КАКО ЈЕ НЕКАД БИЛО - ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ!

Пише: Игор Ђурић

Јесте ли, некада, нове и тек купљене фармерке рибали четком у кади или кориту – да побледе?!

Јесте ли ишли у Трст за Super Rifle или Carrera?!

Јесу ли вам Цигани уваљивали исте на пијаци?

Јесте ли носили фармерке широких ногавица са троугластим уметком друге боје на истим?!

Јесте ли носили фармерице које су се при дну ногавица сужавале уз ногу?!

Јесте ли носили фармерице заврнутих ногавица?!

Је ли вам мајка, иза ваших леђа, пеглала фармерице?!

Јесте ли носили фармерице наслеђене од старије браће или сестара?!

Јесте ли носили закрпљене фармерице?!

Јесте ли носили поцепане фармерице?!

Јесте ли носили кратке панталонице које сте направили резањем ногавица од старих фармерица?!

Јесте ли сањали о оригиналним  Levi’s 501?!

Јесте ли, уопште, били омладина која је носила само фармерке?!

Јесте!!!

Онда припадате последњим генерацијама са нешто мало душе.

Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо добар прут с' којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).

Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све.                                                 

Комбинована соба – популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, француски лежај, ормар, огледало, итд. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач а код узглавља велика лутка раскречених ногу. 
      Ишли смо у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни цртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-оператер би пуштао двадесетак таквих цртаних филмова. 
      Наше мајке су користиле Радион, Перион и Тајм, за прање веша. 1956. године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизор био је од тога произвођача. Калодонт, часопис ЧИК, детерџент за судове ВИМ. Славица је била најпопуларнија Багат машина. Професор Балтазар, цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих). 
      Елинд пећи из Ваљева. Факс Хелизим. АТРИХ – крема за руке. У нови разред са новим ципелама - Борово. АЛФА нафтарице. ЈОГИ душек. Медолино, Фрутолино. Брион – после бријања. Еурокрем – италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама. Јупи и сокови Србијанка Ваљево. Патике Шангајке.

Као и већина Срба моје генерације (плус-минус десет, двадесет година) прве фотографије направио сам са Смена-ом 8. Чинило ми се тада, а био сам негде на преласку из основне у средњу школу, да бољег апарата нема на белом свету. Да се разумемо, говорили смо само: апарат. Без префикса фото и томе слично. Још се сећам оних „сунаца“ и „облачића“ којима се подешавала експозиција, и оних бројева и фигура људи, самих или групно, којим се подешавала раздаљина.

Када сам се нешто касније докопао једног поприлично похабаног ПОРСТ-а са широкоугаоним објективом, мислио сам да сам достигао технолошки врх, да изнад тога нема више ништа. Све сам то мислио до набавке ганц новог ЗЕНИТ-а и то са обичним и теле-објективом. Било је то време навале руских и бугарских „туриста“ по нашим пијацама (једна чрвена, две чрвене, итд).

Са правом фотографијом, по мојим мерилима, достигао сам врхунац са једном половном ПРАКТИКА-ом, за коју сам такође имао неколико објектива и блиц. Њу и данас чувам. Моје срозавање по том питању почело набавком пар „идиота“ који су тада почели да бивају популарни, а били су и практични - ко и сви идиоти. Лако су се носили, у џепу, имали су свој блиц, ниси морао да подешаваш и изоштраваш слику. Ако би носио неки други апарат то би требало да буде у посебној торби, итд.

Ипак, све време мог бављења фотографијом (правом, папирном фотографијом, са филмом) то је била нека врста ритуала. Водило се рачуна о томе где ћемо, како ћемо и на кога ће се утрошити снимак. Водило се рачуна о светлости, о позадини, о раздаљини. И што је најважније: о уштеди филма и материјала за израду слика. (Чак и кад сам набавио дигитални апарат, па кад би хтео да се дувам, тетке и стрине би ми говориле кад би их сликао: „Нека синко, немо на нас да трошиш филм“. А кад би им рекао да нема филма, одговарале би: „Па што се онда спрдаш са нама?“). Није се окидало без везе и насумице. Али!!! Оно што је најважније: колико би се пут окинуло толико би слика израдили. И те слике су нам  остале до дана данашњег. Чак су и ти чувени „идиоти“ правили вредније слике од данас најпаметнијих апарата.

Дигитални апарати су у почетку били скупи и ретки. Били су непрактични јер си поред њега морао да имаш и рачунар. Тек сам средином двехиљадитих набавио први. Касније је бивало све лакше и лакше, па тако данас имам неколико комада различитог квалитета које више и не носим са собом а снимке правим телефоном.

То је то! Идиотизација је претходила дигитализацији.

То је то! Имам на хиљаде снимака на компјутеру а од њих скоро ни једну слику на папиру. Немам нити једну од њих да заденем у новчаник па ко невољник листам телефон кад некоме хоћу да покажем слику свога сина.

То је то! Више духа времена и уметности у себи има једна заједничка фотографија из школе, црно-бела, него хиљаде данашњих које клинци постављају на фејсбук.

То је то! Некад смо подешавали апарат за сликање да испаднемо лепши – данас камере подешавају нас стављајући себе у први план. Данас више није важно кога сликаш - већ ЧИМЕ га сликаш. Лепи смо колико нам је скуп апарат. Заиста, лепота више није важна, све се може уредити фотошопом.

Једна трећина кучића, у времену када сам био дете, звала се Џеки. Њихови власници, они који су им наденули то име, сматрали су да су прешли из опанка у ципелу. Друга трећина кучића, у време када сам био дете, звала се Леси. Њихови власници, они који су им наденули такво име, школовали су децу и били на пола пута између опанка и ципеле, углавном боси. Трећа трећина кучића, у време када сам био дете, звали су Шаров. Њихови власници, који им нису наденули име већ су тако звали и претходног и све друге претходне псе, нису имали намере да скидају опанке, живели су онако како морају, радно и поштено, и делили са кучетом добро и зло, а куче је морало да заради парче 'леба.

Кад сам био дечак, у мом завичају, 'де 'тице поју и лету, кад би се срели са вршњацима и осталима, нисмо једни другима говорили „добар дан“, или „здраво“, или „ћао“, већ би уместо поздрава казали: „Јебеш ли шта?“. Одговор је углавном гласио: „Прошле године замало, ове године мало ређе“.  Ако би неко храбрији, пак, устврдио да то чини, следила би следећа реченица као одговор на то: „Знам, ти јебеш, јебеш, па промениш руку“.

На питање: „Шта радиш?“, одговарало се: „Никоме ништа – свакоме на пут“.

„Како си?“.

„Како други 'оће“.

ОБИЧАЈИ И ВЈЕРОВАЊА НОВИЈЕГ ДАТУМА, НЕ ТАКО НОВИ:

Пустити телефон да звони, па подићи на трећем звону зарад бољег чувења.

Окренути нулу кад слабо чујеш саговорника преко телефона.

Компакт-диск закачен на ретровизору, који „штити“ од полицијског радара.

Не пролазити кроз бандеру (једно је бандера а друго је укосо придржава) кад се иде у школу или на посао.

У отворену стаклену флашу киселе воде ставити кашичицу да вода не изветри.

Не пити пиво из зелене флаше јер је та „контролна“.