велики, осећао је потребу за редовним џапањем
и трљањем. Врло рано је постао мушко иако је цео живот остао дерле. Детињство
достојно Фелинијевог погледа на свет у Амаркорду:
са свим финесама.
Ипак, све
је почело зарад љубави и због девојчица (тада још нису биле девојке - Тако млада а већ
Мађарица). Желео је да
их фасцинира памећу, кад већ није леп. Мислио је да није леп. Није му била
потребна велика памет да би то схватио. Почео је веома рано да чита књиге. Желео
је да преко књиге доспе између њихових ногу, да отварајући корице књига заправо
шири ноге и убрзава срце женама (ипак су оне све жене ма колико година имале). Кад
су и народни песници сматрали да се ту може сместити читаво село, зашто не би и
он имао право на жељу да се ту скраси.
Ајде село да селимо!
Гди ћемо га населити?
Међу ноге девојачке,
Та ту може село бити:
Има шуме, има воде,
Има земље за орање!
(В.С. Караџић)
У великој
је заблуди био – данас зна. Жене не полажу много на памет. И не замера им на
томе. То што их је презирао због тога, њима ништа није шкодило. Жене воле лепе,
јаке и богате мушкарце са великим природним капацитетима. Па и тада, кад је био
мали, волеле су лепе дечаке из функционерских породица са потенцијалом да им
удови порасту. Углавном... Памет му је
после помагала, не да их фасцинира њоме, већ да манипулише њима, али то је већ
нека друга прича. Ипак, обрни-окрени, колико год да си паметан, колико год да
памећу засениш околину и жене - увек се на крају стигне до дужине фалуса и
дубине новчаника (фигуративно више, а: и стварно). У лошој књизи Клуб обожаватеља, лошег писца Ирвинга
Валаса, коју је читао из проклете навике да чита, макар било шта ако нема ништа
друго, нашао је ипак једну мисао вредну пажње: „Мушка батина је највећи поравнатељ под капом небеском, највећи
остваритељ једнакости на свету. Добра укочена биџа дугачка двадесетак
центиметара више је учинила на промовисању друштвене правде на свету него сви
велики мозгови заједно“.
МАСТУРБАЦИЈА
И ПОРНО
О мастурбацији, Жан Жак Русо,
Исповести: „Овај
покор, повољан стидљивима и онима који се боје срамоте, има једно велико
преимућство за све оне чија је машта бујна: он им даје могућности да располажу
својим полом у потпуности и да по вољи пруже својим задовољствима лепотицу која
их дражи и без њеног пристанка“.
Мастурбирање
је, по Вудију Алену, „секс са неким кога
волимо“. Мастурбирао је као и сви нормални дечаци тога времена: редовно
(опет: као Мирабо). Као и сви нормални дечаци свих времена. По некад колективно,
са друговима. Најчешће: сам. По некад периодично. Кад-кад и неколико пута на
дан. До порно литературе из иностранства се тешко долазило. Није је било
довољно, била је забрањена, тешко се налазила - била је на цени. Зато се морало
пуштати машти на вољу. Њему није био проблем - одувек је био маштовит. У том
узрасту се углавном машта о зрелим женама. Девојке њиховог узраста су их
слабије интересовале. Али, сексипилних зрелих жена и није било нешто нарочито
много у тадашњем окружењу, па је пар њих углавном свима служила као
инспирација. Колико - толико, било је за свачији укус. И за његов.
Треба
узети у обзир да је то време у којем није било видео рекордера, кабловске
телевизије, дискова, интернета. Постојала су два телевизијска програма, од
којих један нису увек могли да ''у'вате'' (иако су покушавали са пробушеним
алуминијумским лаворима), и који су свој програм завршавали вестима око поноћи,
са чувеним џинглом Евровизије и оним
њиховим знаком. Права реткост су били пројектори за целулоидне траке. Имали су
их неки Цигани из места и по који гастарбајтер. На тај начин је видео прве
порниће. У биоскопима се давала мека еротика (за данашње појмове) и није било
баш подесно за самозадовољавање - бар што се њега тиче, (то није срамота, срам
нек је друге!!!; јер се човек не би самозадовољавао кад би имао некога да га
задовољи; просто, зар не?!). Многима није сметало да то раде и у биоскопу. И
радили су, не кријући се.
Од тог
периода, периода несташице, заволео је порнографију као што се заволи све
недоступно. (Стари Спенсер је говорио да је „оно што је за једнога порнографија, за другога је смех генија и... да без лицемерја не би било порнографије“).
Прво, све се
види, и кад је скривено чарапама и ципелама. Друго, све је могуће. Треће, нема
мољакања. Четврто, доказује се да су ствари веома једноставне: кад се хоће и
кад се може. Једино што му се није свидело јесу огромни црначки фалуси који су
га доводили у дилему да ли је све у реду са њим?! Тада је заволео и немачки
језик, и дан данас га подухвати милина кад га чује негде у позадини. Шнел, шнел, шприцензи, шприцензи!!!
Завидели су порно глумцима. Мазиш згодне жене и још ти плаћају за то. Кад би за
некога из места хтели да подвуку како је успео у иностранству говорили су „да је глумио у порнићима“. Уопште није
било дилеме да ли је већи успех глумити Хамлета или бити порно глумац?! - у
корист овог другог.
Да би
оправдали своје афинитете према порнићима (много касније кад су се појавили
видео-клубови) говорили су да их интересују искључиво порнићи који имају ''радњу''.
Као, није њима до тих ствари него их интересује неки заплет, некакав епилог. На
крају ваљда и некаква порука, шта ли?! Оно, кад погледаш, сваки од тих порнића
и јесте имао радњу: праву радњу. Никаквих алузија, скривених порука, симболике,
метафоре!
Пристизао
би из иностранства и по који порно часопис. Били су скупи и тражени, тако да су
се крчмили и продавали по сликама, страна по страна. И то би било довољно, кад
се набави. Он је поготову волео италијанске порно стрипове. На домаћем тржишту
је постојао само магазин Чик, који
никако није могао да задовољи њихове прохтеве са више него скромним сликама
голих девојака, чак најчешће и не скроз голих, (један његов друг је псовао кад
глумица у еротском филму не би била скроз гола, већ би на себи имала чарапе или
ципеле, сматрао је да за паре које је дао за биоскопску карту треба да има потпуну
голотињу). То је био лист, што-но би рекли: са уметничким претензијама. А где
се ''умеша'' уметност, ту нема добре и квалитетне порнографије. Где се ту
појави жеља за емоцијом онда нема ништа од квалитетног секса. Правила порнића
се знају, тако да су из дна душе мрзели кад би аутори покушавали да додају
нешто романтике или, не дај боже, уметности.
Машта.
Једино је остајала машта (тада, кад су почињали). Затвори очи и крени у
пустоловину. Кад би знале неке варошке госпође колико је сперме просуто у
њихову част и колико је оргазама доживљено са њима у главној улози, сигурно би
требале да буду врло поносне на то, Бог да им душу прости. (Уместо не-емотивне
и хладне речи: СВРШИТИ, у његовом крају се користила много топлија и лирски
разигранија реч: СЛАЧАК. Па тако, уместо: ''свршио сам'' (као да си радио неки
тежак посао, косио или копао), ви девојци или жени кажете: ''дош'о ми слачак''
(било је нешто лепо и слатко). При том, појам ''сперма'' за њих је био стран.
Говорили су: ''слуз'').
Жао му је
што није имао прилике да касније кроз живот сретне неку од њих, тада већ старих
дама, и да им открије своју тајну. У тим годинама, а изречено дискретно, то би
им сигурно значило. У тим годинама све значи, а камоли то. (Оно, имао је
прилике да једну од њих чак и ''воли''. Али много, много касније. Он је тада
био момак у снази и није оскудевао за тим а њој су латице већ почеле да опадају
и негдањи сексипил се назирао тек у траговима. Отворено му се нудила. Жао му
је, понављамо, што јој макар није рекао: „Госпођо,
ја сам се некада свакодневно мазио мислећи на Вас. Хвала вам на томе из свег
срца“. Требао је). Као клинци, маштамо о маторкама. Као матори људи: о
клинкама. Машта ли ико икада о нама? (Стара
кока – добра супа, или: Најслађе је
пиче кад јој длака ниче: питање је сад?). Одбио ју је, у ствари: побегао.
После тога, није му се више јављала на улици. Понудила се у погрешно време.
Мушкарац
који држи до себе никада се не одриче неких ствари. Треба неговати те навике и
зарад „добрих старих времена“ и због очува(ва)ња своје самосталности у односу
на жене. Са женама најбоље иде када си равнодушан према њима или кад имаш
толико снаге и способности да уверљиво глумиш ту равнодушност. Та психичка
равнотежа се стиче онанијом. Предност порнографији над еротиком треба да пружи
сваки мушкарац. О љубави и еротици у сексу говоре само они који ''не могу''.
Или они који су као деца мислили да ће им израсти длаке и красте по рукама зато
што раде то. Да, тако су их плашили или се шалили са њима. А они би често
погледали и разгледали дланове не би ли пронашли длаке које ничу (а није на пичу). Ален Боске је једном питао
Салвадора Далија „са којом женом би волео
да проведе ноћ?“, а овај му је одговорио: „Ниједном. Често су ми постављали то питање. Ја сам стопроцентно веран
Гали. А што се тиче повремених поподневних мастурбација, ех... шта ћете... то
чиним само да задовољим своју воајерску нарав, а да нико не сме ни да ме пипне“.
Елем, узрастање уз оскудну порнографију било је веома корисно за њега.
И за све дечаке њему сличне. Није то воајеризам или болесна потреба. То је
правилан одгој. Од оних који се на време сретну са порнографијом скоро никада
не испадну неки девијантни типови. Лажу психолози. Као, играте се са дечијим
пиштољима, па кад одрастете постанете убица. (Ниче: ''Мушкарца треба учити ратовању, а жену да
служи за одмор ратнику. Све остало је бесмислица''). Ваљда је боље да играте са луткицама, па кад
одрастете постанете геј?! Ретко такви застране у сексуалном опредељењу или
оријентацији. Чак и ако ту неку девијацију у себи имају, они је на неки начин
исправљају гледајући порниће. Па и ако не може да је исправи, а, он онда,
гледајући порниће садржине какве воли, испуњава део својих жеља тако да у свакодневном
животу онда не испољава настраност или болест.
Тадашњи порнићи су били наивни а
поучни. Увек је мушкарац „имао“ жену и глумили су да им је лепо. Шта ћеш бољу
пропаганду нормалног сексуалног опредељења?! Размножавање је анимални инстинкт, еротика је емотивна потреба,
порнографија је филозофски систем. Инстинкт поседују сви, емоцију имају неки, а
филозофијом се баве само одабрани. Човек жуди само за оним што нема, што не
поседује, или за оним што му је забрањено. Порнографија служи да смањимо
унутрашњи притисак који нам ствара жудња за нечим – било чиме, не мора да буде
само секс у питању.
Нигде се,
као у малим местима какво је било његово, није више причало о сексу а мање исти
упражњавао. Његов родни град је обиловао вегетацијом, шумом која се уздизала
планином изнад њега, али је било мало дрвећа да се на њих попне свако ко је са
њега хтео да викне „како хоће жену“ (una donna). Да скупимо све крушке, шљиве, јабуке, орахе,
тополе, јасене, јове и остало, било би то мало - колико је жена фалило
мушкарцима његовог роднога места. А, како нису били довољно паметни да се попну
макар и на тај број доступног дрвећа и да вичу из свег гласа, онда су
девијације ишле у другом правцу: углавном су се плашили жена (кад их стварно
сретну) и опијали су се кад год би им се указала прилика.
*
Порно није ништа лоше. Није ни штетно.
Наравно, као и код многих других ствари у животу, није штетно уколико се
конзумира у нормалним количинама. Порно је терапија. Због порно-г није учињено
много кривичних дела али је много више избегнуто сексуалних деликата. Ко није
могао себи да приушти порно: чинио је иста. Мушки воле порно више од жена, јер
мушко углавном увек има више неиспуњених сексуалних фантазија и снова, то јест,
жени је лакше да их испуни уколико их има, довољно је само да каже: да!
Мушкарац мора да моли или плаћа. Мушки су некако перверзнији у жељи а жене су
то више у чину. Мушки су склонији физичком а жене духовном, а када је секс у
питању. У љубави је пак супротно. Жена у сексу више користи мозак од мушкарца
који почесто не може да користи ништа осим маште која опет нема везе са мозгом.
Запетљасмо се.
О порно-у говоримо. Не о сексу. Већину ствари везаних за
секс, оних необичних, несвакидашњих, експерименталних: нисмо у стању да доживимо
и себи их приуштимо. Из разноразних разлога. Зато и постоји порно, да можемо да
видимо како то изгледа, да нас жеља мине. У порно окружењу све је могуће. Порно
филозофија све дозвољава. Порно начин живота је најлепши јер ту нема
незадовољних. У порно свету, док пљачкате кућу, поред новца и накита, чека вас
и секс од газдарице инициран. Кад поправљате инсталације или треба да отпушите
одвод чека вас секс са домаћицом и њеном прсатом ћерком. Било које занимање,
било који посао, било која ситуација: увек вас чека секс. У болници, у затвору,
на бензинској пумпи, у цркви... Можете бити носач или баштован али вам то неће
сметати да имате најлепше богаташице и племкиње. Лепе кућне помоћнице и још
згоднији шофери увек су на располагању газдарицама и газдама, и супротно. Да не
помињемо беби-ситерке и учитеље клавира. У порно свету, ташта вам је увек
невиђено згодна и расположена да вас злоупотреби.
Порно, то вам је комунизам. Узимаш шта хоћеш и колико ти
треба а дајеш колико можеш, имаш и колико ти траже. Сви су равноправни и сви
имају шансу у порно свету: стари, млади, велики, мали, лепи, ружни. Порно свет
није расистички свет – напротив. Није ни сексистички – ма шта се мислило о
томе. Није националистички – чак је препоручљиво да буде заступљено што више
народа и боја. Није ни насилан и опасан по живот – чак и када некога „убију од курца“, њој или њему
је лепо. И када те туку, у порно окружењу, то чине искључиво због тога што ти
то волиш и тражиш од њих.
Порно је исправљање неправде и неравноправности. За све
то што си понижаван у стварном животу порно ти врати у својој праведности.
Бежање из правог живота у порно свет јесте бежање из неправде у правду, из
неравноправности у могућност равноправности. Порно свет је понекад једини
излаз за губитнике сваке врсте. Једина терапија за пропаст која је снашла
несналажљивога. Једини вентил за болеснога да не учини зло.
