ФК НАПРЕДАК из Истока

Пише: Игор Ђурић

           

      

''Сад сам почео да играм футбал. Налетео сам на посебно друштво. Основали смо клуб ''Подгор сокак''.

Из дневника Ратка Костића, око 1925. године (на слици трећи с' десна)

*

Играли смо лопте као што смо ишли у филм.

Дакле, нисмо играли фудбал или ишли у биоскоп.

У Истоку смо играли лопте у којем си имао право да даш гол, чак и са друге стране стативе, кад лопта оде у корнер. То се најчешће дешавало када би играли викторије: само на један гол, три на три. Стативе су нам често биле школске торбе, цео свет је био наш када би набавили југопластикин полуфудбал, често смо играли боси, најжешће смо играли против Шиптара, још жешће за паре.

Имали смо стадион (какав-такав) али смо га увек звали једноставно: игралиште. Најчувенија ванинституционална игралишта су још била: Лојза, Трговиште, Грабља, Код фабрике, школско, увек вруће гостовање на Палаћару, и најзад терени код пијаце. Револуцију у нашем игрању лопте представљало је постављање уличног осветљења у граду. Тако је и осветљен део улице који иде према болници, у близини наших кућа. Дочим, нашу улицу, најпрометнију у граду (због фабрике и рибњака) и најмногољуднију никада нису осветлили, јер била таква какав је била, то јест, није сада ни важно. Елем, тада бисмо до касно играли фудбал на улици која је била у то време неоптерећена што се тиче аутомобила, поготово ноћу.

Фудбалски клуб Напредак се прво звао Подгорац или Подгорје, око тога не могу да се сложе они који нешто знају о томе а оних који се сећају тога времена има све мање, а и памћење им је све слабије. И није му лоше ишло ни са тим именом, које год да је исправно. Али је некоме у револуционарном заносу пало на памет да се име промени па тако и би. Нисам могао да тачно утврдим тачан датум када је основан фудбалски клуб јер су се лопте играле вероватно много пре званичног формирања али се 1932. година слови као званична година званичног почетка лоптања. 1930. године је основана Сеоска соколска чета Исток. 1934. године је основан Источки спортски клуб, као и Црвени крст Исток, Пододбор удружења четника Исток, Народна одбрана Исток.

Лопте су се пре рата играле на ледини подно Гориоча на некадашњем имању Раке Вујадиновића. После рата се игралиште, које, како рекох, никад нисмо звали стадион већ увек и једино: игралиште, преселило код Чауша према Доњем Истоку. Због тога су они из Доњег Истока вазда имали добре лопте. Шћућуре се у своје кукурузе и чекају. Кад неко пребаци преко гола у кукуруз, а то се врло често дешавало, они је здипе и беж' ка своме селу. После је морао и милиционер да дежура у кукурузу док траје утакмица.

У тај исти кукуруз су најчешће бежале и судије, али богами и гостујући играчи. Признајем, тешко је наватати судију кад је кукуруз висок. Како су се утакмице најчешће одигравале кад је видљивост била добра а кукуруз мали тако су се и судије трудиле да не иритирају превише домаће навијаче и играче и углавном су „свирале“ како треба. Сем кад је била крупна пара или интервенција са врха у питању. Е, онда је нешто мало и црно трчало по њивама лево десно а руља је то мало и црно пратила у стопу. Биле су брзе те судије, кад данас размислим. И нису били злопамтила. „Поједе“ добре батине а опет га ево следеће недеље. Дакле, поред тога што су били брзи, били су и издржљиви.

Најгоре су у Истоку пролазиле помоћне судије. Они су имали ту проклету заставицу са којом су их не мало пута тукли по глави и леђима. Друго, они су најближи публици. Аут линија је на нашем источком игралишту била удаљена од жице и публике непун метар. Могао је да му удара шљаге ко је хтео. Ипак, они су углавном добро „махали“ па су тако и пролазили.

Због недостатка трибина и могућности вијања по њивама и ливадама наши играчи нису волели да играју у већим градовима: Пећи, Митровици. Тамо су око стадиона биле трибине и ниси имао куд а батине су батине, свуд исте осим ако те не бију Цигани. Услед тога и многих других разлога Напредак се увек држао нижег ранга такмичења и игралишта у окружењу око којих је имало места и простора да се бежи. Често се пред таква гостовања није могао скрпити тим. Нико није хтео да иде (рецимо у Гораждевац). Знају шта су радили на свом игралишту овима код којих сада треба да иду: па им се не иде. Нису били наивни.

Официјалне боје клуб није имао. Како је која управа долазила мењала их је. Ако су Срби водили клуб, а то је најчешће било тако јер је Напредак српски клуб онда су клупске боје зависиле од тога за кога навија председник клуба. У кратким периодима кад би се Шиптари по комитетским линијама увукли у клуб боја је била црвено-црна, као застава републике Албаније.

Касније је игралиште и ограђено, направљене су свлачионице са тушевима, клозети, и настрешнице за резервне играче и делегате. Бригу о опреми и објектима је водио Пушкаш. Нико му име ни презиме није знао, сви смо га звали: Пушкаш. Често би играчи искористили Пушкашеву непажњу па би дрпили опрему: дресове и копачке, а да би у њима могли да оду на сабор или игранку. На сабор у копачкама и: ђене-ђене. Добре су да се игра коло по трави и земљи. Али, кад уђеш у неку салу где се одржава игранка а у копачкама онда се клизаш као по леду.

У време кад се фудбал не игра, ноћу дакле, под настрешнице или на траву игралишта приводили смо женске – руку на срце: доста ретко.

Одлазак на утакмице Напретка био је нека врста психолошког третмана. Дођеш, наслониш се на жицу, извичеш се и испсујеш судијама и противничким играчима све до дванаестог колена и после си десет дана миран.

После утакмице играче би водили у градску кафану Кореник, у центру вароши, на ручак. Ми клинци би се покачили по прозорима кафане, са црквене стране, и чежњивим погледима гледали како играчи умачу хлеб у гулаш, једу купус салату и цевче Пећко пиво, сањајући да ћемо и ми једног дана бити на њиховом месту.

  

Пре рата, непосредно после оснивања Подгорја тај клуб је био стециште фудбалских пионира тога краја. Мало је оних који данас памте да су тада за источки фудбалски клуб играли: Миле Ћирковић, Ратко Костић, Стијепо Куљача, Љубо Ајданић, Димша Ајданић, Радоња Вујошевић, Рако Вујадиновић, Пуцо Мартиновић, Саво Кусовац, Миша Милосављевић, Блажа Мутавџић, Милан Љушић, Љубомир Пешић, инжењер Олег (Миша) Чистов, и многи други. Овај последњи се у дуелима против пећког Дукађинија „сударао“ против земљака Аркадија Николајевича Тјапина, који је пре Великог рата био фудбалски репрезентативац Царске Русије.

Имао је Напредак своје успоне и падове, своје резултате који се памте и добром, и у лошем. 29. марта 1953. године победили су Црвену Звезду из Ђаковице са 1:0. После недељу дана губе од Трговачког из Пећи са 5:2. Следеће године, Првог маја 1954-е, на празник, пред много публике, Напредак губи од Лаба из Подујева са 3:2 у веома неизвесној утакмици. После две недеље игра велику утакмицу и у такмичењу за Куп Маршала Тита побеђује Јединство из Пећи са 8:3. 1964. године Напредак је изубио од Локомотиве 2:4. Средином априла 1966. године, баш када је Партизан победио Манчестер са 2:0 (Хасангић, Бечејац), Напредак је са Рударом из Митровице играо нерешено 3:3. Задњи успон, догодио се осамдесетих кад смо играли Куп утакмицу против Трепче, и нешто касније против пећске Будућности, коју, да смо победили, требало је да нам дође „на ноге“ сплитски Хајдук. Нисмо победили, наравно.

ЧИТАЈ: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

ЈЕДНОНАЦИОНАЛНО ''ТРОВАЊЕ''!

Пише: Игор Ђурић

Глупо и смешно звучи али истинито у својој покварености и подвали: Албанци (Шиптари) на Косову су се опет једнонационално отровали. Албански чланови неке тамо њихове Изборне комисије који су пребројавали гласове (за тзв. „косовске изборе“) „отровали“ су се од коверата и листића који су пристигли из централне Србије. Српском члану комисије није ништа фалило, није се лоше осећао, осим што је био малтретиран. Срби су дакле опет дошли до изума који је вредан Нобела: отров који препознаје веру и нацију (чак и политичко опредељење).

Није ово прва превара и лаж овакве врсте. Било је и других, мање наивних и крвавијих. Кад год је требало пречицом превеслати Србе смишљала су се разна непочинства сличне врсте. Још су Димитрије Туцовић и њему слични у својим текстовима и памфлетима писали о сличним „српским злочинима“.

Димитрије Туцовић у свом памфлету Србија и Албанија на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“.

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"

У августу 1966. године Радио Тирана и лист Зери и популит говоре и пишу о томе како се Албанци на Косову трују гасом у концентрационим логорима, још и да се масовно стрељају, Албанке се масовно силују, шири се намерно зараза пегавог тифуса а и живи се спаљују (о томе и тако је писао и Туцовић пола века пре). Све је „масовно“ као и лаж!

У марту 1990. године око 7000 ђака албанске националности одглумило је масовно тровање гасом по школама широм Косова и Метохије. Српској деци тај гас није шкодио иако су похађала исте зграде и школе. Није ништа фалило ни наставницима и професорима, медицинском особљу иако су били искључиво албанске националности (јер деца нису хтела помоћ српских лекара). Гас је дакле препознавао само јадну албанску децу до одређеног узраста.

Славољуб Ђукић је у својој књизи Политичко гробље написао поводом тога: „У политичке подвале укључени су и средњошколци... Марта 1990. светска тема била је такозвано тровање школараца албанске националности, помоћу супстанце убачених у вентилационе цеви... И овакве бесмислице налазиле су простор у водећим западним медијима... Нико се није питао како је могуће да у истој школи, где су ученици српске и албанске националности, ''помоћу гасова у вентилационим цевима'' жртве буду само млади Албанци?“ (стр. 463);

Крајем прошлог века, пред и за време бомбардовања, лажи и преваре у достигли своје врхунце. Говорило се о стотинама хиљада мртвих, о концентрационим логорима, масовним силовањима, спаљивањима људи, тровањима, убиствима деце. Некадашњи демохришћански посланик у Бундестагу Вили Вилмер је поводом тога рекао: „Никада до сада се није десило да тако мали број људи лаже толико много људи, и то на суштински начин, као у погледу рата на Косову“. 
      Средином маја 2019. године доказана је матрица целокупног деловања антисрпске пропаганде. Тзв. посланица тзв. косовског парламента Фљора Бровина као доказ о силовању Албанки 1999. године показала је слику преузету са "мушких" сајтова из ирачког порно филма (или, из порно филма који говори о Ирачанима). Мора се признати да се поједини медији на албанском језику одрадили своје новинарске задатке и по први пут раскринкали причу у самом зачетку.

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ

Када су у питању гласачки листићи очигледно да није у питању гас већ неко много софистицираније средство. Ради „наменска“ у Србији пуном паром. Раде научници. Јер ово је ипак врхунац научних достигнућа: ти отрови нису шкодили ни онима који су штампали, ни онима који су паковали одштампано, ни комисијама које су радиле са тим папирима, ни самим гласачима, ни онима који су то превозили, паковали, распакивали, као што видимо: ни српском члану комисије – искључиво је отров деловао на албанске чланове комисије.

Нису апсурдност, глупост и гротескност те фарсе битни и упитни за цео овај проблем. Важно је и депримирајуће што такве представе углавном одраде посао због којега су покренуте и буду савршен алиби онима споља који нам не мисле добро. Било је много сличних представа и подметачина, наизглед подједнако глупих и наивних мада је било и крвавијих, које су све редом прихватане на западу као доказ против Срба и савршен алиби за акције против српске државе. А зашто и не би када су тамо углавном смишљане или макар су одатле одобраване?!

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ, УВОД У БОМБАРДОВАЊЕ!

Најмање је што треба поверовати да су Албанци толико глупи па да се служе таквим глупостима. Они су само послушни и за своје циљеве на све спремни. Они су добили одобрење и сигнал а средство је притом свако дозвољено: битан је циљ. А после: пси нека лају – караван је замак'о.

РАЧАК - КАКО СУ ЛАГАЛИ?! 

Циљ је очигледно да се одузме који мандат од Српске листе (која није за дику и понос али је тренутно најбоље решење за Србе), како новим албанским властодршцима не би требали њихови гласови и како би се ослабио српски фронт. А, по могућству, и да се Српска листа потпуно искључи из тамошњег политичког живота.

Шта би била поента, закључак, ове фарсе?

Да Срби заиста имају тако развијене могућности једнонационалног тровања – а зашто би уопште излазили на изборе, што би преговарали, што би били тамошње жртве?!

Коме ја ово причам? Онима који си направили Маркале и Рачак, онима који подржавају мит о 20.000 силованих Албанки или 8000 убијених у Сребреници?! Онима који су окупирали Косово и Метохију?!

Не! Нису то Албанци! То су Они – зна се који!

ПС

Ових дана (јул 2021) отровали су се од ешерихије у Дечанима и за то су оптужили Србе)!

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

ПРАВДА ЗА СРБИЈУ – НОБЕЛ ХАНДКЕУ!

Пише: Игор Ђурић

Петер Хандке је, поред Ибзенове, Бихнерове и Хајнеове, добио и Нобелову награду за књижевност и узнемирио клупко отровница србо-мрзитеља на свим меридијанима и паралелама а највише у балканском тамном вилајету.

Лавина мржње према њему и српском народу потекла је и излила се као канализациони отпад од стране оних који мрзе и који би најрађе у тој мржњи убијали (и убијали су) а који воле да се представљају жртвама. То је образац који овде постоји деценијама: сви мрзе а онда Србе оптужују; сви убијају али се само српски злочини рачунају; и грлати су, грлатији, веома грлати!

Повика на вука а лисица једе месо!

Требали су ти мрзитељи Срба у једном времену некоме али их сада полако остављају, офирају и ''читају'', што би рекли млади: проваљени су. Лаж има кратко дејство у историјским али и у људским размерама. Константност постојања и дух народа не може се градити лажима и преварама. Отуд време Срба на Балкану и у Европи тек долази. Због система вредности и очуваности наслеђа. Или: неће бити ни Балкана, ни Европе.

Како само ових дана слабашно звуче и делују фразе о „злочинцима“ и „агресијама“, о томе како су они ''јадни'' и ''ничим изазвани'' били ''жртве'' Срба и Хандкеа. Мало ко више узима за озбиљно све то а и ако се послужи тиме то је само због локалне или глобалне политике. Важно је међутим да више нико стварно не верује у све то! Чак и ако је било некада таквих.

Тек пре неколико година све ово је било незамисливо: да интелектуалац из западне Европе који подржава Србију (искрено и у сржи) добије овакво признање. Јер да се не лажемо, Нобелова награда за књижевност је много пута била више политика него уметност или естетско мерило. Поготову када су у питању дисиденти. Мада, у неку руку Хандке и јесте дисидент, али први са друге стране - који је награђен.

Елем, без претеривања ми Срби можемо сматрати ово и својом наградом. Свакако макар колико и Аустријанци. И уживајмо у томе што наши мрзитељи пене од беса. Од мржње ће бити само ружнији и још више лошији.

Ако ћемо најправилније: ову Нобелову награду су добили Срби са Косова и Метохије. То им је признање даровао човек који им је пре тога дао много: саосећање, подршку, љубав, новац. Међу српским светињама на Косову и Метохији и хочанском децом, Хандке је пронашао своју душу.

Нешто се значајно дешавало у главама оних који су одлучивали о томе ко ће добити награду. Најлакше је било, као и до сада, не дати награду Хандкеу. Ово је сигурно тежи пут који ће захтевати много објашњавања и непријатности. Свакако знатно више него када су Харолд Пинтер или Боб Дилан били у питању (Боб Дилан: "...Црнци могу осетити расисту баш као што Јевреји могу осетити нацисту, а Срби Хрвата..."). Јер Хандке је симбол борбе српског народа за правду и истину. Његова тежина и вредност су утолико веће јер он није Србин. И у томе лежи део историјске величине српског народа: један Аустријанац од мајке Словенке (што је Жигон започео он је наставио) посветио је своју борбу за истину баш Србима, као што је својевремено један Хрват и католик сва своја дела посветио српској књижевности желећи да припада управо њој и да се слови као српски писац (Андрић). Две Нобелове награде за Србију (од два српска академика), од оних који изворно нису Срби: мало ли је! А притом све је то учињено из поштовања, љубави и добровољно, није плаћено или уценом стечено.

Ми Срби нисмо народ који сада мора да измишља веру, нацију или језик. 800 година духовности и овере идентитета управо обележавамо. То није за потцењивање и игнорисање ма колико ауто-шовинистички знамо да будемо склони томе. Зна то и Хандке. Знао је то Иво. И Меша. И Његош је знао. Зна то и Емир. Знају: јер  у тих осам векова део је и њихових идентитета.

Хандке се борио на своју штету. Пркосио је и ишао уз нос моћнима - због слабијега. Ишао је тежим али честитијим путем. Рекао бих: ишао је за истином. Подржавао нас је о свом трошку. А то није мала ствар у овом свету материјализма када је већина српских писаца поткупљена и лишена сваког достојанства. У времену када добар део српских писаца и уметника пљује по властитом народу и својој земљи, Хандкеови поступци још више добијају на тежини.

Сахранио је Милошевића „знајући да не зна истину“. Српска фукара у Београду никада му то није опростила. Део Европе очигледно: јесте! Зато вероватно никада ''није игран'' у Београду. То је још један доказ да је близу ономе што би се могло назвати Србином јер Срби нису на цени у своме главноме граду! Зато, наздравље му била ракија коју је попио поводом награде! Радујемо се, макар ми који јесмо Срби!

СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

Пише: Игор Ђурић

          СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

               Издавачко-просветна задруга СОЈ, 1940. година

Овај роман ваља прочитати. Он има своје добре и лоше стране. Међутим, уколико желите да осетите атмосферу међуратног Београда, да сазнате какви су односи и обичаји владали, како се понашао грађански слој, шта се дешавало у друштву, политици, на Београдском универзитету, државним институцијама, на спортским теренима – онда сте на правом месту уколико сте међу страницама ове књиге.

Највећи добитак од читања ове књиге је ипак спознаја да се скоро ништа није променило осим технологије и временског контекста када је реч о школском систему, корупцији, криминалу, утицају политике на све поре друштва, мушко-женским односима.

Освежење је данас читати књигу у којој се деца „плаше“ наставника, студенти професора, деца родитеља, где се у школи ударају шљаге, у којој је дозвољено шутнути куче које на вас кидише на улици и говорити „политички некоректно“ о женама у кафани.

Жена је женка док је девојка. (стр. 22)

Кроз ову књигу осетићете дух телевизијских серија Монтевидео и Сенке над Балканом, чак и атмосферу познијих романа Добрице Ћосића (када говори о студентима, затворима и полицијским истрагама). Овде ће се прочитати о тадашњим фудбалерима и фудбалским утакмицама, руским емигрантима, масонима у Београду, о удовицама које неискусну омладину уче сексу, о остављеним девојкама које трудне завршавају живот у Сави и Дунаву, о томе кроз какву су тортуру пролазили ухапшеници у Главњачи, о појави наркоманије и морфијумских зависника у Београду, о притисцима на штампу и судове, о финансијским и судским аферама.

Дакле: филм, фузбал и аероплани – као код Црњанског и Кракова.

Када се спомиње Јаковљевић сви прво помисле на Српску трилогију и његову сестру Милицу. Мало се пак говори о томе да је он био професор и ректор Универзитета, те академик.

Ову књигу би с правом могли назвати грађанским романом. Па добро, није лоше присетити се да је некада у Србији постојала грађанска класа и да је било грађана. Може се, са друге стране, рећи и да је то роман сувог реализма и књига без претензија, па ако, није ни то лоше обзиром каквим смо галиматијасом и глупостима обасипани последњих деценија. Ово није велико дело српске књижевности али је поучно дело – што није мала ствар. А није ни лоша књига, што само по себи много значи. Јер, постоје велике књиге, добре књиге, оне које нису лоше, оне које су лоше и оне које су штетне.

Иако ова књига има елементе петпарачких романа никако је не треба потценити, као што је нећемо ни преценити. Лака проза је очигледно у крви Јаковљевића, брата и сестре, али ипак ова књига иде корак даље и заслужује пажњу.

Али, зашто не рећи да је ово роман о породичним вредностима. О систему вредности. О урушавању истих. Ко год жели да пороби или уништи један народ тај прво хоће да разори породицу. После тога оно што чини темеље идентитета истог. Кров и фасада после отпадну сами од себе.

Ова књига пре свега говори о важној улози жене у породици и друштву. Главне улоге. Од жене све зависи. Пре свега васпитавање деце и одржавање здравља породице. Али, овде ћете прочитати и о женској ћуди а и о томе да се у Београду већ одавно почело укорењивати и развијати оно помињано женско „занимање“: спонзоруша. Дочим је курварлук много старији од времена о којему књига говори.

Где нема праве жене нема ни породице.

Када падне породица: пада и друштво.

Жена је та која породицу уздигне или закопа. Она је стуб који држи породицу, ако је права жена, чак и када у породици нема правог мушкарца. Када она то није: у овој књизи ћете прочитати нашта то испадне.

Смешно... Љубав данас у двадесетом веку... Данас је све за новац. А љубав постоји само према оцу и мајци – говори овако једна ученица женске гимназије, вероватно духовна претеча онога што данас називамо спонзорушама и ријалити девојкама. Међутим, није баш тако... то је што је онда било изузетак и помодарство данас је опште прихваћени образац.

      Данашња младеж расте у доба аероплана и радија, па све брже спознаје и живље се развија. Наравно... не треба их препустити њима самима. Морамо будно пратити сваки њихов покрет. (стр. 47)

Шта тек ми данас треба да кажемо по истом питању?  

Данашњем читаоцу ова књига може изгледати патетично и наивно. Отуд читалац мора пре свега да заузме временску дистанцу, да схвати контекст и да покуша разумети дух времена. Снобизам и малограђанштина, тако карактеристична (и данас) за такозвану „београдску елиту“ овде су приказани за мој укус превише карикирано и без финеса, али, зар се то другачије и може?

Могло би се рећи да је ово и друштвено-социјални роман. Он говори и о недостацима државе али и о нужности да се иста сачува:

Немогуће је угодити свима људима. Али има једна ствар, која мора свима нама да је изнад свега а то је отаџбина! (стр. 54)

Ово је књига о добрим и лошим ђацима, о онима који су знали пречицом, и шумом, и друмом. Ово је књига о грамзивим лекарима:

...оно што је некада била велика срамота за човечанство трговина робљем, данас је, не мања срамота трговина лекара људским здрављем... (стр. 93)

Ово је књига која говори о разочарењу ратника у времену када је наступио мир. О томе како су се осећали одбаченим и превареним од политичара.

Овом земљом од рата управљају забушанти и лиферанти, људи који тегобе рата нису осетили. Безглавом политиком дотерало се дотле да је данас срамота рећи да си био у рату... Ти људи кад дођу на власт не само да се промене духовно, него измене чак и физиономију. И одмах чујете на радију: господин министар, тај и тај, па онда само похвала. А тај исти спикер говориће то исто за његовог противника сутра, када дође на власт... Када бих ја био неко, забранио бих уопште, да се помињу имена министра на радију... (стр. 52)

Овде ћете прочитати о појави урбаних верских секти у предратном Београду али и о томе како се професори универзитета или судије малтретирају и пензионишу јер нису по вољи владајуће партије и њених апаратчика (и како се и једни и други међусобно крљају и опањкавају). Актуелна књига и данас. У сваком погледу. Па и у погледу недостатка здраве критике, то јест, кризе морала код интелектуалне и научне елите.

Овај роман јесте слика и прилика грађанског Београда (мада говори и о сељацима) у предвечерје Другог светског рата: растакање породице, раскалашност градских жена, мито, корупција, прљава политика, међунационалне зађевице, странчарење пре стручности, неодрживост постојеће државе. Чекајте! Зар се много тога променило од тада?!

Најзад, ово је роман лепог грађанског српског језика, првих љубави, укусно и са мером дозиране еротике, речи која је нешто вредела, људи који су се држали струке и морала. Дакле, ово је један свеобухватни приступ времену и догађајима, са пуно различитих људских карактера и судбина.

Време и људе које описује ова књига је оно када се појављују идеологије које ће разорити свет какав је до тад постојао и однети животе милиона људи: фашизам и нацизам. Са друге стране као могућа алтернатива младим људима у трулом капитализму јавља се комунизам. Ова последња идеологија постаје врло популарна међу ђацима и студентима у Београду.

Набацују нам да смо комунисти зато, што се боримо за економско побољшање своје и свога народа. А то баш доказује да смо националисте... Ми не можемо да негирамо постојање нације... Нација је заједничка вредност. И зато, ја одбијам од себе да сам анационалан... јер ми не желимо да рушимо старо, већ ово данашње што не ваља...

- Само слободан човек воли отаџбину.

- Али то не значи да треба мрзети нацију! (стр. 10, II књига)

О комунизму и фашизму:

Имаш две краве... Ако би били социјалисти онда би они рекли: ова једна крава је моја, а ова друга твоја... Ако би били комунисти, онда би рекли: узимамо ти обе краве, а млеко ћемо делити... А ако би дошли фашисти, они би ти оставили обе краве, да их ти негујеш и храниш а све млеко би ти узимали. (стр. 223/224, II књига)

Док будете читали ову књигу схватићете да се у српској политици ништа није променило сем одела и аутомобила. И тада су странке урушавале државу и бринуле само о сопственим интересима. И тада су владале Курте и Мурте.

Код нас није још теориски разрађен појам јавне функције и јавног интереса. И зато ђак који прође кроз школу не добије, тако звано, грађанско васпитање. А кад заврши школу, он не долази на положај јавне функције по својим способностима, већ по партијској препоруци. Он не служи више јавној функцији, то јест држави, већ партији и њеним интересима. (стр. 515)

Као и данас, и тада је крупни капитал стајао иза политике. Он је одређивао ко ће владати. Ово је зато и храбра књига (у датом временском контексту) јер раскринкава и отворено говори о тадашњој власти, о корупцији, о диктатури, о начину владања силом и манипулацијама. Можда је она тада, у релевантно време, најбоље пронашла и дефинисала узроке због чега је комунистичка идеологија постала толико популарна међу народом: радницима, ђацима и студентима.

Док су се политичари оптуживали јавно, прост народ се међу собом мрзео, индустријалци Словенци, Хрвати и Срби, сложно и заједно гулили су кожу са леђа тим истим народима, руку под руку с политичарима.

     И са "комшијама" је било исто:

У вароши (Сплит) је Владимир срео велики број Београђана. У разговору покретало се одмах хрватско и српско питање и жалило се на непредусретљивост Далматинаца...

- Али молим те – објашњавао је један адвокат из Београда – да ли си ти чуо кадгод да се ми у Београду бусамо како смо Срби. А међутим овде, на сваком кораку ти подносе под нос: „Ја сам, господине, Хрват!“.

- Шта ћеш! Они су сада у националном пубертету, што смо ми одавно преживели... (стр. 426/427)

Политика се и тад водила по принципу „ко није са нама тај је против државе“, посланици и министри су награђивали и запошљавали партијске војнике и намештали тендере и лицитације. Чак је све исто и данас кад је у питању набавка службених аутомобила. Чак се и скупштински ресторан помиње у истом контексту као и данас.

Отаџбина не сме бити послодавац, који експлоатише своје слуге... (стр. 54)

По узору на своју сестру, ни Стеван није хтео да одступи од праведног, по мало наивног, и срећног краја: зло је изгубило а добро победило. Макар у овој причи. Догодила се и смрт на крају: али смрт вољене и у љубави. Смрт која погађа оне који воле. У свету мржње и то је у неку руку срећан крај. Тужан али срећан. Макар у овој књизи.

Породица је победила!!!

Убиство природе: Земља пред апокалипсом!

Пише: Игор Ђурић

У свету какав је овај наш данас има смисла борити се политички, друштвено и на сваки други начин једино за природу, то јест, за њен спас. Све остало, дугорочно али и тренутно гледано, неважно је: слободе, демократија, стандард, уметност, економија.

Надомак смо циља и резултата да потпуно и трајно уништимо планету и живот на њој и да својим потомцима не оставимо чак ни могућност да не буду гладни и жедни, чак ни да им не оставимо могућност да се боре и нешто промене.

По овим питањима ствари се драстично и драматично мењају, очигледно много брже него што се претпостављало. Оно што се предвиђало за неколико векова догодиће се следећих деценија а оно што је требало да се догоди за неколико деценија догађа се управо сада.

Као и већина важних идеја у данашњем свету и еколошки покрети су обесмишљени, корумпирани и криминализовани и уистину су само упосленици главних тровача планете. Они, попут синдиката, служе да се створи привид како постоје људи и организације које се систематски и системски боре за очување природе а, у ствари, им је главни задатак да преусмеравају незадовољство и енергију људи на неважне проблеме. Они то раде, опет као синдикати, само у оној мери која не угрожава високи и крупни капитал и људе који управљају светом и главни су кривци што је Земља на самрти.

Једини начин борбе, било које, јесте ванинституционални и револуционарни (до неке мере, јер сваку револуцију у неком тренутку преузме неки интерес, идеологија или капитал – најчешће све заједно у једном). Суштина те борбе је да шачица богаташа која влада светом и булумента политичара, бизнисмена и бирократије који их опслужују схвате заједно да се нигде не могу осећати безбедно, заштићено и сито уколико већина народа буде у том положају. Да схвате да ће се и њихови потомци подједнако и под истим условима за све, борити за чашу воде и шаку брашна.

Вода постаје главни проблем човечанства. Подједнако: слана и пијаћа. Или ће је бити превише или је неће бити. Милиони људи ће ускоро бити потопљени и поплављени морима и океанима а друге стотине милиона неће имати пијаће воде. Слана вода и пустиње појешће добар део обрадивих површина. Шуме су посечене, многе животињске и биљне врсте су изумрле.

Неминовно, бројнији народи и велике силе желеће воду и храну за себе. Почеће ратови за храну и воду. Поново ће настати робовласнички систем у којему ће већина поробљених народа радити само за голу егзистенцију: за храну и воду, довољно једва да се пуко преживи.

Сеобе и велике миграције народа биће неминовне и неће моћи да се контролишу јер оне више неће бити економске већ егзистенцијалне у смислу опстанка, и неће бити мирољубиве већ веома насилне и освајачке. Зато ће само народи који су сачували праве вредности обједињени око идеје најмањег заједничког именитеља и људи који су обједињени око институције породице (што бројније то јаче) – имаће некакве шансе да опстану нешто дуже од осталих јер ће бити способнији за опстанак и природну селекцију која ће уследити и која ће оставити само најјаче и најорганизованије по горе наведеним критеријумима. Организације попут државе у савременом значењу неће постојати.

Међутим, овде се не мисли на оне који су организовани око бесмислених идеја које су данас основ система вредности и које се пропагирају или они који мисле да ће опстати уз помоћ безвредног папира званог новац који је похрањен у њиховим трезорима и на рачунима већ се мисли на оне који ће бити окупљени око идеје да се за породицу или заједницу мора обезбедити храна, вода, сигурност и опстанак – по сваку цену. Жене ће морати да рађају и подижу потомство а мушкарци да их хране и штите – и ту ће почињати и завршавати се свака политика, идеја или идеологија.

Отуд је већ време да се започне са реализацијом тог простог и револуционарног циља (хаоса): доказати том владајућем слоју на светском нивоу да ни они, ни њихови потомци, неће бити сигурни у својим бункерима и да тај свет који су створили исто тако неће бити добар за њих како није добар за већину човечанства.

Како?!

На тај начин што треба обесмислити вредности на којима почива данашњи свет и њихово богатство па и њихова владавина. Људи се морају више вратити старим вредностима и природи и морају радити за природу а не за крупни капитал, бесмислене производе којима смо бомбардовани, индустријализације, потрошачког менталитета и разних монопола, али се морају манути и свих глупости који се могу свести под појмом политичке коректности и родне равноправности.

Мора се стати са овом бесмисленом трком у дигитализацији и производњи свега и свачега што нам мења реални живот и ствара привид да живимо у лепом и очуваном свету и то у времену када планета умире а са њоме и човечанство. Наука се показала незрелом и лицемерном и њу треба из корена мењати. Свако од нас има гомилу апарата који могу све и свашта а није пронађен лек за ниједну тешку болест од које умиру милиони људи сваке године; војна наука и индустрија су произвеле ракете које је немогуће зауставити, које нападају из Космоса али није направљена ракета која може зауставити астероид који лети према земљи; производи се ГМО храна која се после баца а трећина човечанства живи на ивици глади; итд.

Људи се морају самоорганизовати, од појединца па корак по корак, у одбрани сваког потока, сваког дрвета, сваке птице и животиње. Све оно што штети природи, у првом удару оно најдрастичније, мора бити бојкотовано, блокирано, уништено, забрањено – доведено до неодрживости у економском смислу (то њих највише боли).

Највећи проблем овог проблема лежи у чињеници да је то глобални проблем. Вода која је отрована осиромашеним уранијумом на Косову воденим сливовима је раширена на све стране света, исто као и вода из Фукушиме и ваздух из Чернобиља, баш како ћемо сви омирисати дим из Амазоније и како ће од воде која је настала топљењем глечера са Арктика и Гренланда бити потопљена острва на Пацифику а касније и читаво приобаље света.

Зато је овај проблем нерешив без свеопштег хаоса. Све друго је утопија. Свеједно је: утопити се, умрети од потопа, црћи од жеђи или живети у утопији.

Једино вредно што можемо оставити својој деци и унуцима јесте оно што смо добили од својих предака: вода, ваздух и земља. То неће бити ни путеви, ни фабрике, ни мобилни телефони, ни јахте, ни авиони, ни компјутери, ни флеш меморије. Чисту воду и густе шуме – то је обавеза да им оставимо а не катаклизму, сушу и глад.

И људски материјал и потенцијал са здравом генетиком и природним инстинктима – да могу да се хране, бране и одбране. А то им не можемо оставити нездрави у глави и генима што је последица отрованог света у којем живимо.

ЧИТАЈ ОВДЕ:

АПОКАЛИПСА - ОТКРОВЕЊЕ

Из романа Девети круг Светог краља

Како се Исток родио а Гориоч га крстио!

Пише: Игор Ђурић

„Одрасли мушкарац мора да стисне зубе и да дели судбину свога завичаја“ - Борис Пастернак

Налазили смо се на око 500 метара изнад мора. Нит нам је било превише хладно, нити су нас мориле велике врућине. Просечно је било хладно око 0, а просечно топло око 20-сетице. Идеално, рекло би се за данашње услове екстремних ситуација. Што остане прљавштине за нама – ветар одува. Или вода однесе.

Земља је углавном црница.

Шума грабова, храстова, церова и букова. Најпознатија „звер“ нам је пастрмка, мада је имало лукавих лија, доброћудних меда и крволочних вукова.

Ко људи смо били зајебани па нас Цвијић назива „љутим Пећанцима“.

Место се помиње писаним трагом први пут 1348. године, нашим писмом и словом. Нека они покажу њихово слово да видимо кад се они први пут помињу?!

Кроз Исток ниси могао проћи, и у њега наићи, у пропутовању, узгред, случајно. У Исток си могао стићи само ако си тамо и кренуо. Таки му је био положај. Скрајнут под планину, ослоњен на равницу, он се није налазио ни на једном значајном путу тада активном. Он: Исток. Случајно је неко могао доћи једино ако залута, па и тада ретко. Требало је добрано скренути са свога пута да би се набасало у варош подно Мокре Горе. Таква нам је судбина: на крају котлине и планине. Или: на почетку једне или друге. Најпре ће бит: у средини и између.

Ми смо изоловани планином и постраницом. Никоме нисмо били на путу. Отуд је код нас владао осећај да смо са стране (што и јесмо били), да смо изоловани (такође) и не баш популарни (невезано са претходним али сушта истина). Јер, чим ти нико не пролази кроз место то значи да те избегавају. Због чега? И, то нам је помало бивало јасно. Пре свега због карактера људи јер се природи заиста није имало шта замерити.

Кроз Исток није пролазила ни железница. То му је са једне стране била добра особина јер су железничка места углавном прљава и бучна, али, опет, са друге стране и то је доприносило изолованости. Исток је једном страном био затворен непроходном планином преко које се могло једино пешице или марвом, а кад једном месту не можеш прићи целом дужином венца планине и то је довољно да му ретко наврну путници намерници.

У Истоку није дакле било случајника долазника. У њега се долазило планом и циљем: на пијацу, у општину или болницу. Дакле: послом. И ми би одлазили из Истока послом, понеко би се и вратио, други би заувек остајали тамо где би отишли. Чинило им се: свуд је боље него у Истоку. Нама што смо остајали чинило се: супротно.

Отуд је и све остало споро (или: никако) стизало у Исток: вести, иновације, технологија, култура, кадрови, новац... Ко зна, данас, је ли то био хендикеп или добра страна?! Ко зна? Данас? Тада се чинило да нашој заосталости нема краја и тек када смо отишли и снашли се у новим срединама схватили смо колико имамо потенцијала и да нас Исток није уназадио – већ супротно.

Тамо ништа паметно није пролазило – па се човек трудио да буде што паметнији а не би ли како доакао суровој околини. Тако никаква инвентивност није била на цени па су се људи довијали да доскоче лукавим земљацима. Тамо нико није био пророк у своме селу па смо се очеличили у немилосрдној средини те кад смо се нашли у нешто цивилизованијем окружењу – осећали смо се супериорно.

                 

        

Све има своје.

Увек смо живели у страху. Некад више, некад мање. Спокојно: никад. И увек је један именитељ страха: наше „комшије“. Нисмо се плашили терора, колико смо се бојали непредвидљивости истога. Било је то време, кад сам био мали и кад сам одрастао, када се Србима зло наносило перфидно, замаскирано и курвински. Било је то време шиканирања, силовања, време лажи и претварања.

Ми Источани смо били у нешто бољем положају. Било нас је за косметске услове поприлично, неколико великих породица концентрисаних на једном месту. Чим би се изашло из Истока – слика се мењала. Вероватно је било нечега у нашој генетици, столећима смо били жртве и то је морало оставити трага у нашој психи.

Плашили смо се јер су наше жртве биле увек жртве слабијег. Увек су ударали само кад су били сигурни да жртва нема никаквих шанси, кад нисмо могли да се бранимо, кад их је више, кад су јачи. Отуд смо ми знали да ће се против нас кренути онда кад су нам шансе за одбрану минималне. Ако имаш десет година – напашће те двадесетогодишњак. Ако си сам - напашће те њих петорица. Ако си црква – оскрнавиће је, ноћу или дању, увек сигурни да ће некажњено проћи. Никад нису били јунаци, шта више, чим их притегнеш стали би да кукају. Ал' кад се докопају моћне заштите, почев од Турака па на даље, онда би били немилосрдни.

                 

Истоку се морам враћати до краја живота! Не могу, нити смем да га заборавим, ниједног дана, ни једног сата, до краја живота. Исток је моја судба, будућа и преживљена, прошла и ишчекивана. Исток је моја инспирација, тема свих будућих дела, име свих ненаписаних романа, мотив ненасликаних слика. Исток је васпитање мојега сина, начин на који га учим да буде човек, завет који он са својом генерацијом треба да учи. Исток - моја прошлост, садашњост и будућност, извор мога живота и узрок моје смрти.

Себри источки су морали добро да се помуче како би изградили две цркве и то пре седам стотина и кусур година. Мислим да нису били ни тада баш начисто шта представља религија хришћанска. Али!!! – вид продуховљености и културе је морао постојати. Има неколико стотина година уназад како је Источанима било омогућено да иду у цркву и да слушају литургију.

Ја се кријем од америчких авиона 1999. године. Мој предак је градио цркву пре осам векова. Неколико стотина година је требало Шиптарима, после „предака градитеља“, да се однекуд појаве и да одмах почну да загорчавају живот онима које су затекли. Американцима је требало неколико стотина година, од градње моје цркве, да створе државу.

Шта је са Европљанима?! И они имају старе цркве. Имали су и инквизицију. То ли је њихов одраз?! Њихови свештеници већ вековима гледају како што већи број ратова да поведу, што већи број влада да сруше, што више других да покрсте... Они су потпаљивали ломаче испод научника и писаца.

Ја сам и даље у шуми: једем јагњетину и гледам како живу главу да сачувам. Овај рат мрзе они који га нису водили на било који начин: поред ракете, са пушком, на послу, певајући, псујући... Овај рат мрзе они који немају своју отаџбину. Немам је ни ја, али ћу је створити.

Стефан Дечански је обилазио радове и готов манастир. Морао је то чинити као ктитор. Вероватно су на неки начин моји преци долазили у контакт са њим и његовим сином, највећим Србином у историји српства: Душаном, којег су још звали и Силни.

Метохија је пре осам стотина година изгледала импозантно. Воде је било на све стране. Богата вегетација која је ницала на плодном земљишту. Около планински венци богати шумом и дивљачи. Клима идеална. Зато су српски владари ту подизали своје задужбине. Питомина коју практицизам ислама још није дотакао. Људи здрави због климе и окружења. Сведоци грађења импозантних творевина. Тада су у својим генима оплеменили своје кодове.

Какав је то био народ који је за кратко време (релативно кратко) подигао толике манастире?!

Треба погледати карту Космета са уцртаним подигнутим црквама и манастирима и видеће се јак народ, напредна цивилизација и већ формирано племство.

Много цркава а мало утврђења и утврђених градова?! Зашто тако? Није постојала опасност? Или су знали шта је вечније?!

Хронику Истока није лако писати. Источани никада нису марили за писану реч. Њима је усмено предање ближе срцу. Сва та предања „из давнина“ мењана су и модификована према потреби наратора тако да је његова породица увек у главној улози а све друге су ту да би одиграле улоге епизодиста.

Омиљени почетак приповедања локалних приповедача када жели да зађе у историју је: „Мој прадеда је био најбогатији у селу“. После су, наравно, дошли ја ли Шиптари, ја ли Аустријанци или комунисти, и тако је нестајало то богатство (које се руку на срце могло мерити само земљом и стоком па отуд и питање: куд се даде земља?) и наш је „историчар“ тренутно у поседу пар њивица које ће поделити са браћом кад отац умре (ако се он поделио са својом браћом).

Прича се даље кретала у правцу ратова и јунаштва, или у правцу анегдота које су доказивале интелигенцију предака нашег историчара. Све зависи од потребе.

Мало је писаних трагова, још мање објективних усмених предања. Шта нам је и требала историја кад је она била око нас очувана у манастирима и црквама, у нашим обичајима, језику. Историју потенцирају они који је немају. Ко о чему - курва о поштењу.

Зато, када се пише о Истоку, о Метохијцима уопште, треба говорити о људима и обичајима. И то онако како смо их гледали у детињству. Без улепшавања, само са нешто мало идеализовања. А, и, да би се писала хроника мога завичаја морао бих да одем хиљаду година уназад. Приложићу слике, лакше је. Гориоч, Дечани, Девич. За неке и ово је превише хронике и историје.

Писаћу причу о Истоку.

Заслужује књигу моја варош. Каква све места имају своје књиге, Истоку следује нешто антологијско. И то у више антологијских комада. Нећемо питати, шта кошта да кошта.

Леп је мој Исток. Понављам са почетка.

У њему имаш свега што је потребно једном нормалном човеку и народу. Вода чиста и хладна. Испред равница, плодна метохијска земља. И шта наопако засадиш: никне. Иза: планина. Извор здравља и ваздуха. Забран и брана за банду. Храна за стоку. Дивљач за ловце.

Људи имаш свакаквих, као и свуд. Добрих и лоших. Кад све ставиш на тасове неке моралне ваге више има ових првих. Људи су и најбитнији. Они чине окружење једни другима.

Од када постоји Исток кроз њега протиче вода. Да нема воде не би било ни Истока. То двоје су нераздвојни апсолути. Та вода прала је све мрље у нашим душама и нашим делима. Умивени смо пролазили кроз време, можда не увек за пример, али свакако врло ретко за лош пример. Прала нас је и хладила источка вода. Као такви, увек смо били у предности над прљавима и мусавима. Врло често смо побеђивали лепотом. Вода нам је избрусила и језик. Чистота мисли изражених кроз реч била је мање важна од чистоте и лепоте саме речи. И код нас на почетку беше реч. После ње вода – тако је настао Исток.

Са Богом смо били: како кад. Требало је доста времена да заборавимо наше речне и водене богове, па и утваре које некако увек иду у пару са њима. Наш Извор је прва источка црква. Настала ко зна кад од Мајке Земље та црква, извор, била је место ходочашћа Словена још не свиклих да се другачије зову. Ту су се приносиле жртве боговима, свима редом, највеће ипак неком громовнику чији је парњак био Зевс у Грка, па Јупитер у Римљана, а чији је потомак тек Свети Илија, зато што Христа не смемо упоређивати до са Господом Оцем самим.

Када смо престали „на воду ићи“ - то нико не зна?! Вероватно су хришћански мисионари почели приносити невероватне приче о моћи Сина Божјег, о његовој мучној и понижавајућој смрти и васкрснућу из мртвих. Толерантни су били стари Источани. Још један Бог мање или више, поред толиких већ, ништа им неће сметати, него може само од користи бити. Нису знали, додуше, „ресор“ новога бога али ће то техничко питање некако решити, мислили су.

„Али не!!“ - говораху Христови ученици: „Бог је само један, сви остали су лажни.  Он је створио свет и све на земљи. Људе свакако и све што људима користи. Бог је један и апсолутан, недодирљив и недоказљив, и има сина божјег Христа, Једнородног од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог...“.

Није им било јасно оно о једном једином Богу који има сина, значи другог бога, али им се идеја свидела. Зашто се замајавати са толико богова кад се може служити и молити само једном. Нова вера није тражила полагање жртава, ни у људима, ни у стоци. То се радило пре Христа а он се, хвала Му и слава Му, жртвовао ради свих нас и наше је грехе окајао.

Цркве смо почели градити неколико година после тих почетних забуна. Немањићи су ојачали и загосподарили земљом, па је њихов био и наш Извор. Стефан се закраљио а Растко замонашио, па обукао архиепископске хаљине 1219. године. Сто година касније Источани су почели да граде своју прву цркву. Учинили су то уз помоћ и ктиторство Стефана Дечанског који се на тај начин захваљивао Истоку зато што му је у њему Свети Никола исцелио „огореле очи“. Радове је надгледао, и дарове радницима доносио из оближњег манастира Богородице Хвостанске, или Студенице Хвостанске, која је тада већ била стара преко сто година. Како је сто година много за неке народе?!

Ми смо у Истоку већ хиљаду триста и неке имали грађевине старе преко сто  година. Шта је Дечански почео - Силни је завршио. Био је моћан и богат. Дораде су биле естетске природе. Праћен свитом, једва је неколико пута дојахао, моћан, у злату, окружен рајом земаљским: Метохијом. Тапија је јасна: Метохија припада цркви. То је Немањића дар, Савин дар, српској Цркви. То не може нико променити, људи поготову. О Божјим тапијама се не расправља. Сава је тапију написао, Душан ју је оверио. Крај приче. Спорићемо се и ратовати али се ту ништа неће променити.

        

Косовску битку смо изгубили и добили. Као и све друге Косовске битке, уосталом. Са ниједном нисмо начисто. Језичак на ваги увек стоји у средини. Изгубили тада „земаљско“ а добили „небеско“ царство. Да ли то постоји? Било је Источана 1389. на Пољу Косову. Ни много, ни мало. Таман толико колико је требало да се не обрукамо али и да не пострадамо много. Кажу да је било и оних што окаснише. Да прича буде потпуна а ми да се не одвојимо од српског усуда. Ти што окаснише први и донесоше вести о поразу (оном земаљском). О победи (оној небеској) нису знали ништа. Много касније смо ми схватили то о победи (они простији: никад).

Време је угасило многе цркве у Метохији. Оно је немилосрдно. Многа места су опустела после Сеобе. Гориоч је остао. Како му је било то он сам најбоље зна. Мало је лепих дана од задње посете Душанове запамтио. До дана данашњег када му је најтеже. Он је сам горе у брду, доле нема Источана. Први пут после хиљаду и по година.

После су војске тутњале. Ратови су се водили. Четрнаесте ударили они што су нас на Турке хушкали. Петнаесте цела Србија кроз Исток прошла. Сваки други је од њих погинуо. Опет се земаљска Србија селила у небеску. Неки су и кости оставили у Истоку. Пепео пепелу. Окупација Прва. И све тако редом: друга и трећа. Временско обележавање догађаја је променило временско значење. Пре и после рата сада није довољно. Сада се мора рећи пре и после којег рата.

Остаде Гориоч сам.

Њега ми жао.

Издадосмо га. У једном дану, сваки Источанин. Сви редом. Каква је то издаја била?! Дража нам је била ова упишана земаљска Србија од оне небеске: вечне. Милије нам је међу потомке лифераната него код Лазара и Милоша, међ' њихову небеску непобедиву војску и све друге што су им се временом придружиле.

А пут је некада водио кроз Исток. Не тако давно. Нисмо морали да тражимо. Пут за небеску Србију био је ту. У нама. Свако је од нас то знао. Само смо се курвали. Такви се савршено уклапамо ту где јесмо.

Хронику Истока, како написати?

О чему писати?

Постоје два Истока. Онај што је градио Гориоч и онај други што га оставио самог. И један и други припадају мени. Први за понос, други за срамоту.

То су два света који срећемо у свакој средини: стваралачки и јалови, градитељски и издајнички.

Косовске битке, ма када се одигравале и против кога се водиле, увек су одлучивале о већим стварима него што је у први мах то изгледало. Најмање се у косовским биткама бранило Косово. И Метохија. Бранили су се виши, небески циљеви али се и заустављало надирање хорди.

Косовске битке, све редом (има их много и никада не престају )  водиле су се и губиле у циљу очувања српске државе и српскога имена. Нити ће икада српска држава бити цела и јака без Истока, Извора и Гориоча.

             

Гориоч је наш анђео чувар.

Чува нас дању и ноћу, лети и зими, о посту и у време празновања.

Гориоч је наша судбина. Какав нам је духовни ослонац то био?! Док га нисмо издали.  Ми његова деца - њега свог духовног оца.

Свети Никола је власник Гориоча. Добио га је на поклон и у знак захвалности од Немањића. Од оца и сина.

Историја Истока, прелазак из варварства у цивилизацију, почињу од оног дана када је Гориоч освећен. Тада смо добили свој храм, постали смо прави хришћани.

Ко зна шта је добро а шта лоше у историји једнога народа?

Којем се Богу поклониш његову судбину делиш. Како он „прође“ са другим боговима тако и народ који му се предао на милост и немилост прође са другим народима.

Гориоч је стуб источке културе и цивилизације.

Живело се успореним темпом. Американци имају праву фразу за то а она је оживела уз помоћ филма, па се тако и наметнула целом свету, баш као и много тога наметнутог из бивше енглеске колоније: slow motion.

Провинција је то. Чему журба? Ионако се све на крају добро заврши.  Журба, пренатрпаност пословима и испланирана сатница је измишљотина урбаних готована. Та превара им служи да што мање времена проведу са породицом од које су се отуђили и која им ништа не значи до нужне потребе ради стицања каријере или добијања станова и других глупости којима је оптерећен модеран примерак једног сељачког потомка. Та превара им на крају крајева и служи да би што мање или ништа не радили, јер кад си на сваком послу пет минута па трчиш на други наравно да ни један не можеш урадити како треба.

        

А ми смо до породице држали много. И данас је тако. До рада мање, до породице много. Знам, има ту и пуно фолирања у свим тим односима али се „из петних жила“ ипак трудимо да одржимо на окупу шта се да одржати.

То око успореног ритма живљења само је један привид, једна илузија, да смо мало радили. Радили смо десетину пута више од оних „брзометних“ а завршавали пет пута мање посла јер су ови други углавном ишли пречицама.

Имали су људи из моје провинције и „тамних мрља“ када су се данима о зимским свечаностима опијали. Ипак, пили су углавном своје а зими се ионако живео од летњих плодова рада.

То око рада и темпа у ствари је врло небитна ствар, тек онако узгред поменута, да се почне са нечим, јер прича мора некако кренути па је најлакше почети са уопштеним. Наравно, треба се трудити после тога да причу и писаније не закомпликујеш овако као се то мени десило. Зато одмах бежим од пређашњих реченица, нека саме себе доводе у ред.

Метохија је равница, која у ствари и није баш у потпуности равна. Више је то таласасто, благо брдовито преламање складно обликованог земљишта. Нема ту неких драстичних успона или незграпно увучених долина. Само склад и хармонија. Као валцери Штрауса, млађег, слушани у топлој соби док напољу пада снег. Каква романтика? Ето тако ја видим Метохију.

Планине које окружују Метохију логични су след ствари. Оне су некада биле обала једног великог језера или малог мора. Зато је Метохија плодна. Е, сада сам га претерао, али кад Ђока може да буде Панонски морнар, ето, и мени се прохтело да будем капетан лађе који води брод мирним метохијским морем а тај брод може приспети у било коју луку а да при томе увек види ону одакле је кренуо. Онај валцер, у зиму, помутио ми је маштом оне мождане вијуге које су задужене за рационалност и фактичност па сам одлутао (боље рећи отпловио) мало подаље од праве истине.

Једно је сигурно: нема лепшег предела на кугли земаљској од Метохије. Не, не желим да се спорим, нећу да чујем ниједну реч против ове моје тврдње. Знам да сам у праву и чему онда расправа.

„Као можете тврдити да није најлепша кад никада нисте били тамо?!“ - кажем мојим потенцијалним опонентима.

           

   

Причаћу ја још о томе. Само морам редом. Рођен сам у Истоку. Она, мислим на моју родну варош, стоји на таквом месту да је источно од неких крајева а западно од других. Самом том чињеницом мој завичај је специфичан и ничим упоредљив.

Да ли сада причати о Метохији, или, о Истоку, сасвим је свеједно јер је то исто. Најбоље је да буде прича и о једном, и, о другом, прича која ће стотину пута почињати а скоро никада неће доћи до краја. Прича ко прича, некоме се свиди, неко други је презре, већина је никада не прочита или чује. Приче се причају, или: не слушају, некада се упамте па се препричавају, углавном се ћутке прелази преко туђих  приповеди. Свако има своју истину (причом испричану) и мада ништа ново нисам рекао по том питању својих и туђих истина чини ми се да некад треба „измислити“ своју истину па је испричати. И један да је прихвати за себе, добар је то посао.

Моја прича је почела 14. јуна 1999. године. Чини се, тога дана се и завршила. У њој су обухваћени векови времена и километри простора а зачудо требало јој је тако мало трајања да се роди и умре. Није вилин коњиц моја прича, није ни узлетела а дошао је сумрак и донео мирис скорашње смрти.

Почетак и крај. И трајање.

Трајање је ванвременско и бестежинско - то је дакле историја и духовност. Само још тако данас и постојим: ван времена и без простора.

Почео сам да сањам. Снови о нечем чега више немам (у времену и простору) су, у ствари, почетак живота, стварног, мени додуше несхватљивог али опипљивог и понижавајућег. Питам се: може ли живот бити лепши од сна? Лепог сна, наравно. Јер, ако може (а ја ћу тврдити сада то) онда човек губи смисао постојања. Како онда маштати? Како се надати бољем?

Да не компликујем: дрзнули смо се да живимо без маште, уобразили да можемо бити у рају још за земаљског живота. Зато смо кажњени. Зато сањамо. Снови су подједнако лепи као одсањано јер је реч о истом сновиђењу: о Истоку.

Исток је моје родно место: завичај. У њему је настало оно што ће сахранити под мојим именом и презименом. Све што сам унео у себе па сада то рефлектујем кроз своју личност, све што дајем другима, радост или бол, то је завичај. Тако је то са нама који имамо свој завичај. Или смо га имали. Онима којима завичај не значи ништа до пуког склопа слова која-и чине реч, ова прича (ма како скромна била) није ни намењена.

Ничега се ружног из Истока нећу сећати  до ружноће мога дела према њему. Може ми се.  Моја је хартија по којој пишем. Моја је и танко и лепо исписана ћирилица која само придодаје лепоти мојих осећања. Мисли ко мисли, међутим, не слушају ме увек. Оду својим путем и никада не знам шта ће ми са тих путовања донети. Ја ћу се трудити да им доскочим и обуздам, да их ставим себи у службу. Измишљаћу, преписивати па мојим крстити, али нећу да се ичега ружног дохватим док не дође време за то. Јер ово је националистичка прича. Ја можда и нисам такав али она се не да. ''Нећу у помодаре!'' - шапће ми дахћући ми за врат.

Тако водећи конверзацију са властитим речима које ми скоро никада не дају за право, убеђујући ме да више верујем туђим но властитим мислима и подсећајући ме колико лепих реченица и оне могу склопити - пишем. Не можемо без лепих реченица. Поготову ако оне причају о успоменама. Те речи успомена су нам потребне да их поставимо испред себе, да нам буду штит пред себичним огољеностима (огољеним себичностима) које нас окружују. Када поново дође време борбе, онда успомене могу опет назад у дубину човечјег памћења, да тек с' времена на време, кад сентименталност и малодушност обузму човека, изађу вани и подсете да је човек створ коме прошлост нешто значи.

О Истоку рекох, нешто ћу вам рећи. И свим осталим „истоцима“ метохијским и светским. Да схвате људи зашто смо некад такви какви јесмо. Да разумеју зашто нас често не схватају. То је приповест која никоме неће донети добра. Само сузе и патњу, јад и чемер, завист и мржњу - чак. Ако слике буду некад лепе то ће бол бити јача и мржња неизмернија. То ми је и циљ. Равнодушност је погубна па ме тако и равнодушни душмани нервирају.

Оно што ћу испричати у причи о једном једином дану, како сам то симболично на почетку образложио, наравно, када се манемо метафоре, није баш трајало један дан. Давно је почело (бајка је то) и никада се неће завршити. Бар што се нас неколицине тиче. Зато ме и притиска тешка туга. Бесконачна. Кад би могла да се заврши та тужна бајка па да смо начисто. Да се окренемо и одемо заувек, да својој деци не помињемо ни ко смо, ни шта смо, ни одакле смо дошли. Било би тако простије. За све. Али се прича неће завршити и ту се не може ништа. Нема исправке. Најјачи ће носити крст докле буду могли а онда ће га на леђа стављати неко други. И увек тако.

Нешто мало су писали монаси. И то је ретко када преживљавало дуже времена балканске кошмаре и паљевине. Балкан, извориште и седиште најумнијих цивилизација, колевка свих умних достигнућа данашњице, најмоћнијих држава простор у новијој историји, је постао синоним за покоље, паљевине и примитивизам. Турци који су донели ислам на те просторе криви су за то. Знам да ће многи тврдити супротно или другачије али ме због тога апсолутно и равнодушно брига. Никада нећу рећи да смо ми Срби криви за савремено значење речи „балкански“. Да су Турци освојили Беч и држали га неколико стотина година и да је при томе пуно људи одатле примило ислам можда би данас и „бечки“ била пежоративна у смислу и без доказивања. Не би се Штраус наслушао својих валцера окружен минаретима и мујезинима, и не би се бечке госпођице и госпође шепуриле по променадама него би радиле по пољима да нахране освајаче и господаре.

Ватра и само ватра. Рат или мир, победа или пораз - без ватре никада. Рашта и писати кад све изгори. Иста књига се не може два пута писати. Знају то палиоци. Зато прво на књигу кидишу. Мача се не боје, јурну својим мачем па се боре, од књиге страхују јер је углавном немају па немају чиме да нападају.

Да не претерујем, нешто и некаквих рукописа је преживело, сачувано у тајним манастирским преградама док се, ниоткуда, једног пролећа 1856. године није појавио некакав Рус сумњива презимена Гиљфердинг и из Гориоча у Петроград однео збирку рукописних књига. Нит се зна што ју је однео, нит ко му је дао.

Те године мој наврдеда Ђура, син Петков унук Иванов праунук Ђурин чукунунук Николин и наврунук Станојев, имао је 56 година а син му Спасоје 31. Ни један ни други нису знали шта се догодило и ко је књиге однео. Руку на срце, писмо им је слабо ишло (скоро никако), па се нису ни интересовали. А, и да су знали, дали би Русу све. Тамо сада, у Русији, која је источно од Истока (то јој се мора признати) стоји негде једини сачувани писани траг са нашег поднебља.

Историја завичаја (ту смо дакле) сплет је глобалног и локалног. Специфично у опште познатом. Оно што упије човек у очима детета - то је пак сећање на завичај. Успомене.

Волели смо манастир на брду. Време је угасило многе цркве и манастире у Метохији. Време је, као што знате, немилосрдно.

Скоро сва места су опустела после Сеобе Србаља која је узрок наше луде памети и вере у лажљиве Аустре и Угаре. Турска и шиптарска освета, а само онај зна шта је зло коме су се они „светили“, била је крвава. Покренуо се читав народ. Нико није хтео да чека Шиптаре и Черкезе. „Ајде да се мало склонимо, док не прође прва сеча“ - мислили су многи који се више никада нису вратили. Ни Чарнојевић није хтео да чека. Повео је народ преко Истока и планине на север. Можда би нам његова мученичка смрт у Пећкој патријаршији више помогла од његовог живота преко Саве и Дунава. Само би се преселио код Бога, божји човек је био. Он није тако мислио. Нисмо мислили ни ми 1999. године.

Али је жилавост народа свиклог на патњу и тада помогла опстанку. И тада смо се потрудили да неко опстане, преживи и сачека оне што су се вратили. Да их гладне и промрзле, уморне од скривања по планини, нахрани и сакрије. И Гориоч је опстао. Како му је било, то он најбоље зна. Мало је лепих дана од  Душанове посете запамтио, до дана данашњег када му је можда најтеже. Он је сам горе на брду а доле нема Источана.

                

1689. године се родио мој курђуп Ђурађ (син Николин и унук Станојев). Лењи на језику Источани су му викајући га кроз живот избрисали и заборавили задње слово у имену па је за њих био Ђура. Сина Ивана добио је када је имао 41 годину, 1730. Тешко време било, касно се приженио. Иван је имао два сина: Анту и Петка, рођеног 1767., иначе чукундеде мог деде Данила а мога курђела. У црквене књиге Петка (по коме ће нас понекада крстити и Петковићима) је уписао гориочки јеромонах Андоније. После њега се у дечанском рукопису из 1857/8 помиње прото-игуман Антим Седларевић из Драгољевца. Овај рукопис је претходио девичком катастиху из 1761. где се помиње Гориоч. 1903. године у Гориочу служи јеромонах Хаџи Руфим.

Гориоч је наш анђео чувар. Чувао нас је и дању и ноћу, и лети и зими, о посту и у време празновања. Многе војске су испод њега прошле. Неке су се у њему молиле, много више њих га је палило. Источани су га обнављали колико су и кад су  могли.

1799. године Петко је добио сина Ђуру, који је имао и брата Радоја. Ђура (без задњег ђ, поучени претходним примером одмах су га још кумови избрисали да не би беспотребно компликовали) 1825. добија сина Спасоја (и још Милована и Милосава). Већ осам година је Карађорђе био мртав. Тамо преко брда рађале се слободна Србија. Требало јој је сто година да дође до Истока. Манастир Гориоч 1857. године одржавао и ту служио монах Исакије а да су у Истоку, тамо доле, у то време радила четири хана.

Две године после предаје градова родио се Милоје Спасоју. То је био мој прадеда. Када је српска војска 1912. године ослободила Исток мој деда Данило је имао једанаест година а његов стриц Радођура постаје први председник источке општине у саставу Србије. Деда је још на скровитом месту чувао чауре које је пронашао после арнаутског напада на турске војнике који су градили затвор у Истоку, на пролеће те године.

Четрнаесте године на нас ударили они што су нас на Турке хушкали, па смо се због њих по Војводини раселили те је данас и она српска да српскија не може бити. Петнаесте, цела Србија кроз Исток прошла. Бар оно најбоље што је Србија имала. Посејана су метохијска поља костима убијених српских војника. Мучки су их Шиптари убијали у болесној жељи да се докопају њихових пушака и шињела. Десет војника и један наредник међу њима остали су заувек у Истоку, 29. новембра те године. Самом Истоку. Сачекани у заседи, побијени у шљивику, ту надомак старе црквице. Некакав Таир сутрадан прошао је Истоком у наредничком оделу са сабљом о пасу. Растко Петровић у својој књизи Дан шести о томе оставља трага.

Скроман споменик подигли су им грађани Истока после рата, лоше крстећи епитаф на самом гробу. Писало је Српским ослободиоцима, а требало је Српским мученицима. Ишли су тада из земље, нису је ослобађали. Али после јесу. Онај Таир се сигурно извукао после рата. Нађу они увек начина да себе оправдају незнањем или глупошћу.

Дисциплиновани Аустријанци (говориће исто и за Немце у Другом рату) окупирали су Исток. Ушли су и изашли из њега без борбе. Тих година окупације народ је преживео у релативном миру. Владао је ред и закон. „Аустри`цка влас`“ - говорили су стари Источани – „тад се знао ред“. Нећу претеривати у хвалоспевима окупације али људима којима је у ноздрвама још био мирис турског владања сваки бољитак се чинио подношљивим. Вешали су Аустријанци шиптарске лопове и разбојнике који нису могли чудом да се начуде како то да српски непријатељи нису заштитници њиховог разбојништва.

Прође и тај рат. Рале Ђурић би први председник општине по ослобођењу. Таир преживе, сакри сабљу за друга времена и друге српске униформе. Дуго времена након тога српска војска и летећи одред Милића Крстића су се прегањали са разбојницима и качацима. Следеће године се употребљава и артиљерија около Истока, док за освајање манастира Дечани није била потребна артиљерија. Наиме, те 1919. године, око Ђурђевдана, неки Рашковић, лекар, се са неколицином истомишљеника затворио у манастиру и прогласио социјалистичку републику.

                  

                

На Великој народној скупштини у Подгорици која је одржана 11. новембра 1918. године а на којој је донета одлука о уједињењу Србије и Црне Горе посланици из Истока су били: Дашко Хреза, свештеник; Никола Јовићевић, свештеник; и Јефто Поповић, судија. 11.11.1918. године Српска војска је покренула акцију разоружавања Шиптара у Истоку и ширем реону. Три чете са неколико брдских топова нису биле довољне да се то постигне. 1919. године срески начелник у Истоку био је извесни Драгомир Михајловић, а као писари радили су код њега Мираш Божовић, Јоле Ивановић и Јован Јојић.

Америчка мисија је изводила акцију насељавања села Витомирице и Добруше тако да је 1921. године тамо подигла 125 кућа за насељенике из Црне Горе. За банског већника из среза источког 1929/30. године изабран је Радован Вулић. Соколско друштво у Истоку је формирано 1930. године и бројало је у почетку 30 чланова. Интересантно је, са данашњег становишта, да је Соколско друштво у Врелима тада бројало 52 члана. Од шездесетих година прошлог века у Врелима више није било Срба. У Источком срезу, на изборима 1938. године била су два кандидата. Један од њих Слободан Стерђевић жалио се М. Стојадиновићу да је срески начелник у Истоку Никола Лашић, пропагирао да се изабере Никола Вујошевић, активни уговорни поштар у Истоку, а да су то спроводили и жандарми. У часопису Полиција објављиване су јавне похвале истакнутим жандармима. Тако је жандармеријски наредник командир станице Исток, Петар М. Дашић 26. септембра 1934. ухватио одметника Беку Шабана Руговца и предао власти због чега је био награђен.

У Друштву народа у Женеви а у представци коју је упутила албанска држава између осталог се каже „да је Милић Крстић из Истока убио 60 Албанаца“. За наручивање убиства Милића Крстића, капетана и негдашњег командира „летећих водова“ ухапшен је и оптужен Гани-бег Црноглавић (Криези) али је због избора и подршке Милану Стојадиновић пуштен из затвора. Само убиство је извео његов пушконоша и слуга.

Дође мир.

И нова држава. Источани су мислили српска. Преварише нас све Латини, опет. Да нам врате за Душана. Не заборављају они туђа лукавства, чини им се да само они требају да имају монопол на то.

Било како било: Источани, Метохијци, Шумадинци, сви су мислили: „Ево најзад лепе и слободне Србијице, ајде да је градимо, нека буде што лепша, море крви смо пролили за њу, њену слободу и слободу наше браће!“. Нико није знао ко су та браћа али су неки носили њихове куршуме и драмлије у себи.

Тако су Источани, кад дођоше до даха од муке и патње, тридесетих година прошлог века градили колико су могли. Направили су школу у којој је била и болница. Нешто ниже започеше и цркву да граде. Саградили су је из чистог ћефа. Градња није престављала проблем богатом месту. Трговине су ницале а воденице и ваљавице биле зачеци индустрије. Зашто не и црква у центру вароши? Имали смо Гориоч, није нам била нужда. Али, имало се - па се градило.

У Истоку су се трговином између два рата бавили Костићи, Никодин и Ратко, држали су радњу са мешовитом и колонијалном робом као и продавницу обуће Бата. Иначе је у тридесетим годинама прошлог века радило око седам трговина, дућана и магаза. Један од власника дућана био је и извесни Петко Илић из Пећи. У том периоду су радиле и две кафане које су држали браћа Ајданић из Пећи: Јово Мали хотел и дућан у Доњем Истоку, и, Миле кафану под именом Извор. Обућари су били Панто Микић и Зоран Ћирковић, обоје из Пећи. Пекару су такође држали Костићи. Берберницу су држала браћа Бошко и Лаза из Пећи (крвнички убијени и бачени у Дрим 1941. године). Поткивачи и фијакеристи су били браћа Горани а ковачким занатом су се бавили углавном Цигани.

Свакога дана се у Пошти могла купити Политика, Правда и Време, тачно у десет сати. Поред Поште и начелства, телефон је био спроведен и у касарну на Белим Водама која је била саграђена око 1920. До 1949. године председник општине се возио чезом. Између два рата људе и животиње лечили су Руси, емигранти: Владимир Сергејевич Чистов је био лекар а Новков (!?) и  Павле Иванович Серебрјаков (који је дошао око 1928. и у Истоку дочекао и пензију) - ветеринари. 

Доктор Чистов је живот завршио у Фрајбургу, 1957 године. Али, док је живео и радио у Истоку био је веома активан на многим пољима деловања. Оставио дубок траг иза себе. Често је лечио бесплатно, бавио се хуманитарним радом, био председник Црквеног одбора. Он је један од организатора и председник Управног одбора за изградњу „Народног дома витешког краља Александра I Ујединитеља“, а његов син Олег је бесплатно израдио пројект дома доктор Чистов је иначе био и срески санитетски референт. Његова жена Александра Алексејевна (рођена Јуницки) била је виша медицинска сестра. 

Прва школа је почела са радом у Доњем Истоку за време аустроугарске окупације. Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока почела је да се гради је 1929. године а освештана је у јулу 1932. године у спомен Петру I Карађорђевићу. 1932. формиран је фудбалски клуб Подгорје (исте године кад је у Звечану формирана Трепча а у Пећи Будућност и Раднички) а 1936. пуштен је у рад нови Соколски дом.

Тих година се саградила и зграда намењена соколском друштву популарни Соколски дом. Соколски дом се саградио тачно преко пута старе и временом покопане црквице. Место где су убијени српски војници, место мале капеле Светог Ђорђа која је била спаљена у време Кримских ратова и најзад положај зграде Соколског дома, те три тачке чине једнакостраничан троугао. На једнаким странама тог замишљеног троугла уписани су успони и падови, наше заблуде и добре жеље, наша неспремност да схватимо промењивост односа кроз историју и нужност прилагођавања томе.

Ту зграду су Источанима подарили Карађорђевићи а, уистину, су је платили наши прадедови. Лепа је то грађевина била. И таман је требала да проради и да се разради и да у своме десетогодишњем постојању стекне реноме институције од значаја и традиције за Исток, дошао је још један рат: Други.

У њему смо оставили непријатеље на миру (они нас нису) и таманили се међусобно. Мало нам је било да нас други убијају па смо желели да се и сами мало потерамо. Додуше, ово констатујем више глобално јер партизана у Истоку није било, док балисти на крају рата не почеше да своје црне кошуље замењују партизанским униформама. Син оног Таира закопао је пушку поред сабље. Жандарм Ђура Глумац, који је између два рата радио у Истоку и од којега је овај пређашњи поприлично зазирао, погибе 1941. године као четник у јединицама из Ибарског Колашина. Његове преживеле саборце, Источане на челу са Ралом Вулићем, пострељаше партизани у Луговима.

Почетком 1941. године братство Ђурића из Истока бројало је 5 домаћинстава са 69 чланова породице. Крајем 1995. године Ђурићи броје 41 домаћинство са 154 чланова породице.

Недостају ми пролећни звуци моје источке улице. Јутарња вика радника у рибњаку, дозивање комшија, звуци алатки, чекрк на коњским и волујским колима.

У полусну слушам те гласове и звуке, сасвим су ми природни и усклађени ма колико теме разговора звучале незграпно и непримерено, ма колико звук мотике која удара по земљи изгледа неромантично, у сваком случају: непродуховљено.

Чујем рођаке како разговарају са мајком, пролазнике како са улице називају „Добро јутро“. Неко кад-кад пита и за мене, тек онако у пролазу и реда ради.

Извесно је да ће данас ваздух удисати пуним плућима, напуниће се источке улице неоствареним жељама, потхрањеним у људским бићима, оговараћемо се и лагати али у пролеће све то делује наивно и безопасно.

Једино што ће недостајати то је љубав, јер љубави је увек мало у Истоку. Увек фали љубави, највише у пролеће. Девојке ће размишљати о примамљивим удајама а младићи маштати о дивљим сексуалном авантурама. Мало је место, кратко пролеће - нема се времена за љубав. Наравно, удаваче ће лакше проћи (обично их преваре шљаштећи излози), многи источки „жиголи“ однеће невиност у брак или гроб - пролеће ће заменити топло лето а глас мајке ће бити све тиши и тиши. То је живот: пролазност, и, у неко време успомене - увек, додуше, касно али тако мора.

Боже , како ми недостају пролећна јутра у мојој источкој улици, у моме Истоку. Како ћу живети са тиме да их више никада неће бити? Како сам уморан од претварања да живим и да предамном стоје неки избори.

Пуст Исток. Нема струје. Тек по неко возило. Кажу ретки који су се вратили из њега да се у тим данима без људи, возила, струје и осталог, могло чути хучање воде са извора чак до центра, и даље. Чуо се једино извор у пустом Истоку.

Они ретки што су остали кретали су се улицама збуњени и дезоријентисани.

Стуштио се јак пљусак на опустело место. Отворило се небо на већ отворену земљу. Шкрипали су отворени прозори, горопадила се највећа српска непријатељица: промаја. По неко је још товарио камионе са својим и туђим стварима. Стари професор је викао ходајући мокром улицом ''да ће се сви вратити за дан-два и да школа мора да почне са радом тачно на време''.

На брзину скупљено мало друштво поставља новог ''управика'' у напуштеном мотелу. Он ''преузима дужност'' и из магацина износи пиће и храну. Около су пуни базени ненахрањене пастрмке, пуне штале ненахрањених и непомужених крава, пуни торови товљених свиња. Послужује госте који неће платити и који ће заборавити када су последњи пут вечерали уз свеће у пустом ресторану.

Свако је имао своје разлоге останка али су сви имали само један разлог зашто нису отишли. У једном тренутку више то нису могли да ураде. Или: нису уопште могли, свеједно је. Али су се сви надали да ће већ после два-три дана угледати колоне које се враћају. Нису то доживели. Нису доживели ни властити живот.

Опет је ноћас горело. Видео сам светлост, одсјај пламена који је гутао Крстића куће. Крстића куће су биле ове ноћи браниоци српства.

Пуцало се. Али то није била борба. Само је једна страна пуцала. Тек је престало пред зору. Што се нико не појављује пред мојим вратима? Што не дођу да вичу и урличу као претходних вечери? Што их нема да ме шамарају и ударају кундацима као претходних дана? Шта ми то спремају?

Претрнуо сам од страха. Бојим се бола. Шта ја радим овде сам у мраку? Шта се то чује пред вратима?

Скоро ће да сване. Задах паљевине и згаришта исти је као и претходних дана. Исти је и кад смо ми палили. Исти је. Само сам ја сада сам самцит, згрчен у ћошку свога ходника. Чекам. Доћи ће неко сигурно. Чекам и једва чекам. Само да буде што брже, самим тим и лакше.

Платићу својом главом. Жао ми је деце, пријатеља. Патиће за мном. Можда ово мени и наплаћују неки њихов задужени рачун. Много се задуживало а мало плаћало задњих година овде.

Свиће.

Крстића куће су ноћас биле задња одбрана српских заблуда. Бориле су се док су могле. Доста од њих. Оне су бар остале ту где им је место. Ја и „Крстића куће“ водимо задњу источку битку. Исход се већ зна, само што то нећемо да признамо. Док се не предамо наше трајање ће се продужавати и бити доказљиво без обзира на тананост аргумената којим то наше постојање доказујемо.

Пуцало се. Ко је на шта и у кога пуцао? Је ли било само обично шенлучење или је ноћас неко главом платио (ко што ћу ја платити, да макар буде од метка).

Ситни сати су вековно дуго прешли у свитање.

Шта ја радим овде? Јесам ли гладан, жедан? Мртав ли сам или жив?

О Боже!!!

Нема ни људи, ни Бога.  Само сам ја и они. Што их нема? Шта ли ми спремају? Знају ли да би ми мајка патила да је жива? Сузе би ронила и лице гребала за мном. Да је жива, ех да је ту, стрепели би смо једно за друго. Е..еее.. Боже, плачем.

Јутро ће ми донети мало мира . Тада све утихне. Ујутро се рађа и умире само кад се мора. Буде тихо и дремљиво. Ујутро су и главе чистије, намере часније, жеље реалније и нагони контролисанији. Ујутро обично не знаш да ли ћеш предвече убијати и бити убивен. Нови дан то не говори својим осветљеним почетком. Ујутро увек имаш времена да кажеш: „то ћу после“.

А, испаде да није тако. Ено их на капији.