... БИНЕЛ, ДРУГИ ФРАНЦУЗИ И ОСТАЛИ…

Пише: Игор Ђурић

                                 

 ИЗ КЊИГЕ ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО (читај овде)

Осврнућемо се на овом месту на судбину тог француског обавештајног официра (и неких других). Какав је однос Срба и Србије према људима у свету који су гајили симпатије према нама и који су нам директно или индиректно помагали? Или макар према онима који су се трудили да буду реални у проценама, онима који нису подлегли хистерији медијског черечења Срба, већ су покушавали да реално и чињенично сагледају истину - ма се та истина некада нама и не свиђала?

Официр француске војске Пјер Анри Бинел је оптужен да је између јула и октобра 1998. године, агенту српске обавештајне службе Јовану Милановићу доставио податке о циљевима НАТО напада на Србију. Он је тада радио у седишту НАТО-а у Бриселу. Пре тога је радио као официр обавештајне службе Француске у Босни за шта је одликован Легијом части. У Заливском рату је такође био ангажован због познавања арапског језика, где је такође одликован и њему су се амерички савезници веома похвално изражавали, па и сам генерал Шварцкоп. Дакле реч је о врхунском обавештајцу.

Бинел тврди да га је телефоном контактирала француска обавештајна служба и наложила му да упозори Србе о томе колико је НАТО озбиљан у намери да бомбардује Србију. Одржао је пет састанака са Милановићем. Тада је преносио информације, чак је и донео строго поверљиви документ на 25 страна директно из НАТО-а. Заузврат није ништа тражио. Срби након тих информација врше дислокацију јединица и наоружања. На основу снимака Американци схватају да је у бриселском седишту НАТО: кртица. Сумња пада на Бинела. Он није ни крио своје контакте. Бива заточен десет месеци у истражном затвору, да би на крају био осуђен на пет година затвора. У једном  тексту Бинел каже: „Као и сви мали Французи који знају историју, заволео сам Србе од детињства, посебно због тога што смо имали истог непријатеља који нам је радио о глави. Нарочито ми се свидело што су Срби храбри, часни и поштени људи који поштују своју и туђу слободу. Налазио сам паралеле између Француске и њене борбе за Алзас и Лорену и борбе Србије да задржи Косово и Метохију, колевку свог постојања на Балкану“.

У својој књизи Ратни злочини НАТО он пише: „Упркос наметнутој тези да су сви Срби криминалци, видео сам да то није тачно и да, на пример, Арканови „Тигрови“ нису ништа гори и крволочнији од Изетбеговићевих „Црних лабудова“. Видео сам да је исламски међународни тероризам захватио Босну, па преко ње Балкан и Европу и да Срби опет бију бој за наш рачун као и пре 700 година. Разлика је била само у томе што пре 700 година Американци нису ни постојали“.

Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: „Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску“. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања?!). 

Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: „Ослободите нас Косова!“. Свилановић, који је рођен на Косову, ипак није желео да у том „ослобођеном од Србије“ Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе.

Због свега што му се догодило и жеље да каже своју верзију он је написао књигу коју смо помињали. У њој говори о својој војничкој каријери, помиње где је служио а нарочити акценат даје времену боравка у Босни где је као обавештајни официр дошао до сазнања која се нису поклапала са званичним верзијама. Осврће се на случај Маркале који се догодио 28. августа 1995. И он дели мишљење Дајане Џонстон да је некако упадљива коинциденција таквих и сличних догађаја са периодима када су се доносиле важне одлуке у међународним органима. Масакр би се десио дан или два пре него би требало да се на неки начин казне Срби. Тако је било и са Маркалама. Оне су се догодиле два дана пре него је НАТО требало да одлучи о ваздушним ударима на Србе. 

Али нису то његови једини аргументи. Он тврди да су радари типа Cymbeline, који се користе да би лоцирали положаје са којих се отвара артиљеријска ватра, недвосмислено показали да ватра није отворена са српских положаја већ са ничије земље, на коју су Муслимани за разлику од Срба имали приступ. Друго, анализирајући подручје несреће он тврди да је скоро немогуће због околних зграда концентрисати тако прецизну минобацачку ватру на то место, дакле, та ватра није могла да буде узрок масакра већ само покриће за оно што се тварно догодило. Али ни једном случају Срби нису могли бити одговорни. Он даље тврди да је постојала основана сумња која је кружила међу припадницима УНПРОФОР-а да је већина мина бачена ручно, са околних зграда (они који познају ову проблематику знају да је то могуће и лако изводљиво). Најзад, и он сумња у брзину телевизијских екипа које су се нашле на лицу места, после свега неколико минута од догађаја. Он тврди да је међу војницима УН већ тада постојала сумња у званичну верзију али да није било дозвољено говорити о томе.

Бинел даље у својој књизи описује искуства из Босне и тешкоће са којима су се сусретали после потписивања Дејтонског споразума. Посебну пажњу у свом раду, а због познавања арапског језика, он је посветио исламистичким организацијама и појединцима који су под плаштом хуманитарних и невладиних организација, у ствари, представљали логистичку подршку снагама босанских муслимана и муџахедина. Бинел тврди да су Американци били прича за себе, да су радили по своме и да су се водили пре свега својим интересима па да су тако урушавали Дејтонски споразум наоружавањем муслимана иза леђа својих савезника. Он говори и о отвореној сарадњи Изетбеговића са милитантним исламистима о којој се доста знало али и о томе да су Американци спречавали да то продре у јавност. Он кроз цео текст сугерише да су Американци ти који одлучују о свему, да НАТО и трупе УН служе само да би Американци стигли до својих циљева и да су све приче о међународном ангажовању у кризним подручјима да би донеле мир у ствари празне приче и да је суштина свега тога промовисање и остваривање америчке доминације.

Из написаног у књизи Ратни злочини НАТО може се закључити да су Бинелу и хапшење наместили Американци јер су били незадовољни његовом проценом да НАТО чланице из Европе не треба да купе амерички извиђачки систем за навођење на циљ J-STARS који се у експерименталној употреби у Босни показао „као обично ђубре“. Бинел је био један од официра чији је задатак био да испита тај систем. После његове негативне оцене ухапшен је, а после хапшења европске чланице НАТО-а су купиле тај систем. То је коштало живота неколико стотина албанских цивила које су НАТО авиони бомбардовали а који су лоцирани и обележени овим системом. Ако постоји и други разлог, он сигурно лежи у мотивима да Американци нису хтели мирно решење косметске кризе и желели су да по сваку цену бомбардују Србију.

ОВК је, по Бинелу, „банда терориста у служби мафије и политичких авантуриста који су имали пред собом само расну и етничку мржњу“ (стр. 256). Мени је се урезала као интересантна мисао и реченица коју Бинел пише на крају текста: „Увек обузети својим фантазмагоријама, Американци су КУПИЛИ од Београда испоручивање Милошевића Хашком трибуналу“. Нека ово схвата како ко хоће.

              (Овај текст је штампан 2010. године у књизи Метохија и Косово, ЈРЈ, Земун)

Нико не помиње данас у Србији или Републици Српској ни другог француског официра Ирв Гурмелона – Ерве Гурмелон. Он је био портпарол УНПРОФОР-а и осумњичен је да је помагао Србе информацијама између осталог упозорио је Караџића да му следи хапшење у акцији НАТО-а под називом Ћилибарска звезда (Amber star). Флорес Артман пише у својој књизи Мир и казна: „Али, присуство Гурмелона смета Американцима, јер Караџић превише прича. Бегунац се, у ствари, поверио француском официру да је од америчких власти добио обећање да га неће послати у Хаг, уколико не буде `ометао` Дејтонски споразум“. На сајту хашког суда Сенсе, може се прочитати следеће: „Има вјероватно још "гријехова" припадника француских снага у Босни које би Париз желио сада амортизирати. Међу њима је онај мајора Ерве Гурмелона (Херве Гоурмелон), којег је Вашингтон Пост оптужио да је помрсио конце једном строго чуваном плану за хапшење Радована Караџића. Најновији случај је мајор Пјер-Анри Бинел (Пиерре-Хенри Бунел), француска кртица откривена недавно у канцеларијама НАТО, који је у улози "балканског шпијуна у Бриселу", тајним службама СР Југославије достављао планове евентуалних зрачних удара западне Алијансе у контексту сукоба на Косову“. Доктор Мила Алечковић Николић пише: „Пентагон саопштава да је француски капетан Ерве Гурмелон одао план напада Србима и да је Вашингтон, пред издајом војника који је хтео да прибави славу само за своју земљу, морао да опозове операцију. Вест се проноси да Французи штите Радована и не дају Американцима да га ухапсе. Ово понавља и тужитељка Луиз Арбур. Три године касније капетан Гурмелон је унапређен, а Американци се разилазе са Францизима и од тада свако ради за себе“.

Треба поменути и британског мајора из Падобранског пука Милоша Станковића, који је такође оптужен да је помагао Србе и који је међу муслиманима у Босни називан је именом британски четник. Њега оптужују да је Србима одавао тајне из британског штаба у Сарајеву. Оптужују га да је радио за Русе а Американци чак иду дотле да га апострофирају као кривца за потоње губљење авиона Ф-117. Дневни лист Глас јавности објавио је текст у јуну 2000. године: „"Немам времена за мудролије тих копилана, компјутерских бомбардера и љигавих ратника у фотељама, који су прихватали једну теорију за другом из сигурности својих мирних и добро чуваних војних академија и министарстава. Они нису били тамо." "Тамо" је босанско ратиште где је мајор Милош Станковић, британски официр српског порекла био преводилац генерала Смита и генерала Мајкла Роуза, команданта трупа Уједињених нација током грађанског рата између босанских муслимана, Срба и Хрвата. Милош је био и више од преводиоца. Син четничког официра који је после рата морао да бежи из Југославије, он је тумачио обичаје и менталитете, преговарао када затреба и набављао податке које други не би успели због непознавања језика и обичаја. После скоро четири године службе у Босни, британско министарство одбране, ухапсило га је октобра 1997. под оптужбом да је српски шпијун. Две године касније, мајор Станковић био је ослобођен, а потом је написао књигу "Трустед Моле" (Поуздана кртица), која је недавно изашла, и у њој је дао своје виђење рата у Босни... Мајор Станковић коментарише и медије земаља које су се против Срба бориле на страни Уједињених нација. По његовом мишљењу, извештачи су без доказа исувише брзо доносили једностране закључке о томе ко је крив за убиства и масакре. Такво извештавање диктирале су редакције и у исто време су се правдале да на тај начин избегавају збуњивање читалаца и гледалаца по питању "добрих и лоших момака“.

Генерал Луис Мекензи је покушавао да каже неке истине. Па и генерал Мајкл Роуз. Затим, индијски генерал Сатиш Намбијар. Рекао сам већ: оставимо мотиве по страни. Трагање за истином на терену мотива за неки чин одвело би нас странпутицом етике као филозофског правца и не би смо дошли до никаквог одговора. Али као народ, па самим тим и као држава, ми морамо и требамо обратити пажњу на људе који су нам били наклоњени и који су нас макар вербално помагали, без обзира на њихове мотиве.

Касније ће то схватити и људи на терену, службеници ОУН. Тако је један истражитељ УНМИК-а из Италије говорио у перо новинарима Чулау и Роману, а они су то после објавили у књизи ОУН: талац мафије и САД: „Ми, Италија, земље НАТО пакта, ми смо погрешили. Бомбардовали смо Србе верујући да су Косовари жртве. После је све преузела ОУН. Створила је услове да ова земља прогласи независност. Претворила ју је у мафијашку државу. Бомбардовали смо погрешне“.

Апсурдне су и увредљиве ситуације у којима се некада нађу ти људи управо због нашег става према њима. Јирген Елзесер је био жестоку нападнут од ДОС-овог дипломате у Немачкој као неко ко је „просрпски оријентисан“, што је тај „српски“ дипломата очито схватио као ману?! Милан Вучковић у тексту Срби у Немачкој пише између осталог: „Бивши генерални конзул из Франкфурта, Драган Вукшић, од стране немачког новинара Јиргена Елзесера (једног од бивших уредника часописа “Конкрет” и сарадника Зидојче Цајтунга) оптужен је за учешће у шпијунажи у “пакету” са генералом Перишићем, те за велеиздају сопствене земље. Према тврдњи Елзесера, главни креатор пропагандног плана “Потковица”, који је требало да послужи као врхунски доказ да је Милошевић још пре рата планирао масовни покољ и протеривање албанског живља са Косова и Метохије, био је Рудолф Шарпинг. Тај наводни план “Потковица”, са којим се махало по свету, никада до данас није нити уврштен у доказни материјал тужилаштва у Ден Хагу. Елзесер каже да је у Немачком парламенту у пролеће 2000. због “Потковице” дошло до жучне дебате: “У тој ситуацији појављује се Вукшић као анђео спасилац немачке владе: У предавању које је одржао у Аустријској војној академији од 17. до 19. марта 2000. у месту Реицхенау, он је тврдио да је “Милошевић дао наредбу за извођење операција по плану Потковица”, после смене Перишића са места начелника Генералштаба крајем 1998, “новом војном руководству које је вероватно обећало сјајан и брз успех Плана”. Елзесер каже у једном свом тексту: “У сваком случају је за чуђење да је Шредерова влада, након промене власти у Београду, одобрила акредитацију овога господина, пошто је већ, пре тога, Швајцарска због његове “необичне прошлости”, одбила да га акредитује као амбасадора у Берну. Другачије речено, Швајцарци третирају Вукшића као непожељног шпијуна, а Немци га прихватају са рукољубом.”У сваком случају, дотични је још дуго након тога био на конзулској позицији мада су поједини извори у земљи тврдили да ће Вукшић бити опозван и ухапшен још на самој граници при повратку, ако би се уопште након свега и вратио, због наводне умешаности и у аферу Перишић“.

Петера Хандкеа више нападају и пљују у Београду него у целом остатку Европе. За Дајану Џонстон један београдски утицајни „јавни радник“ је изјавио да њој, у ствари, неко из Србије пише књиге а она их само потписује. Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се јада у својој књизи – Fools’ Crusade – Yugoslava, NATO and Western Delusions: „I am “pro-Serb“ only if that means that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor worse”. Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама  превођен и као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер „будализам“ је универзална категорија тако да ћете се осећати „светски а нашки“ читајући о туђим будалама а препознавати у њима и наше будалане.

Амерички писац Норман Мајлер се такође противио бомбардовању, али у Србији мало то ко данас зна. Ни Чомског не остављају на миру мада би се његов став могао дефинисати пре као антиамерички него просрпски, али је и он добио орден од председника Републике Србије. И пошто је добио Нобелову награду већина медија у ДОС-овој Србији је бојкотовала Харолда Пинтера управо зато што се противио енглеској спољној политици и показивао разумевање за Србе. Једва су дочекали „београдски кругови двојке“ вест да је Гинтер Грас (опет нобеловац) признао своје дечачко учешће у СС јединицама пред крај рата. Одмах су закључили ти врли мондијалисти: да, то је објашњење његових симпатија за Србе. А те „симпатије“ уопште нису биле усмерене према Србима, већ су његове антипатије биле упућене немачкој спољњој политици, он се није противио бомбардовању већ се противио да то раде Немци – али је овима довољно и то. Чак и Солжењицина не воле због његове „путиновштине“ и бојкотују сваку реч коју је тај нобеловац изговорио против сецесије Космета. Не воле Франу Цетинића, нити Вилија Вилмера. Не воле још многе друге које ја не помињем али који се на неки начин одупиру једноумљу и ароганцији неколицине изабраних који сматрају да треба да владају светом. Грех свих ових људи код неких Срба јесте што су некад и нешто изговорили о Србима а да то није пљување и оптужбе. А све зато што се не уклапа у стереотипе због чијег гајења и неговања сви ти Срби живе одлично узимајући прљаве паре са запада. Цео „напредни“ свет тврди да су Срби олош, а неко се ето у томе истом свету не слаже са тим: е, па не може то тако! Неће то проћи у Београду! Не може нико да нас брани ако ми то нећемо! Чим су нас бомбардовали: криви смо! Добрица Ћосић је у свом дневнику 1987. године записао следеће: „Српски анационалисти су заиста чудан људски сој. Њима је у Хрватској – демократија, у Србији – бољшевизам; на Косову су само Албанцима угрожена људска права; у праву је свако ко је против Срба; свако је демократа и прогресиван ако је из Европе... Српски анационалити су у већини иморалисти. А многи су и шовинисти. Наравно, они мрзе само Србе“.

Пјер Пеан у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

Пјер Пајен (по неким преводима његовог презимена) у својим књигама и текстовима оптужује Кушнера за разна непочинства, за колаборацију са Тачијем, и о томе како су француске службе демантовале трговину људским органима оптужујући притом српске службе да су то подметнуле. У интервју-у Политици, 11.08 2013. године, он каже: „Трговина органима је толико симболична да сам то узео као главну нит књиге како бих, с једне стране, показао који профил људи је преузео власт, а с друге да бих указао на одговорност запада у њиховом довођењу на власт, упркос томе што су знали шта су ови у стању да ураде. С тим су дуго били упознати, бар од почетка 2003. године, о чему сведоче документи које преносим... Овај рат је вођен у име вредности, у име морала. Био је незаконит, али оправдан, тобоже оправдан, јер је требало спречити геноцид. Ако западњаци признају да су се против Срба десили злочини тако чудовишних размера, то би значило довођење у питање њихових сопствених одлука, читаве фразеологије коју су користили...“.

Пјер Пејан (још једна верзија његовог презимена у нашој штампи), пише десет година након те 2004. године: „У линчу је учествовало око 50.000 Албанаца са Косова. За три дана је убијено 19 особа и рањено 954, око хиљаду кућа је сравњено са земљом, као и 34 цркава и манастира, међу којима су и споменици светске културне баштине, попут цркве Богородице Љевишке у Призрену“.

Жак Огар, проговара кроз књигу Европа је умрла у Приштини. Он је био командант специјалних француских јединица које су међу првима ушле на Косово после потписивања Кумановског споразума. Ево шта он каже за Вечерње Новости, 20. октобра 2014. године: „Почели смо још покрај 1998. да разматрамо војну интервенцију против Србије... Очекивао сам да видим зле Србе који врше етничко чишћење, како је говорила званична истина. Открили смо, међутим, сасвим супротно... Веома брзо сам открио на терену да су Срби професионални и да држе реч, а да Албанци стално покушавају само једно, да изврдају договорено... Убијали су, на велико и на мало... Открили смо, тако, листу са наредбама за ликвидације Срба и нелојалних Албанаца с печатом ОВК. Предали смо овај докуменат претпостављенима, али више никада ништа нисмо чули о томе. То је зато што је ОВК била привилеговани саговорник ЕУ у представљању искривљене историје, кршењу међународног права и враћању уназад цивилизованог света... Припадници ОВК су направили заседу и напали конвој српских избеглица, углавном стараца, жена и деце, који су се повлачили у двеста трактора... Овај тежак инцидент догодио се уз подршку Британаца. Албанцима су, иначе, помагале стране обавештајне службе, у првом реду америчка, немачка и британска. Седма пешадијска бригада пуковника Серковића је била у близини, повлачила се у северну Србију. Урадио сам оно што је неопходно. Позвао сам их и дозволио сам им да се врате и да зауставе агресора. И, то су и урадили...“.

Жак Огар, командант специјалних јединица француске армије, који је са легионарима ушао на Косово међу првима, каже за часопис Геополитика 27. јуна 2008. године: „Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да је био извршен геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било 100.000 мртвих, да би оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци ту врсту лажи лако примењују, навикли су на то да би озаконили своје међународне акције. Ја сам то одмах схватио на терену јер је моја мисија такође била да покушам да пронађем масовне гробнице. Нашао сам много мање у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из Руговине партије дошли су да кажу: ''Наћи ћете једну јаму у селу које је било уништено не од стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ за Ругову''. Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили Срби већ су то урадили само Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте са српском војском и полицијом и кад сам им тражио информације о том питању, они су ми рекли: ''Идите на то место, ту смо убили 35 припадника ОВК, ту је ров окренут према Меки, ставили смо креч'' - и то је крај приче. Ту су били сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским војним и полицијским снагама“.

Немци дакле хоће да потврде и ојачају свој утицај на Балкану. То доказују и речи француског генерала Пјер Мари Галоа: „...зашто се Француска уопште уплитала у рат против Ирака кад је сама наоружавала и опремала тај Ирак? Зашто је пристала да погази један вековни савез бомбардујући Србију и разбијајући Југославију за рачун Немачке? Зашто? Какав је био интерес Француске у оснивању муслиманске државе у Европи - Босне и Херцеговине? Или у стварању велике Албаније науштрб свог српског савезника?“. За рачун Немачке?!

Останимо народ "бесплатног ручка"!

Пише: Игор Ђурић

Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и  не одемо тамо где смо кренули).

Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце, кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.

Истина, у Америци, и на западу, то је тешко изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе: уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају ћурке у част пострадавања Индијанаца. Испада да у Амeрици има бесплатног ручка само у тамошњим затворима. А није баш тако. Има и тамо људи, јео сам, пио са њима, частили су, частио сам, и никада нису тражили да им вратим и платим ручак којим су ме частили (руку на срце, дружио сам се искључиво са Италијанима и Ирцима). Има Божића и празника. Можда би тога било и више да имају времена за себе и друге.

Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција „путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и бесплатно.

Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.

Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:

„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.

И то је тачно: што човек својим деловањем задужи кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или нечињење.

„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.

„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.

Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада. Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.

Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао, колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога. Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију, уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?

Оно што је тамо инцидент овде је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него леба да једе.

Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!

И, зато:

Пиће за целу кафану!

УБИЦЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ!

Пише: Игор Ђурић

Проблем српске књижевности лежи у чињеници што она, данас, нит' смрди – нит' мирише: она заудара, понекад, најчешће је неутрална, неосетљива, без утицаја, беспотребна. Додуше, она не би требало да смрди или мирише али би у најмању руку требало да иритира, да се ипак осећа на неки начин, да утиче. Тих начина и утицаја је у правој књижевности безброј.

Књижевним радом су одавно престали да се баве књижевници. Што због чињенице да их има мало, што због факта да их гоне као јеретике. Преузета је српска књижевност, отета, од неких маскираних разбојника који је држе као таоца и непрестано узимају откуп за њу. Притом, увек преваре таоца и откупљивача јер колико год да им се плати они никада сужња не пусте из заточеништва и увек траже још. У међувремену је дошло, код саме књижевности, до појаве стокхолмског синдрома и она сада неће на слободу чак и кад би могла да утекне из казамата, јер не зна шта би радила тако ослобођења.

Срећом, гробља су пуна старе књижевности и на споменицима су исклесани редови који омогућавају да идеја књижевног и уметничког живи, макар и мртва, макар и у сећањима. Српска књижевност живи само као давно умрла. Српска књижевност је као српски дух: постоји само у прошлости.

Ко су отимачи и џелати српске књижевности?

То су они који би по природи својих занимања требали да је бране и чувају. Они који живе од ње и на њен рачун. То су лисице којима је на чување дат кокошарник! То су педофили који раде у дечијим вртићима и школама! То су силеџије којима су на управљање дати затвори! То су криволовци који раде као ловочувари! То су лопови који чувају сефове! То су неписмени учитељи! То су старлете и спонзоруше које на универзитетима предају етику и естетику!

Речју: српску књижевност силују, малтретирају, уништавају и деградирају они који се њоме данас у Србији институционално баве. Они који су узели да је „чувају“. То су хакери који су упали у систем, украли идентитет и сада се около лажно представљају као књижевници и књижевни радници и притом са лажним картицама подижу новац са књижевних банкомата.

Отмичари и убице књижевности јесу и сви они који по библиотекама ждеру на десетине „хитова“, „бестселера“, тај уклети провинцијски средњи слој, они који пуне сале на промоцијама лажно награђених "величина" и орошених „уметница“, а да нису годинама и деценијама прочитали макар једног класика. Затим, убице књижевности јесу и кентаури (Пекићева дефиниција) – они који се њоме баве их хобија и скрибомани који, поред свих мојих симпатија према њима заиста више немају никакве мере.

Тешке речи?! – приметиће неко.

Речи, ове, нису ни тешке, ни лаке, већ су болно истините. Српска књижевност се свела на појединачне покушаје, чак не ни „донкихотовске“. Нађе се, тек, по неки Санчо Панса који каска на изнемоглом и гладном магарцу и који покушава да исправи оно што кваре они на брзим и јаким коњима које хране на државним јаслама.

Поставља се питање: због чега је то тако? Коме је у интересу да српска књижевност буде сведена на ниво ријалитија или неолибералног тржишног концепта?

Прво, основни разлог лежи у институционализацији књижевности од стране оних који не знају, немају талента, нити љубави према уметности али имају користи од ње. 

Друго, и важније, лежи у чињеници да су такви подржани од оних којима су глобалистичке тежње дале у задатак да се убије дух појединца и народа а најлакше је то учинити уколико уништиш стваралаштво и идиотизујеш књижевност.

Најважније, проблем није материјалне природе и чињенице да се из народних средства оличених у институцији буџета не издваја скоро нити један динар за оно што би се могло подвести под појмом „национална култура“. За стварање, за писање, нису потребна средства. Потребно је само одржавати се у животу и имати снаге да се држи перо у руци. Проблем лежи у чињеници што: кад год нешто заличи на праву, националну а уједно и универзалну књижевност (јер једно без другог не постоји, како својевремено рече Солжењицин) аутоматски на то крену тољагама, иза сваког ћошка, из подрума, из институција, да туку и ударају, да линчују док не утуку тај дашак идеје, духа или генијалности. То чине управо они који представљају официјелну књижевност.

А онда сви игноришу тај линч и праве се да ништа нису видели, чули или урадили. Оно што претекне тољагама званичног књижевног естаблишмента - докусури игнорисање!

ШЕР БУДАЛЕ!

Пише: Игор Ђурић

У роману На Дрини ћуприја, Иво Андрић на једном месту цитира арапску пословицу: „Има три ствари које се не дају сакрити а то су: љубав, кашаљ и сиромаштво“. Ја бих додао и четврту: лудило!

Остало је то, поготову нама са југа, од Турака, као и ћуприја у Вишеграду. Сам појам и његово значење: шер-будала! Дакле, то није обична будала или благословена сеоска луда, то није неко ко има психичких проблема или је хендикепиран. Не! Шер-будала уопште није будала! А, није ни шерет. Тај се само претвара да је то што није. Он наиме своје шерове жели да оправда будалаштином. Мада, има и оних шер-будала који и не оправдавају своје шерове. Таквих данас највише срећемо.

Најкраћа дефиниција шер-будале гласи: то је неко ко другоме прави штету а прави се луд. Луд у смислу: нисам ја крив, што гледате мене?! Као: нема тај појма о чему се ради, он је ту случајно и само ради свој посао. Шер-будала увек има израз лица као Калимеро. Неправда, па то ти је! Тај после почињене штете увек жели да се све заборави и да се настави по старом, јер то што је он учинио није урадио зато што је штеточина већ зато што је будала.

Шер-будале имају још једну важну карактеристику, наиме, за све што они ураде лоше, крив је неко други (поред будаланства). Јер, када права будала уради нешто лоше, свима је јасно да је то резултат његовог стања, док је код шер-будале ситуација потпуно супротна: тада је тешко дефинисати због чега је нешто урађено јер се тај поред вас прави будалом.

Ипак, главна карактеристика шер-будала јесте то да ма колико забрљали и штете направили они ће се увек на крају правити луди. Када чине лоше, они као нису свесни свог будаланства, али се тога увек сете када се потегне питање одговорности за почињено. То је као оно: извини, ничега се не сећам, био сам пијан. Они, дакле, несвесно праве штету, а свесно се бране својим лудилом. То је тако у теорији, у пракси су они свесни и једног и другог.

Механизам деловања шер-будала је веома добар и ефикасан. Наиме, они постижу следеће, да после сваке учињене лоше ствари или изречене ружне речи, увек се нађу на истом и почетном положају, по принципу: пуј пике не важи. Шта је било било је. Нема никакве одговорности и консеквенци. Нека оштећена страна претрпи штету и увреду, као да се ништа није догодило, а шер-будала ће наставити по старом, иначе не би била то што јесте.

Нормалне и поштене људе највише нервира код шер-будала чињеница да се они увек претварају како немају ништа са непочинством (у најмању руку га нису свесни), да су се ту задесили случајно, да су покушали да исправе ствари, и да су, у ствари, они највеће жртве тога што се догодило. Запамтите! Шер-будала увек има наиван и невин израз лица! Тај најчешће ћути и гледа негде у даљину. Наравно, прави се луд. Зна, урадио је то што му је мисија и сад треба да сачека па да крене наново.

Шер-будали не можеш ништа, јер треба да докажеш да није будала што је скоро немогућа мисија. Поготову што и сама шер-будала никада неће јавно признати да је то што јесте: да није будала. Највећа лукавост шер-будала састоји се у томе што нису праве будале а претварају се да су највеће. Дочим, праве и истинске будале ће се увек трудити да докажу како то нису. Онај ко чини штету и ружна дела правећи се будалом, јесте шер-будала. Права будала, и ако то чини несвесно, увек ће покушати да убеди околину како није будала. Јасније, уколико је права будала клинички (патолошки) случај, шер-будала је карактерна особина  и одређени тип човека. Као пичка и пизда. Једно може бити болест, друго је дефинитивно ментални склоп.

Неке шер-будале уобразе да имају мисију од Бога и народа, дату да исправљају ствари које су поставили нормални и умни људи. Често за то имају прилике и могућности, јер људи сматрајући их будалама не обраћају пажњу на њих у време док се успињу и уздижу. Када се то схвати и увиди: касно је! Када се шер-будала докопа позиције одакле може да чини шер (да шерује) без потребе да се прави будала, онда они други нормални људи листом постају будале. Тада шерови покажу право лице и оно за шта су створени и шта им је права природа: то су штеточине са невиним изразом лица.

Шер-будала је попут човека којега су као клинца у школи и дворишту сви малтретирали. Пошто није права будала, он је свестан тог понижавања и презира околине. Због тога се по сваку цену труди да се докопа позиције са које може да се свети и освети. Данас, и јуче, то је најлакше учинити уз помоћ политике. Због тога Србијом често харају шер-будале. Чине непоправљиву штету и праве се луди. Србија је земља у којој су шер-будале неретко владале будалама, док се друге шер-будале труде да их замене. И тако: деценијама!!! 

Требају нам мајке а не жене у црном!

Пише: Игор Ђурић

   

                           

Како говорити о напретку у земљи где се годишње изврши више прекида трудноће, него што буде новорођених беба?! 

Сваку следећу годину, због већег броја умрлих од рођених, Србија дочека са 40.000 мање становника (по простој рачуници на сваких 15 година нас је око пола милиона мање). Сваке године нестане један град величине Вршца. Уз оних 70.000-так абортуса, то је око 100.000 људи годишње мање. То је већ једна цела општина величине Чачка. Најгоре је што се сматра да је број абортуса дупло већи (око 150.000) када се додају и они нелегални који нису евидентирани, што је величина једног целог Крагујевца. Поред тога, са просечно 41. годином старости спадамо међу најстарије нације у свету, док смо 1874-те године са просечном 21. годином старости били најмлађа нација у Европи (за четири године Србија ће извојевати самосталност). У најкрвавијим ратовима се не губи толико људи колико ми губимо у миру и ''просперитету'' а Србија је имала већи наталитет у време балканских и светских ратова него што га има данас. Шта ће нама непријатељи кад држава која губи преко 100.000 људи годишње, даје милионе евра да сперма заврши у чмару где нема јајне ћелије, а ММФ буде срећан?!

2016. године је у матичне књиге уписано најмање новорођене деце у историји новије српске државности, што ће рећи у последњих 150 година. Безнађе, то је одраз у огледалу просечног Србина и Српкиње. Чињеница да Српкиње убију више српске деце од свих осталих који нас убијају, говори да смо дотакли национално дно. Морални људи би устукнули пред оваквом катастрофом. Запитали би се: вреди ли та шака златника коју добијају наспрам апокалипсе која прети њиховом народу?! Устукнути! Устукнути треба! Сви! Променити се, повући се, створити услове да дође неко ко ће створити услове. Није у питању само материјална позадина проблема (најбољи пример за то су Шиптари). Јесте важна али није најважнија. Неизвесност и страх, али пре свега духовно безнађе, су у питању. Неваспитање погрешним васпитањем. Те младе жене не убијају своју децу јер немају хлеба већ их убијају зато што немају вере у себе и немају наде у боље сутра. Живе у друштву где су праве вредности сахрањене, између њих пре свих: породица, и што сматрају да у овом друштву егоизма и грабежа њихова деца не требају да живе у систему где је примат мајке заузела силиконска спонзоруша.

Млади људи су измрцварени, преварени, експлоатисани, понижени, потцењени – и они зато не желе да рађају децу која ће све то исто доживљавати. Како рече мој син: „Ћале, чини се да ништа друго не раде до тога да се труде да убију смех, песму, срећу, љубав. Где год примете да су људи срећни и задовољни - они то крену да уништавају“. Да, политичари ове земље, сви - и то у неколико деценија уназад, су одузели овом народу осмех, песму и срећу. И љубав. И дечији плач. Ова држава ради за оне који не желе срећне људе, већ желе уплашене и задужене робове. Ова држава ствара друштво у којем ће уместо деце – родитељи носити пелене! На радном месту! Родитељи нерођене или убијене деце!

Када се свему овоме дода и бежање људи из земље, те страшна и катастрофална политика партијске негативне селекције кадрова и партијско запошљавање, велика смртност услед неадекватног лечења, урушен систем образовања и пропао систем вредности – Срби се налазе пред катастрофом гором од било које која их је задесила кроз историју. То што нема кама и јама, не значи да нисмо жртве геноцида.

Нисам ја од оних задртих конзервативаца који се залажу за рађање по сваку цену, да се размножавамо као животиње или примитивни народи. Али! Нација која макар не може просто да се репродукује, да буде макар на нули, или у благом плусу, јесте болесна нација и нема већег проблема за њу од тога. Модел економије који ствара уплашене, зависне и презадужене људе, не може помоћи таквој нацији. Нама је потребна држава без сиротиње а не држава богаташа. Боље је социјално одговорна и сиромашна држава, него сурова неолиберална квази-држава богатих појединаца и сиромашног народа, која уништава сваку жељу за животом и убија сваку клицу људскости и среће. Нама треба: НАША ДРЖАВА!!!

Скуп идиота контролисан спиновањем!

               Пише: Игор Ђурић

07.04 2019. године

Да би се овај народ променио на боље (јер га тренутно мењају на горе) а ова држава уздигла (јер је бацају на колена), тај поменути народ се мора привести култури и мора се образовати. Тек онда, права елита може да га поведе а уједно то је и први задатак те елите (уколико успемо да је пронађемо и оживимо јер елита у Србији не заузима место које јој припада, пошто су је партијски кадрови и медиокритети потиснули уза зид).

Стратегија глобалних освајача је јасна: народ који хоће покорити треба свести на скуп идиота, којег после тога морају контролисати спиновањем, манипулацијама, страхом, задуживањем и (најважније) контролисаним и усмереним образовањем. Ово последње, образовање, мора се свести на ниво техничко-технолошке обучености, да би ти полу-идиоти могли да раде и привређују, те доносе велике зараде капиталистима. Хуманистичке науке и уметност, се по тој стратегији, морају банализовати, естрадизовати, свести на производ који се продаје, морају бити закићене фразама и општим местима која ће ти идиоти моћи да препознају. Најважније од свега: појединца треба одучити од навике да размишља својом главом и да има идеале за које се вреди борити и умрети. У ту сврху треба уништити породицу, државу, нацију, веру, пол. Све треба свести на материјално, па и сам смисао живота.

И, прилично се постигло. Деца која стасавају прихватају те обрасце и општа места и сличе једна другима као јаје јајету. У школи их више не поспешују да буду паметни, да читају, да размишљају својом главом. Са друге стране, старији нараштаји се продају и предају, китећи се туђим идејама и флоскулама о ''новим европским вредностима'', мантрајући о ''новом времену'', не дозвољавају (пре свега сами себи) да критички приступе ономе што се догађа око њих.

Ето, ту је замка и узалудност посла нас који хоћемо својом памећу и својим пером да променимо нешто на боље! Шта вреди памет у свету који стварају глупаци, у систему вредности глупости која не схвата и не разуме ту памет?! Чему писати, ако онај коме је намењено исто: не зна читати?! Каква висока књижевност или врхунско новинарство за народ који је углавном функционално неписмен, почев од властодржаца па до сточара на Пештеру?! 

Чему мудрост када се само глупост исплати?! Њих, глупе, треба тољагом по глави да би те схватили. Иначе, можеш написати стотине добрих књига и чланака: џабе! Читаће они којима је све то потпуно јасно и које не треба мењати. Отуд, борба за бољу Србију мора почети борбом за образовање, културу и уметност. Грађанин се мора научити да распознаје праве вредности, чак и онда када их у потпуности не разуме, и да мисли својом главом (пошто данас мисли само својом гузицом) чак и онда када му се то не исплати.

Дакле, не треба људе око себе убеђивати да је власт лоша, већ их треба натерати (милом и лепим) да прочитају добру књигу, да послушају мудрог човека, да виде добар филм, да чују добру песму, да схвате да поред ружења и пљувања која слушају свакога дана има и лепих речи, лепих дела. Треба их терати да почну да купују добре књиге, да надокнаде све оно што су прескочили, да мисле о лепом и добром, да своју децу васпитавају на основама правих вредности, да им усађују идеје доброг и лепог, етике и естетике, да их науче да цене памет и слободу, да им завештају идеју борбе – а не да заједно са њима гледају ријалитије, да их пријављују да учествују на фолк такмичењима, да их учлањују у владајуће странке због запослења или да озлојеђени псују власт а ништа не предузимају да ствари промене.

Школа данас, а то је план и циљ, не образује децу, морамо то учинити ми: својим примером. Као што то чине наши спортисти. Свако да ради свој посао најбоље што може, без обзира на препреке и немогућу мисију. Најважније је: разбити заблуду младих нараштаја ''о добром и паметном западу благостања'' и нама који ништа не ваљамо, ништа не знамо и због тога смо кажњени лошим животом. Ништа тамо не ваља и ми данас у Србији још увек боље живимо од њих. Макар ми који мислимо својом главом. Јер борба, чак и у немаштини, зна да буде тако инспиративна.

Ја сам Игор!

Пише: Игор Ђурић

Сада тамо пада киша. А магла крије трагове баскервилског пса. Она трчи. Девојка у црном. Били смо баш млади: можда смо тек добили личне карте. Спојио се север и југ. Био је један слет 25. маја и аутобус који је одлазио. Око нас се назирала надолазећа смрт и ватра. Никада није лагала а била је искрена. Али се жуч свађе просуо. Као и увек: без разлога. Покушавала да прича са мном. Стално је изнова хтела да ме учини бољим. Био сам тврдоглав, љубоморан и осећао сам мазохистичко задовољство у  садистичком одбијању. Онда је она отишла далеко.

Прошле су године, и године, и године... десет, двадесет...

А онда је једног дана стигао e-mail:

''Драги Игор!

Прошло је пуно година од кад сам могла да те контактирам и искрено кажем да сам те тражила све те године.

Надам се да ћеш да се сетиш ко сам.

Молим те јави ми се и пошаљи ми који број телефона, да те позовем да мало попричамо ако желиш''.

После је зазвонио телефон.

- Како смо се смували? – питам је после две и по деценије.

- Пришао си ми и рекао: ''Ја сам Игор''.

Како је то тада било једноставно, просто, ефикасно, и: довољно?!

Сећам се: учио сам је да пише и чита ћирилицу. Била је из крајева где се ћирилица није учила.

Добио сам од ње натраг та два писма која сам писао у годинама колико сада имају наша деца (и копију слике са посветом). Све остало је изгорело са кућом - што пре тога није уништено мојим карактером.

- Да објавим писма? – питао сам.

- Знаћу само ја – одговорила је.

„...На време сам се сетио да ти не пишем ћирилицу.

Твоје писмо ме је свакако изненадило. Прошло је подоста времена од наших задњих контаката па сам ја по мало и заборавио. Једноставно нисам знао нити где си, нити шта радиш. У сваком случају било ми је драго. Био сам по мало и сујетно-срећан, јер је човеку драго да није баш заборављен. Хвала ти.

Сетио би се по некад тебе. Доста смо ствари, ја и ти, закомпликовали и просто нисам знао шта да мислим. Можда сам ја сувише својеглаво и тврдоглаво створење, али шта да радимо кад сам такав. Немој ово схватити као моје покајање, ја се нисам ни мало променио само хоћу једноставно да се сетим и размишљам о неким стварима. Међутим, за разлику од онда, сада мислим да ни ти ниси ништа погрешила. Једноставно, криваца није било, било је само мене и моје сујете, која је ипак моја и од које не могу побећи. Зашто? Једноставно зато што желим да кад имам нешто, желим да то нешто имам до краја или да га немам. И то ме је још неколико пута стајало неких драгих створења. Имао сам те жене али сам увек тражио ново доказивање њихове припадности мени. И када није било грешака, ја нисам опраштао. Нисам смео да будем несигуран да ме једна жена преварила и лагала. Схвати ово као исповест.

Ја, и даље, живим боемски. Састављам дане и ноћи, водим испразне приче са људима с' којима се дружим, покушавајући да у тим причама пронађем неки смисао. Пустио сам дугу косу (не знам зашто је ово задње битно). И, ето јурцам као и раније, прошетам па се вратим. Све заједно један безвезан начин вођења живота.

Пиши ми о свему (ако желиш), наравно највише о себи. Писмо сам носио по џеповима па је похабано.

Можда се некад и видимо, опет.

Игор...“.

Друго писмо:

„...Затрпани свакодневним обавезама (које и не морају бити обавезе) често не нађемо времена за ствари као што су писање писама. Једноставно се те ствари одлажу из дана у дан, па кад једном стварно решиш, видиш колико је времена прошло. Схватиш тада (додуше на кратко) како и живот брзо пролази, како смо бедни у жељи да га што лепше проживимо и како смо немоћни да га, бар, за трен продужимо. Ћутати и жалити, зар није све што нам преостаје?

Живим исти живот. Све је исто, баш све. Не знам, да ли због тога треба бити тужан или срећан. Исток никада неће отрчати последњи утешни круг али никада неће ни победити. Увек је у трци али никада не утиче на резултат (ни за последње место).

Волео бих да те видим, да причамо. Ваљда би имали о чему. Ако не о ничему а оно бар о игранци, (оној првој и јединој): „Сваку твоју реч ја волим, мада ништа не разумем....“.

Или о заједничким пијанкама кад већ нечег другог, лепшег није било.  Изгледа да тако мора да буде. Никада не знаш праве ствари у право време.

Исток је озеленео. Пролеће је за неке најлепше годишње доба. Мени је свеједно. Потпуно празно и небитно. То није лепо.

Знаш где сам. Пиши ми. Поздрављам те.

Игор...“.

Овде је сада сунчано. Ја седим у чамцу који плови реком Мнемосином. Момак у сивом. Најважније, и лош човек. Свуда около виде се трагови Кербера. Џукела је бесна јер ми није убила сећања.